("Prozor", NIN br. 2558)

      Zašto nam akademik Ćosić ne nabroji sva dobročinstva koja su on i njegovi drugovi revolucionari učinili za srpski narod? Kada to budemo saznali, biće nam lakši izlazak iz nevolje koja nas pritiska sa svih strana. Svako srpsko pitanje rešavali su po marksističko-lenjinističko-brozovskim metodama, znači nisu želeli da ga reše. Zašto su krili martovske pregovore u ustaškom Zagrebu 1943. sa Hitlerovom soldateskom o zajedničkoj borbi protiv otadžbinske vojske? Dobrica Ćosić sa svojim drugovima revolucionarima uzorao je našu njivu, zasejali su korov, zalivali su korov, a kao vrhunac je njegova konstatacija da smo stigli do beznađa, da smo svi krivi, i partizani i četnici, i pobednici i pobeđeni, da nam negovanje komunističkog korova nije donelo ostvarenje njihovih zabluda, da je nabujali korov razvijao samo loše osobine kod naroda, da je izvršavana nečuvena prisila nad onima koji nisu verovali u ono u šta ni sam Ćosić sa svojim saborcima nije verovao: zašto oni nisu izvršili opit valjanosti svoje ideologije prvo na sebi a ne na srpskom narodu? Zna li Ćosić ko su ljudi koji druge prinose za sebe a ko su ljudi koji sebe prinose za druge?
       Kod komunista, ljudi "posebnog kova", što sebe smatraju čovekobogom, nestalo je osećanja razlike između zla i dobra. Tajna zla se u njima ovaplotila: zloća je njihova razumna i time najsavršenija i najstrašnija.
      
       Ratko Jokanović, Beograd