Za jedne heroj, branitelj Srba, uspešan biznismen, za druge mafijaš i ratni zločinac. Arkan je krajnje neobičan život završio kako su svi očekivali - nasilnom smrću

      Nijedna smrt u poslednjih deset godina nije izazvala više medijske pažnje od ubistva Željka Ražnatovića Arkana. Opširni izveštaji o Arkanovom ubistvu iz dana u dan zauzimaju udarna mesta i popunjavaju prostor u dnevnoj štampi, a u "Politici" i "Novostima" nikada nije bilo više čitulja. Njegova biografija i podsećanja na najintrigantnije momente iz njegove prošlosti zauzeli su udarna mesta i u svim svetskim elektronskim i pisanim medijima. Očigledno je bivši komandant Srpske dobrovoljačke garde, poslanik Skupštine Srbije, predsednik stranke Srpskog jedinstva, lice sa raznih poternica (od Interpola do Haga) ujedno i jedna od najkontroverznijih ličnosti sa kraja dvadesetog veka, ne samo u jugoslovenskim razmerama.
       Za neke heroj, srpski ratnik i uspešan biznismen, za druge šef mafije i ratni zločinac, a za sve njih doskora nedodirljiv, ubijen je prošle subote (15. januara) u hotelu "Interkontinental", na vrhuncu svoje životne, poslovne i sportske moći. U pucnjavi u foajeu elitnog beogradskog hotela život je izgubio i Arkanov prijatelj i poslovni partner Milenko Mandić Manda, kao i policajac Dragan Garić a ranjena medicinska sestra Ljiljana Albijanić, koja se tu slučajno zatekla.
       Usledio je i "baraž" komentara u javnosti - od već poslovičnih da će se i ovo ubistvo priključiti nizu sličnih a nerasvetljenih u Beogradu, jer je obavljen na visokoprofesionalan način i po oprobanom "beogradskom receptu" (gotovo na identičan način ubijen je i nekadašnji pomoćnik ministra unutrašnjih poslova i šef javne bezbednosti Radovan Stojičić Badža), do ocene opozicionih stranaka da je Arkanovo ubistvo pokazatelj celokupnog stanja u zemlji, uz opasku da je Ražnatovićev kraj posledica života koji je vodio.
      
       Interkontinental
       Vlast je "stoički" oćutala sve kritike, čak i one najteže da je ovo ubistvo "potvrda da se u zemlji sprovodi državni terorizam", te da su "brutalne likvidacije u funkciji sejanja straha među građanima". Ostala je bez komentara događaja koji je zaokupio i svetsku pažnju. Jedini, posredni odgovor je došao preko režimske "Politike", koja je u ovom slučaju uvek prva imala informaciju više od ostalih. Saznajući "iz pouzdanih izvora" da je jedan od napadača, teško ranjen uhvaćen i operisan (ali još u besvesnom znanju), a glavni ubica u bekstvu. "Politika" ističe da su "pale u vodu sve verzije o unapred pripremljenoj likvidaciji, 'delu profesionalaca' izvršenom zbog Arkanovog angažovanja u ratu ili aktivnosti Haškog tribunala".
       Tek posle tri dana Goran Matić, savezni ministar za informisanje, za ubistvo optužio je crnogorsku mafiju.
       Do saznanja o ranjenom učesniku atentata kasnije su došle i ostale novine. To je Dušan Gavrić iz sela Trbušnice kod Loznice koji se trenutno nalazi u lozničkoj bolnici, ali zvanične potvrde ove informacije nije bilo. I dalje ostaje nejasan motiv atentata na Ražnatovića, što je polazište svake istrage kada se radi o ubistvu. U njegovom slučaju to je još teže utvrditi jer je reč o izuzetno "svestranoj" ličnosti čije su se aktivnosti ogledale u pet sfera: kriminal, politika, biznis, sport i estrada.
       Iako je važio za čoveka koji je imao mnogo prijatelja, tokom burne "karijere" stekao je i znatan broj neprijatelja. Zato se uvek vozio u blindiranom džipu uz bar jednog telohranitelja mada je često isticao da ne mari mnogo za svoju sigurnost jer, navodno, nema razloga da se plaši. Po Beogradu se priča da se baš iz bezbednosnih razloga na semaforima nikad nije zaustavljao na crveno svetlo. S ovom njegovom osobinom mnogi dovode u vezu i pesmu sa najnovijeg muzičkog albuma njegove supruge Svetlane Ražnatović Cece: "Prođi sa mnom kroz crveno".
       Arkan se u "Interkontinentalu" osećao komotno i sigurno. Tu je već duže vreme obeležavao sve svoje važnije svetkovine, od svadbe sa pevačicom Svetlanom-Cecom Veličković do proslava kluba "Obilić". Tu je, posle bombardovanja hotela "Jugoslavija", preselio i svoje poslovne aktivnosti i butik ekskluzivne robe supruge Svetlane.
       Ako su Mandić i Garić, kako se pretpostavlja, bili "kolateralne žrtve", za upućene je burna prošlost i "dinamična karijera" Željka Ražnatovića Arkana jedino mogla da dovede do ovakvog kraja. Već je njegovo dečaštvo ukazivalo na put kojim će krenuti. Rođen je u Brežicama, u Sloveniji, gde se njegov otac Veljko, pukovnik RV i PVO, zatekao sa službom. Arkana da od kuće pobegne prvi put kada je imao devet godina. Seo je na voz i otišao u Dubrovnik.
       Prvo krivično delo mu je bilo otimanje ženske tašne u Tašmajdanskom parku 1966. godine. To će često činiti kao vođa maloletničke bande. Više puta ga je hapsio tadašnji pozornik Radovan Stojičić Badža, koji je kasnije postao pomoćnik republičkog ministra za unutrašnje poslove.
       Od 1972. godine usledila je inostrana "karijera" kroz seriju pljački banaka, radnji i restorana, često praćena gotovo neshvatljivom drskošću. Prilikom pljačke milanskog restorana "Kiko" sa dvojicom drugova, ubijen je vlasnik restorana. Momci su se posle pola sata vratili da bi na istom mestu ispili piće. Međutim, bili su prepoznati. Arkan je uspeo da pobegne.
       Iz tog perioda datira i poznanstvo sa Karlom Fabijanijem, danas poznatim kao Đovani di Stefano, izbavivši ga iz sudnice u Stokholmu i koji je upao držeći dva pištolja.
      
       Zagreb
       Posle devet godina vraća se u Jugoslaviju a policija ga prvi put registruje 1981. godine kad ulazi u kockarnicu hotela "Metropol", u koju mogu da uđu samo stranci. U to vreme sa nekolicinom drugova otvara diskoteku "Amadeus". Jedan od njih, slikar Dragan Malešević Tapi, za NIN kaže: "Od 1986. godine sa njim sam se razišao i od tada nismo govorili. Video sam ga samo dva puta u životu, a diskoteku 'Amadeus' držali smo sa još sedam ljudi."
       U to vreme Arkana hapsi šef SUP-a Branko Đurić i drži ga, i pored intervencije Staneta Dolanca, u pritvoru do pravosnažnosti presude. Izrečenu presudu prokomentarisao je rečima: "Zla godina orla naterala da zimuje među kokoškama", na šta mu je sudija uzvratila: "U pravu ste, samo nije da zimuje već i da proletuje."
       U Crnoj Gori, gde je na Svetom Stefanu držao kockarnicu, upoznaje svoju drugu ženu Nataliju, profesorku. Ženi se i ubrzo kupuje kuću, otvara poslastičarnicu a uskoro postaje i vođa "Zvezdinih" navijača. Kao vođa "Zvezdinih" Delija upoznaje Radmila Bogdanovića, nekadašnjeg republičkog ministra unutrašnjih poslova, otkad počinje njegova sasvim druga karijera.
       Sukobi koji su zahvatili bivšu Jugoslaviju Arkana su zatekli u Krajini, gde ga hrvatske zenge hapse u Dvoru na Uni u pokušaju šverca oružja. Još je zagonetka kako je naprečac pušten iz zatvora posle tri meseca (iako je osuđen na 20 meseci zatvora). Josip Boljkovac, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Hrvatske, tvrdi da je to obavljeno na najvišem nivou i za sumu od milion maraka, optužujući za takvu transakciju lično hrvatskog predsednika Tuđmana i tadašnjeg hrvatskog premijera Josipa Manolića. (Manolić je to demantovao.) Za puštanje čak nije znao ni zagrebački advokat Silvije Degen.
       U Beogradu pak kruži drugačija priča: Arkanovi ljudi, istog trenutka kad su saznali za njegovo hapšenje, otišli su u Zemun gde je živela Tuđmanova ćerka Nevenka sa sinom. Tuđmanu je ponuđena trampa - za Arkana kći i unuk. Možda je i u tome razlog što je Arkan u zagrebačkom zatvoru uživao pun komfor i velike privilegije (teretana, televizor). Kada je krenuo iz zatvora ka aerodromu Pleso, prošao je kroz špalir zengi njemu leđima okrenutim i sa puškama okrenutim "slava".
      
       Tigrovi
       Odmah sledeće godine Arkan osniva Srpsku dobrovoljačku gardu ("tigrovi") i učestvuje u ratnim operacijama u Hrvatskoj i Bosni. Tada počinje da se rađa i mit o njegovom junaštvu, ali i o beskrupuloznosti na ratištu. Bitkama u Kninskoj Krajini stekao je imidž neustrašivog komandanta sa velikim slovom K, kada u njegovu jedinicu dolaze mnoga poznata lica mlađe i srednje generacije. Ali, tada Haški tribunal počinje burno da prati njegovo kretanje i ponašanje. Legendarno je i njegovo zauzimanje, obeleženo i po prvoj i po drugoj krajnosti, Bijeljine za dva sata i Zvornika za dva dana.
       Poznavaoci tvrde da je u Republici Srpskoj 1995. godine posle pada Knina bio jedina prava vojska, uz specijalnu policiju Republike Srpske kojom je komandovao Goran Sarić. Karadžić ga je lično zvao u pomoć za vreme hrvatske ofanzive koja je pretila da ugrozi Banjaluku i Prijedor. Pored dara za vojne veštine, Arkana je, prema rečima mnogih očevidaca, krasila izuzetna hrabrost. Jednostavno, nije znao za strah čak i kad bi bomba pala u njegovu neposrednu blizinu. Imao je, kažu, i izrazito naglašen instinkt samoodržanja. Umeo je da predoseti opasnost i ukloni svoje ljude na sigurniji položaj.
       Sličnu hrabrost je očekivao i od svojih "tigrova" a kod mnogih je uspeo da tu osobinu probudi gvozdenom disciplinom. Pored zabrane alkohola, svima je zabranjivao i telefonske razgovore sa kućom. Čak i svom sinu Mihailu koga je poveo u rat. Tretirao ga je kao svakog vojnika. Za njih je brigu ispoljavao na svoj način. Kad mu je prvi vojnik ubijen metkom u čelo, svima je kupio šlemove. Kod Tenje je zarobio četiri časne sestre i razmenio ih za masakrirana tela svojih boraca.
       Mit o njemu rastao je iz dana u dan čak i kad se vratio u Beograd i okrenuo drugim aktivnostima. Reči divljenja i hvale pljuštale su sa svih strana. Biljana Plavšić ga je nazvala srpskim Obilićem, Mirjana Marković pohvalila za slogu i reč - "tako arhaično i tako aktuelno istovremeno". Primio ga je patrijarh Pavle, Toma Fila, predsednik Advokatske komore, smišljao je ime njegovoj stranci i osnove programa, mladi biznismeni prilagali novac, estradne zvezde za njega punile hale, svi mediji iznajmljivali prostor i vreme... Mentalitetu sklonom mitomaniji nije bilo teško da prihvati još jedan mit. U zemlji nema nikog ko nije čuo za njega. Mnogi nisu krili određenu naklonost i divljenje.
       Malo je ko tada shvatao da se mitovi ne rađaju tek tako, da svaka vlast na početku rata pokušava da stvori mitske ličnosti i junake, svesno proizvodeći određeni imidž (treba se samo setiti kapetana Dragana). Mada se Arkan u javnosti predstavljao kao komandant dobrovoljačke garde, bilo je u to vreme tvrdnji da je ona u dobroj meri bila sastavljena od profesionalno obučenih policajaca kojima je Arkan samo formalno komandovao. Arkan je za to bio pogodan, ali pogodan i da bude potrošen kao delo velike marketinške operacije. Dobrovoljački kamp iz Erduta je preseljen u Kulu i u njemu se danas obučavaju specijalci policije.
      
       Poslanik
       Arkan, koji je govorio više stranih jezika, za mnoge i izuzetno inteligentan uspeva da iskoristi talas popularnosti i nastavlja da gradi svoj imidž uspešnosti i u drugim sferama: biznisu, sportu i estradi. Malo je reći da je imao osećaj za trenutak i meru. Uljudan u javnim nastupima, tvrd i čvrst u obavezama. Kažu da je svoje obaveze u paru izmirivao (to je tražio i od drugih), iako je po gradu voleo da priča kako je u velikim dugovima. Zakup u hotelu "Jugoslavija" avansno je uplatio za pet godina unapred. Kada je NATO bombardovao i ovaj hotel, isto jutro je direktoru preduzeća "Metropol" i jednom od čelnika JUL-a dobacio: "Čeroviću, duguješ mi za dve godine." Sin mu se u njegovoj pekari snabdevao hlebom, ali je uvek morao da plati. S druge strane, kada su studente u vreme protesta bejzbol palicama batinala lica koja su nosila značke Stranke srpskog jedinstva, otišao je među studente da se ogradi i kaže da sa tom akcijom nema ništa ni on ni njegovi "tigrovi". Sa novinarima je bio uljudan i, bez obzira što je važio za prekog čoveka kome se nije dobro zameriti, retko kad je reagovao na ono što pišu o njemu.
       Ulazak na velika vrata u političke vode desio se na izborima krajem 1992. godine, kada na Kosmetu osvaja kao lider grupe građana pet poslaničkih mandata u republičkoj skupštini. U predizbornoj kampanji, Ražnatović je obišao gotovo čitav Kosmet, a izborni štab mu se nalazio u prištinskom hotelu "Grand".
       Pred vanredne republičke izbore 1993. godine osniva Stranku srpskog jedinstva. Ražnatović se zalagao za američku demokratiju, odnosno za "standarde koji postoje u Americi", s tim što ne želi da nam "ta demokratija stigne na silu". Međutim, bez obzira na agresivnu i veoma skupu predizbornu kampanju, SSJ ne uspeva ponovo da uđe u parlament, zahvaljujući prvenstveno lideru radikala Vojislavu Šešelju koji ga je u TV duelima optuživao da je ratni profiter i zločinac.
       Šešelj kao da se svetio Ražnatoviću zbog toga što mu kao vođa Delija Arkan nije dozvolio da sa svojim "četnicima" uđe na severnu tribinu "Zvezdinog" stadiona, uz obrazloženje da neće dopustiti politizaciju fudbala. Legenda kaže da je posle incidenta na televiziji razgovor u četiri oka između njih tekao na sledeći način:
       Ražnatović: Znaš li ti koliko sam ja ljudi ubio za Srbiju?
       Šešelj: Ne znam, ja nisam nikoga, ali ću početi od tebe.
       Iako je SSJ (p)ostala vanparlamentarna stranka, Ražnatović je još nekoliko godina održavao dobre odnose sa vlašću, što pokazuje i spisak gostiju sa "venčanja decenije". Svadbi Željka Ražnatovića i Svetlane Veličković prisustvovali su, između ostalih, i Ivica Dačić, Milorad Vučelić, Žika Mihajlović Muštikla, Vladimir Cvetković...
       Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, Muhamed Šaćirbej je optuživao Zapad da krije dokaze o vezi predsednika Miloševića i Arkana. Ričard Holbruk je u svojim memoarima svedočio da je tokom maratonskih pregovora samo pominjanje Arkanovog imena "uznemiravalo predsednika Miloševića". Kako je zabeležio Holbruk, Milošević bi "izgledao uznemiren, namrgodio bi se i oči bi mu se suzile" i tvrdio bi da "nad njim nema nikakav uticaj".
      
       Opozicionar
       Do izborne krize 1996. godine Ražnatovićev politički angažman bi se mogao oceniti kao više nego prorežimski. Prvi ozbiljan disonantan ton u odnosu na politiku režima desio se kada je Arkan javno podržao studentske demonstracije. Iako se deklarativno zalagao za svesrpsko pomirenje, posle toga je podržavao sve režimske "neprijatelje".
       Tako je podržao Biljanu Plavšić u Republici Srpskoj i Mila Đukanovića u Crnoj Gori. Iako se zalagao za svesrpsko ujedinjenje, aktuelnom crnogorskom predsedniku nije zamerao ni "secesionističke ispade". "Milo Đukanović je, po meni, moderni Njegoš srpskog i crnogorskog naroda", govorio je Ražnatović.
       Pretprošle godine Željko Ražnatović Arkan povukao se sa mesta lidera Stranke srpskog jedinstva, a sedište partije preseljeno je iz Beograda u Jagodinu. Od tada prestaje njegovo aktivno bavljenje politikom, koje je polagano zamiralo još od vremena neuspeha na izborima 1993. godine. Mnogi su i dalje nastavili da ga uvažavaju i respektuju jer, u slučaju nekog unutrašnjeg sukoba, nije svejedno na čiju bi se stranu stavio sa svojim dobro obučenim i prekaljenim borcima. Komemoraciji u Domu sindikata, 19.januara na Bogojavljanje, prisutvovali su: Željko Mitrović, Aleksandar Vulin, Brana Crnčević, Vuk Bojović, Slobodan Novaković, Maksa Ćatović, Zoran Kalezić, Dragoslav Šekularac, Stanislav Karasi, Miroslav Milutinović ...
       Zbog političke apstinencije, svu svoju energiju usmerio je na biznis. Procene o njegovoj valutnoj "težini" su različite i kreću se od potpunog minimiziranja do basnoslovnih 500 miliona dolara i tvrdnje da je najbogatiji Srbin. Takve procene Arkan je s indignacijom odbacivao, uvek ističući da je u dugovima koji se, doduše, kreću i do nekoliko stotina hiljada maraka. Veruje se da je malo toga stečeno u inostranstvu, već da je najveći deo inkasiran u vreme sankcija i rata - na nafti, cigaretama i poslovanju svojstvenom našim prilikama. Naročito su bili unosni poslovi u sportskom biznisu koji su, recimo, kupoprodajom igrača donosili veliki profit uz minimalan rizik. Prema rečima advokata Rajka Danilovića, "još se ne zna šta je sve njegova imovina jer se priča da je veći deo firmi vodio na tuđa imena".
       Za neke firme čak ni to. Klub "Obilić" nije uknjižen na njegovo ime jer zakon ne dozvoljava privatno vlasništvo nad sportskim klubom iako je Arkan tvrdio da ga je otkupio za 100 000 maraka. Tu je gradio i nove objekte i instalacije a inspekcijama nije dozvoljavan pristup. Sada će se pojaviti veliki problem oko vlasništva kluba "Obilić", firmi i imovine čiji status nije jasan. Već se pominju i prve varnice: navodno je nominalni predsednik FK "Obilića" Žarko Nikolić (postavljen na ovu funkciju kada je UEFA "Obiliću" zabranila učešće u evropskim fudbalskim kupovima) od Arkanove supruge Svetlane zatražio ključeve od svih prostorija, koje je do tada kod sebe držao Arkan...
       Za Arkanovog života na tako nešto se nije računalo jer je za sve bio dovoljan njegov neprikosnoven autoritet koji nije mario za takve formalnosti, kao ni mnogi drugi u Srbiji.
       Ako bi se pravila neka metaforična priča o ovoj strašnoj deceniji u Srbiji, niko je ne bi bolje ilustrovao od Arkana. Samo je nedostajalo da umre i da postane legenda.
      
       SLOBODAN IKONIĆ
       VLADIMIR SUDAR
       VLADIMIR MARTINOVIĆ
       ALEKSANDAR ROKNIĆ
      
      

Život 17. april 1952. godine - Željko Ražnatović Arkan je rođen u Brežicama, u Sloveniji, gde se njegov otac Veljko - pukovnik RV i PVO, zatekao sa službom.        1966.godina - prvo krivično delo Arkana bilo je otimanje ženskih tašni u Tašmajdanskom parku.        Osmi razred je završio u Domu za maloletne prestupnike u Novom Sadu.        1972.godina - otišao iz Jugoslavije i nije se vraćao punih devet godina.Najpre je bio u Italiji, a zatim u Švedskoj.        1.februar 1974.godine - pljačka sa dvojicom drugova milanski restoran "Kiko".        Iste godine počinje seriju pljački banaka po Švedskoj. List "Afton Bladet" objavljuje fotografiju pored koje je pisalo: "Pozovite policiju ukoliko vidite ovog mladića".        1975.godina - osuđen na 12 godina robije zbog oružane pljačke. Posle četiri izdržane godine beži preko šest metara visokog zatvorskog zida.        Septembar 1979.godine - iz sudnice u Stokholmu spasava Karla Fabijanija (alijas Đovani di Stefano). U pucnjavi su ranjena četiri čuvara. Iste godine je uhapšen zbog pljačke draguljarnica u Hagu i Amsterdamu.        8.maj 1981.godine - beži iz amsterdamskog zatvora Bejlmer.        Bilo je spektakularno i bekstvo iz švajcarskog zatvora za teroriste: preskočio je preko"lopovskih" merdevina zid visok četiri metra i ogradu od bodljikave žice, visoku sedam metara, obučen u deset džempera da se ne bi izgrebao.        1983.godina - pod čudnim okolnostima ranjava dvojicu policajaca gradskog SUP-a - i zbog ovoga nikada nije bio gonjen.        Pod lažnim imenom je držao kockarnicu na Svetom Stefanu.        Oženio se Crnogorkom Natalijom Martinović, profesorkom španskog jezika i književnosti.        Postao je jedan od vlasnika diskoteke "Amadeus".        1986.godina - posle velikog kockarskog gubitka u Beogradu, u liftu premlaćuje Predraga Bajića drškom revolvera.        Te godine postaje vođa Zvezdinih navijača i parole protiv komunista menja u parole protiv Hrvata (ustaša). Na čelu Delija bio je sve do 1991. godine, kad je "Zvezda" bila evropski i svetski šampion.        1990.godina - hrvatska policija ga hapsi kod Dvora na Uni u pokušaju šverca oružja, ali ga ubrzo pušta iz zatvora.        1991.godina - osniva Srpsku dobrovoljačku gardu ("tigrovi"). Učestvovao je u ratnim operacijama u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.        U Erdutu je dobio bivši policijski centar na korišćenje gde su se obučavali "tigrovi".        U međuvremenu ga napušta supruga Natalija sa kojom je imao četvoro dece.        1992. godina - u republičkom parlamentu postaje poslanik Grupe građana sa Kosova i Metohije.        1994. godina - postaje predsednik FK "Priština".        1995. godina - ženi se Svetlanom-Cecom Veličković, sa kojom je imao sina Veljka i ćerku Anastasiju.        1996.godina - preuzima FK "Obilić". Posle dve godine osvaja sa klubom prvenstvo.        31. mart 1999. godine - Haški tribunal objavio optužnicu za zločine protiv čovečnosti, koja je od 1997. godine bila tajno podignuta protiv njega.

      
      
      

Biznis Željko Ražnatović je bio vlasnik firmi, menjačnica, pekara, poslastičarnica. Osnovao SDG kompani u čijem sastavu su bile: Ari kompani, Vizantin kompani, Grand kazino, građevinsko-stambene zadruge "Dedinje" i "Šumadija", transportne firme. Nemoguće je bilo ustanoviti u kojim je sve preduzećima, lancima prodavnica i butika imao svoje interese. Najponosniji je bio na FK "Obilić".