NAZIV IZLOŽBE: Skulpture i crteži
AUTOR: Velimir Karavelic
GALERIJA: Kolarcevog narodnog univerziteta

      Đorđe Kadijević
      
       Ima ljudskih poslova koji zahtevaju saginjanje, traže pognut stav, kao što su kopanje, pranje (starinski ženski posao), podizanje tereta i pomeranje teških predmeta. A ima i u čovekovoj sudbini nešto što ga savija, što mu oduzima uspravan stav, što ga tera da se sagne, da savije leđa, da se klanja, da pada na kolena, da spušta ruke na tlo, da čuči zgrčen u iznuđenom poniženju, da puzi, mučen neizvesnom nadom u mogućnost ponovnog uspravljanja.
       Taj karakteristični, prepoznatljivi ljudski stav, sa naizgled prostim značenjem u kome se krije duboka sudbinska simbolika ljudskog života, najčešća je inspiracija vajara Velimira Karavelića (1952). Reč je o likovnom umetniku koji nije nepoznat - ima izvedene javne spomenike u Kraljevu, Požegi, Kosjeriću, Arilju, Gnjilanu, čak i u Ljubljani.
       Ali, iz razloga tipičnih za našu sredinu, iz neobjašnjive sklonosti ka prenebregavanju svega što se samo sobom ne ističe, a nema nikoga da ga "pogura", i ravnodušnosti prema svim vrednostima koje su joj "pred nosom" ali ne i u medijima i marketinškom prostoru, Karavelić je vajar o kome se malo zna. Dakle, tipična žrtva sopstvene skromnosti, prva na spisku kažnjivih vrlina. A reč je o zaista vrednom stvaraocu čije delo, kao što je rečeno, ne stoji na mestu koje mu pripada.
       Karavelić bi mogao da se svrsta među predstavnike savremene umetničke retrogarde, koja čini pozadinu glavne formacije tzv. oficijelne umetnosti koju prihvata kulturni establišment, a zaostale za jurišnicima neoavangarde. To nipošto ne znači da se radi o umetniku anahrone svesti. Retrogarda se, uostalom, razlikuje od avangarde upravo po tome što je jednako otvorena sa obe strane, i "napred", i "otraga", i što glavnu umetničku formaciju štiti od opasnosti koja preti iz pozadine, od neiskorenjivih retrogradnih recidiva akademizma i pseudoistorizma.
       Kao tipičan retrogardni (ne i retrogradni) stvaralac, Karavelić je prijemčiv za sve vrednosti visokog modernizma. Figure su mu nerealistički stilizovane, obrada kamena u tehničkom ali i u estetskom smislu moderna, namerno neujednačena. Jasno se razlikuju ovlaš obrađene površine manje značajnih detalja od onih koje su izglačane do perfekcije i time ističu primarnost dominantnih segmenata forme.
       Karavelić voli kamen, najradije vaja u mermeru, što treba razumeti kao samosvesnu retrogardnu dispoziciju a ne kao anahronu nostalgiju za starim vajarskim tehnikama. Figure su mu na granici između minijature i srednjeg formata, ali svojom plastičnom strukturom stvaraju utisak monumentalnosti. U poetski nadahnutom tekstu za katalog ove izložbe Dragan Jovanović Danilov tačno primećuje "unutarnju napetost" Karavelićeve forme, čija energija izbija iz malog formata i osvaja prostor u kome se nalazi. Ovaj vajar ima urođenu snagu koja, ponegde, podseti na Meštrovića iako u njoj nema herojskog patosa. Karaveliću je blizak i stil secesije čiju otmenu eleganciju zamenjuje oplemenjeni gest opskurnog folklorizma. Za Karavelića je karakteristično da proizvodi paradoksalne efekte: što manje insistira na sopstvenom stilu, to je više originalan. Kada kleše onako "kako svi rade", najviše se razlikuje od drugih vajara.
       Izložba u Galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta, inače poznata po prezentacijama mladih i najmlađih likovnih umetnika, možda i nije bila najprikladnije mesto za izložbu Velimira Karavelića. Ali je, van sumnje, ta izložba pomerila ovog vajara bliže mestu koje mu u našoj savremenoj likovnoj umetnosti pripada.