Pompeja, a u Somboru. Šta je iza prividnog sjaja, a šta s nevoljama koje sustižu jedna drugu. Kako jedno prosperitetno pozorište, somborsko, pada na tanke grane

      Milivoje Mlađenović primio me je u bidermajer kancelariji upravnika somborskog Narodnog pozorišta, u teškom zimskom kaputu. Bio je dvadeset peti januar. Tog dana temperatura na sceni nije prelazila šesti podeljak (iznad nule). Mazut je stigao dvadeset šestog, ali kasno da bi se pozorište zagrejalo do najavljenog početka polusezone. Zimska pauza je zbog toga produžena na gotovo mesec dana. Vladimir Amidžić, najstariji aktivni glumac somborskog pozorišta, ne prestaje da se čudi: "Kakva pauza, molim vas! Pa, nekad se nije znalo za pauzu. Slobodan je bio samo ponedeljak, a nedeljom smo igrali tri predstave." Upravnik Mlađenović voli da sluša priče o tome kako je to nekada u Somboru bilo, ali baš tog dana, 25. januara, bio je zatečen informacijom da se bez potvrde Ministarstva za kulturu ne može kupiti mazut za grejanje pozorišta, čak i ako osnivač (Skupština opštine) ima novca da ga plati. Grejni sistem je, uzgred, dotrajao, česte su havarije, a pozorište je, osim toga, u tom sistemu vezano za hotel "Slobodu", pa ni tu nije gazda u svojoj kući. "Nismo se ogrejali poslednjih deset godina", kaže Mlađenović, sećajući se da su "Figarovu ženidbu", svojevremeno, pripremali na temperaturi od osam stepeni.
       U početak ovog teksta, nalogom vremena, smeštaju se samo nevolje. Oni koji su kročili u prelepo barokno zdanje somborskog pozorišta, našli se u doteranoj, ušuškanoj njegovoj dvorani (325 mesta, sa sve ložama), pred pozornicom koja pamti velike predstave, domaće i gostujuće, neće od prijatnog bleštavila ni pomisliti da je to samo kulisa koja pogledu skriva drugačiju zbilju. "Naše pozorište je Pompeja", primećuje gorki Vladimir Amidžić. "Ostao je samo stari sjaj." Zgrada je rekonstruisana 1982, od tada jedva da se našao neki dinar za nužne popravke.
       Kupola prokišnjava na tri mesta, voda na mnogim mestima odvaja malter od zidova, podovi su dotrajali, zavese istrulele. Svetlosni park je zastareo, tonska tehnika takođe. Od 180 ugrađenih reflektora polovina ih je izvan upotrebe.
      
       Lanjski snegovi
       Nema novca da se kupe novi. Jedna (uvozna) reflektorska sijalica staje od 50 do 100 maraka. "Scena je očuvana, očuvano je gledalište, ali to je varljiv sjaj", vajka se upravnik Mlađenović i saopštava podatak koji, najpre s iskrenom nevericom a zatim s razumevanjem, prihvataju opštinski zvaničnici: da bi se zgrada somborskog Narodnog pozorišta dovela u red, potrebno je, u ovom času, milion (nemačkih) maraka. Zatečen tom cifrom, Branko Paravinja, načelnik Zapadnobačkog okruga, izražava svoje otvorene simpatije prema pozorištu, ali pripominje da je u prošlogodišnjem bombardovanju oštećeno 730 kuća, da je u samom gradu svaki deseti od pedeset hiljada stanovnika izbeglica, da privreda ne stoji nimalo sjajno, da je situacija, rečju, takva da teatar koji u Somboru, naravno, svi vole i imaju ga na srcu, mora da podeli sudbinu vremena. Dokle? To niko u Somboru ne može da kaže, pa ni načelnik Paravinja.
       U decembru je somborsko pozorište, prvi put posle rata, gostovalo u Tuzli. Prikazalo je Kočišov "Put u Nant", jednu od svojih najuspelijih predstava. Lepo su dočekani, spremaju se da ovoga proleća domaćinski uzvrate Tuzlacima. U ansamblu su bili zaprepašćeni kad su čuli da je godišnji budžet tuzlanskog pozorišta - milion maraka. Jedino nije bio iznenađen Milivoje Mlađenović: "Pa, toliko smo dobijali i mi, samo pre četiri-pet godina." A danas? Opština za svoje pozorište izdvaja pet puta manje. Daje, zapravo, koliko može i koliko joj se omogući da daje. Najbolje bi to zorno pokazali kružići i strelice koje je, u toku razgovora, iscrtavao Veljko Stojnović, predsednik Izvršnog odbora Skupštine opštine Sombor i član Upravnog odbora pozorišta, po profesiji matematičar. Laik u matematici neće razumeti sve odnose procenata, pravce svih strelica i sadržaj kružića, ali će shvatiti jedno: budžetski guber opštini određuje Republika Srbija. "Stopa koju je Republika odredila za društvenu nadgradnju iznosila je u 1999. 16,7 odsto, a u 2000. 13,7." Dakle, tri odsto manje. Kad se u kulturi podmire sve obaveze (plate i što uz njih ide), ono što ostaje izdvaja se za programe. Matematička logika Veljka Stojnovića i tu je neumoljiva: ostaje malo. "Krpež", reći će upravnik Mlađenović. Milion maraka se istopilo na dvesta hiljada u 1999, a niko ne zna da li će i tih dvesta hiljada biti lanjski snegovi. E, kad bi... Milan Aleksić, načelnik Odeljenja za društvene delatnosti, na papir stavlja dve veličine: sto hiljada naspram sto hiljada. S jedne strane je broj stanovnika somborske opštine, sa druge broj hektara crne obradive zemlje. Hektar po čoveku. Dalja računska operacija pokazala bi šta bi sve Sombor, da mu nisu vezane ruke, mogao da učini i za svoju kulturu, pre svega za svoje pozorište. Ugostitelj Borislav Andrić Buca, prijatelj teatra, voli da se seti dvostiha Duška Trifunovića: "Ovaj grad bi bio ništa/ da mu nije pozorišta." Aleksić sledi svoju misao: "Povratni dinar je minimalan. Ogroman deo dohotka odliva se neverovatnom centralizacijom. To je kresanje grana na kojima sedi država. Da je drugačije, bili bi bogatiji i Opština i Republika."
      
       Ministar se ne odaziva
       U Somboru je na vlasti opozicija. To objašnjava, ali i ne mora, odnos vlasti prema ovom gradu. Pravo govoreći, opozicioni skupštinari stalno naglašavaju da, što se lokalne uprave tiče, nisu u boljoj poziciji nego skupštinari u ostalim opštinama. "Svi smo na niskim granama." Niske grane su, izgleda, sinonim opšte (ne samo pozorišne) situacije. Da li se nešto promenilo s promenom vlasti? Mlađenović: "Svaka vlast je od Boga." Uz tu, blago ironičnu konstataciju, upravnik dodaje kako bi oni, u pozorištu, želeli da se vlast prema pozorištu odnosi kao da je to najvažnija stvar na svetu, što je, naravno, iluzorno, pošto vlast misli ono što pozorište misli o sebi. A vlast je vlast. Nešto se, od pozicije do opozicije, ipak promenilo. Opoziciona vlast obaveze izvršava redovno, u dan i sat, za razliku od one prethodne koja je znala obmanuti (tu se Mlađenović ugrize za jezik), odnosno utešiti obećanjima posle kojih je pozorište moglo samo da se uvali u dugove iz kojih je teško isplivavalo. I danas je u dugovima. Preračunati u marke, dugovi se penju na petnaest hiljada. Potraživanja pozorišta su nešto manja. Skoro pozitivna nula. Najviše se duguje za struju, za hotel, a najmanje je, uverava Mlađenović, neizmirenih obaveza prema saradnicima u predstavama.
       U svojim ranim godinama somborsko pozorište imalo je i dvanaest premijera u sezoni. U boljim vremenima ustalilo se na šest ili sedam. Kako izgleda biće sreća ako u predmilenijumskoj godini uspe da pripremi dve predstave (uz jednu za decu). Računica je, bez pomoći matematičara Stojnovića, jednostavna: kada se podmire sve obaveze (plate, materijalni troškovi), od 200 000 iz budžeta za produkciju ostaje petnaestak hiljada, što jedva da je dovoljno za jednu predstavu. Ostalo se mora namaknuti. Kako se namiče? Svakojako, i sve teže. Kao i drugde, sponzorski izvori presušuju, u srazmeri sa presušivanjem izvora života. Oslonac pozorištu, u tom pogledu, u poslednje četiri godine je Somborska banka, okićena zvučnom titulom donatora decenije. "Najlepše je u životu ako nekome možete pomoći", veli Miroslav Šveljo, mladi direktor banke. Kako banka pomaže? "Robom." Kojom? "Onom koju ima: novcem". A to iznosi do 30 000 maraka. "Podržavaju nas u svemu, i najsitnijim gestovima", želi da naglasi Mlađenović. "Nema premijere da ne pošalju cveće i telegram." Pred Novu godinu jednim marketinškim potezom Somborske banke, prodajom kalendara sa ulaznicama za bilo koju predstavu u sezoni, pozorište je finansijski uspelo da pregura najteži mesec, decembar.
       Do nekog vremena pozorište je dobijalo novac i od Ministarstva za kulturu koje je finansiralo jednu ili dve premijere u sezoni. "Do nekog vremena", to će reći do smene ministara. Odmah valja dodati da Ministarstvo nije ni u kakvoj obavezi prema somborskom pozorištu. Obavezu je preuzela Nada Popović-Perišić, ceneći da Republika, mimo propisa, treba da pomogne jednu prosperitetnu kulturnu ustanovu. Podrške više nema ili je nema od promene u resoru. Mlađenović: "Neću reći da nas ministar Simić ignoriše, ali na naše ljubazne pozive nijednom se nije odazvao, čak ni na pozive koje smo potpisali zajedno gradonačelnik Sombora i ja, kao upravnik pozorišta. Nije odgovorio ni na jedno naše pismo." Ima li to veze s tim što je u Somboru na vlasti opozicija? "Ja to ne mogu da tvrdim. Običan svet tvrdi da mora da ima veze. Ministarstvo, prosto, ne bi smelo da ostaje slepo pred kulturnim vrednostima Sombora, ne samo pozorišta. Za Sombor je, ne zaboravite, Miroslav Belović rekao da je srpski Vajmar."
      
       Uspeha ima, dokaza nema
       Vratimo se pozorišnim poslovima. Bilo je najavljeno da će se u Somboru pripremiti "Mileva Ajnštajn", drama Vide Ognjenović, svojevremeno viđena za Jugoslovensko dramsko pozorište. Odustalo se. Razlog: 100 000 maraka. Toliko je pre nekoliko godina koštao "Dekameron", nešto manje "Kate Kapuralica". U vremenu dovijanja misli se na manje projekte. "Malo nas vadi što imamo starih dobrih predstava na repertoaru, pa ih krčmimo", kaže David Tasić Daf, pozorišni prvak koji smatra da je problem Sombora, između ostaloga, u tome što ima jaču nadgradnju od baze ili, prostije rečeno, jaku kulturu. A od kulture, zna se, berićeta nema.
       Pozorište je nekada (doskora) gostovalo i, kao dobra firma, među najboljima u svojoj vrsti izvan Beograda, imalo svoju publiku u raznim gradovima (Srbije i Crne Gore). Gostovanja su se proredila, putuje se s mene na uštap. Nije potrebna viša matematika Veljka Stojnovića da objasni zašto je tako. Tako je zato što gostovanja koštaju, a za gostovanja novca nema. Pozorište nema ni autobus. Imalo je, ali je davno rashodovan. Ima kamion, "zreo" za generalnu opravku. Kupljen je sredinom sedamdesetih. Opština je tada, da bi nagradila pozorište za uspeh "Ženidbe i udadbe" na Sterijinom pozorju, odrešila kesu i darovala (ondašnjih) milion dinara. Kamion je kupljen tim novcem. Uspeha je bilo i posle, ali ne i darova.
       Vraćam priču na početak: šta će biti ako se pozorište uruši, ukoliko se narednih godina ništa ne učini da se zgrada spase? Odgovara Milan Aleksić: "Kapela Svetog Nepomuka bila je možda u još groznijem stanju, pa smo je, u poslednji trenutak, doterali, i dobiće izgled kakav je imala. Ali, pitam se gde je Vlada Srbije koja je zgrade, kao što je pozorište, proglasila svojom imovinom, a nama džentlmenski ostavila da ih održavamo? I Gradska hala, koju su podigli Somborci, upisana je u vlasništvo Vlade Republike Srbije. Sve je izvučeno ispod vlasništva lokalne samouprave. Gde bi nam kraj bio, kažu (opozicioni) opštinari, kad bismo raspolagali onim što imamo? "Početak je kad sam se ja rodio, a kraja nema", reče jedan dečak.
       Vladimir Amidžić problem vidi u nedostatku čvrste ruke. Sećajući se starih, naravno dobrih, vremena, priziva godine kada se samo zbog smeha na pozornici glumcima odbijalo pet odsto od plate. Nije se moglo desiti da se glumac upravniku obrati sa ti."Treba čvrsta ruka!", ponavlja Amidžić. "Treba novca", odgovara Mlađenović i dodaje pesnički: "Doterali smo cara do duvara."
      
       FELIKS PAŠIĆ