Prvi stanovnik Belog dvora čuo je prošle sedmice iz Londona jednu dobru i jednu lošu vest

      Jedan bivši predsednik, koga mnogi u svetu smatraju direktno odgovornim za zločine koje su snage bezbednosti njegove zemlje izvršile za njegove 17-godišnje vladavine, izmakao je međunarodnoj pravdi. U Belom dvoru, gde i sami moraju da brinu o tome hoće li ih sustići međunarodni sudovi i optužnice, to verovatno smatraju povoljnim razvojem događaja. Loša je vest da je 84-godišnjeg diktatora Augusta Pinočea od ekstradicije i suđenja spasila jedino demencija, staračka senilnost.
       Za to vreme čitava jedna armija boraca za ljudska prava i delilaca međunarodne pravde likuje. Pravda je spora, ali dostižna, vele oni. Diktatori više ne mogu da računaju na imunitet. Oni koji krše ljudska prava unutar svojih granica sad znaju da ih više ne štiti međunarodno priznati suverenitet njihove zemlje. To će bez sumnje vaspitno delovati na potencijalne buduće delinkvente. Neki drugi Pinoče dobro će razmisliti pre nego što krene u progon političkih protivnika.
       Stvar sa Augustom Pinočeom, međutim, treba okrenuti naglavce. Treba, na trenutak, ako se može, zaboraviti da je reč o gospodinu koga su Amerikanci doveli na vlast, pružajući 1973.godine logističku podršku njegovom puču protiv demokratski izabranog predsednika Salvadora Aljendea. Treba se, umesto toga, setiti kako su ga Amerikanci nekih petnaest godina kasnije, polako i nežno, zlatnim padobranom počeli spuštati sa vlasti, pružajući podršku veštoj i na zakonu utemeljenoj formuli koja je generalisimusu garantovala doživotni imunitet. Prvo su ga blago i delikatno, uz mnogo protivusluga, nagovorili da raspiše referendum o sopstvenoj vlasti, a zatim i da prihvati nepovoljne rezultate tog referenduma. Potom je posebnim propisima amnestiran od krivičnog gonjenja, a zatim mu je izborom za doživotnog senatora garantovan imunitet nezavisno od eventualne promene sastava i političkog raspoloženja čileanskog parlamenta. Tek tada je diktator otišao sa vlasti, na kojoj bi verovatno i danas sasvim udobno sedeo, da je samo sanjao da bi jednog dana mogao da dopadne petnaestomesečnog, pa makar i udobnog kućnog pritvora u zemlji čiji je lojalni saveznik bio u Foklandskom ratu.
       Ali, Pinoče je poverovao Amerikancima, prihvatio njihov mito i 1990. godine otišao sa kormila. Njegov odlazak, koji nije bio ni pošten, ni častan, ni naročito zakonit i demokratski, otvorio je procese koji su samo deset godina kasnije doveli do toga da Čile na demokratskim izborima na vlast vrati Aljendeove socijaliste. Prošlog vikenda novoizabrani predsednik Čilea postao je 61-godišnji Rikardo Lagos, koji se u poslednjim danima Aljendeove vladavine spremao za ambasadora u Moskvi. Umesto u Moskvu, otišao je u političko izgnanstvo u Sjedinjene Države, da bi se zatim vratio u Čile i svrstao uz opoziciju. Okusio je i Pinočeov zatvor, a na izborima je upravo pobedio nekadašnjeg bliskog Pinočeovog saradnika Žoakina Lavina. Čileanci su, dakle, imali jasan izbor i kristalno čist istorijski kontekst: birali su između Aljendeovog i Pinočeovog čoveka i izabrali ovog prvog. Ni Lagos ni Lavin danas politički ne predstavljaju onog Aljendea i onog Pinočea, ali to u simboličkoj ravni ne menja ništa u njihovom izboru. Izbor između ovih simbola izvršen je bez krvi i građanskog rata, bez policijskog progona i logora za neistomišljenike. U izbornoj kampanji o samom Pinočeu i njegovoj sudbini jedva da se i govorilo; Ne zna se ni da li će mu u Čileu biti suđeno. Iz Lagosovog pobedničkog govora i njegove političke biografije jasno je da odmazde i progona neće biti. Prilika za ovu vrstu obrta pružila se Čileu jedino zato što su Pinočea prethodno Amerikanci politički potkupili i podgovorili da dobrovoljno ode sa vlasti. Bez imalo ironije treba reći da se štošta u Latinskoj Americi ne bi desilo bez Amerikanaca, ali bez američke podrške ne bi bilo ni demokratizacije Latinske Amerike tokom poslednjih decenija. Čak i nije važno da li je ta podrška bila motivisana željom da se malo uklone ranije američke brljotine.
       Demokratija se ne podržava ni bombama, ni uništavanjem privrede jedne zemlje sankcijama, niti odmazdom protiv njenih građana, ali ni progonom njenog predsednika kao zveri. Mirna smena nepoželjnog režima sve je manje verovatna što se povećava stepen pretnje fizičkoj sigurnosti ljudi iz vrha režima. Reč je, dabome, o neuporedivim stvarima i ogromnim civilizacijskim i političkim razlikama, ali legitimno je postaviti pitanje da li je za Rusiju bolje što je Jeljcin otišao sa vlasti, pa makar i sa zakonom koji je unapred njegovu korumpiranu porodicu zaštitio od krivičnog gonjenja, ili da još sedi u Kremlju? Nije li za stanovnike Ugande bolje da Idi Amin Dada, koji je što mučio što poubijao oko 300 000 svojih sunarodnika, danas spokojno živi i bogati se u Saudijskoj Arabiji? Je li bilo pametno dati amnestiju Janu Smitu i pustiti ga da mirno živi u Zimbabveu? Je li amnestija za De Klerka bila prevelika cena za mirnu predaju vlasti u ruke crnačkoj većini u Južnoj Africi? Možda bi za Iračane bilo bolje da Sadam Husein negde spokojno gricka ušteđevinu?
       Vašington bi nam morao reći da li je Amerikancima važnije da zadovolje svoje novorazvijeno osećanje pravde i kazne Miloševića, ili da u Jugoslaviji dođe do mirne smene vlasti, na izborima, bez građanskog rata. Stoje li interesi deset miliona građana Jugoslavije iznad moralnog i ideološkog čistunstva modernih zapadnih boraca za ljudska prava? To su legitimna pitanja, i u ovoj zemlji ih moraju postavljati upravo demokrate i internacionalisti. Jer i nama je potrebna zapadna podrška kako bismo se demokratizovali. Ako je Pinoče senilan, to nije razlog da to budu i Amerikanci.