Veliko je pitanje da li će hleba biti iduće godine. Prema zvaničnim podacima, jesenas je u Srbiji pšenicom zasejano 750 hiljada hektara (godišnji prosek od 1985. do 1997. godine iznosi 822.116 hektara), ali samo 600 hiljada hektara u optimalnom roku.
Oko 40 odsto polja zasejano je takozvanim semenom sa tavana, a ne semenskom pšenicom, a tokom setve obezbeđeno je samo 20 odsto od 200 hiljada tona đubriva.
Prema prvim procenama, podzemne vode uništile su pred kraj prošle godine 70 hiljada hektara pod pšenicom

      Od 1985. godine padaju prinos i otkup pšenice. Lane je 70.000 hektara pod njom uništila poplava. Kako će vlast da zamesi hleb narodu
       Gde je sad Marija Antoaneta, da nam ponudi kolače? Trećina Srbije otima se sa vlasnicima prasića za jutarnju veknu "sava", trećina je naprasno postala kupac iznenada izmišljenih "specijalnih vrsta" hleba koji se od običnog razlikuju samo po ceni, a ostali konzumiraju kiflice koje peku pobunjeni privatni pekari. Svi učesnici u toj iznenadnoj strci pominju Vladu Srbije i pitaju se kako li ga samo zamesiše ovako.
       Ako ćemo pekarskim rečnikom, "kvasac" od koga je prošle nedelje počela da bubri nestašica hleba, potkvašen je još odavno. Od 1985. do 1997.godine prosečni prinosi pšenice iznosili su 3.084.198 tona, precizno je izračunala sagovornica NIN-a Desanka Božidarević, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. (U udžbenicima iz geografije učilo se da je Vojvodina žitnica koja bi mogla da prehrani celu Evropu.)
       Od tada do danas, prinosi su se smanjivali za 2,7 procenata svake godine u proseku, a prošle godine su, prema nezavisnim izvorima, iznosili svega 2,1 miliona tona (prema 3,8 miliona tona požnjevenih 1990. godine). Potrebe stanovništva u Srbiji procenjuju se na 2,2 miliona tona pšenice, a ostatak do 2,6 miliona tona (minimum dovoljne proizvodnje) namenjen je prihranjivanju stoke. Zahvaljujući takozvanim prelaznim rezervama, procenjuje se da će pšenice biti "knap" do leta.
      
       Prsti u testu
       Da podsetimo, u aferi koja je 1997.godine potresala srpsko javno mnjenje raspravljalo se o tome da li je politički korektno da milion tona viška(!) pšenice izveze "Progres", firma predsednika Vlade Srbije Mirka Marjanovića. Tada je proizvedeno 2,9 miliona tona pšenice, a stručnjaci su već tada upozoravali da mi nemamo tog zrnevlja za razbacivanje.
       U anketama javnog mnjenja, žitelji Vojvodine počeli su te godine da izražavaju strah od gladi. On je bio jači i od straha od rata.
       Državna televizija Srbije nedavno je emitovala prilog o sirotim Bugarima koji jedu znatno skuplji hleb, dok Srbija u tu zemlju izvozi znatno jeftiniju pšenicu. Istina je da se danas izvoze male količine te robe, i to najčešće zato što Srbija nema ništa drugo da ponudi u barter aranžmanima za gorivo.
       Drugi statistički podatak koji nudi NIN-ova sagovornica mogao bi se sažeti u rečenicu - seljaci državi ne veruju. Od 1985. do 1997. godine, količine otkupljene pšenice padale su po daleko višoj stopi - prosečno za 11,49 procenata.
       Pošto je otkupna cena pšenice od vremena Ante Markovića do danas pala realno za više od pet puta, seljaci su (" a i oni su mali ekonomisti, zar ne?", primećuje sagovornica NIN-a) prošle godine predali srpskoj državnoj direkciji oko 200 hiljada tona pšenice "na zeleno" (kako piše beogradski magazin "Ekonomist"), a ostatak zadržali da slobodno trguju. Tako je cena pšenice koju je država htela da otkupi od seljaka za 1,5 dinar, već u septembru skočila na 2,2, a ovih dana, na gotovo četiri dinara.
       Božidarevićeva kaže da je taj skok kombinacija tri faktora: nepoverenja, male ponude i nerešene politike finansiranja skladištenja pšenice. "Ako bi država htela da održava ujednačenu cenu pšenice preko cele godine, trebalo bi da plaća i troškove skladištenja, kao što se to radi u Evropi. Sadašnji skok cena je delimično uzrokovan i time što vlasnici pšenice treba da plate te troškove", objašnjava ona.
       Svi akteri počeli su da se meškolje: država, koja je otkupila malo pšenice, isporučivala je državnim pekarama sve manje, od takve pšenice, jeftino proizvedenog brašna; pekare, i državne (koji imaju delimične beneficije i u isporuci mazuta) i privatne (kojima državni podsticaji gotovo ne stižu), počela je da svrbi cena vekne "sava" od tri dinara. Jedni su počeli da izmišljaju "specijalne" vrste hleba ("bečke", "bačke" i slične), a drugima je vekna "omalila" na 300 grama, a cena porasla na četiri do pet dinara.
       Uplašeni potrošači stali su u red: tako su počele nestašice "narodnog" i hleba "sava", čiju je cenu propisala država, jutarnja nervoza po samoposlugama, laktanje i guranje hleba u zamrzivače "za svaki slučaj". Odmah su se pojavili i vlasnici prasića jer im se mnogo više isplatilo da nazime podignu na belom hlebu nego na kilogramu pšenice ili kukuruza koji su znatno skuplji. Prema procenama mlinara i pekara, oko 30 odsto proizvedenog hleba danas završi u svinjcima.
      
       Mešenje gubitaka
       "Vlada kaže da čuva narod, a u stvari štiti bogataše. Imaju platu deset hiljada dinara i kupuju jeftin hleb. A narod, ovaj što stoji u redovima, razume nas i moli da povećamo cenu hleba na četiri i po dinara, pa da se ne muče", kaže Miodrag Jakovljević direktor pekare u Loznici. "Bilo bi lakše i njima i nama", primećuje direktor lozničke pekare koji svakog dana gleda kako njegov i, generalno, profit Srbije odlazi u Bosnu. Granica druge države je udaljena jedva 500 metara, a preko mosta je vekna istog takvog hleba deset dinara. "Deca na biciklu očas pređu Drinu, pa i oni stanu u red", kaže direktor lozničke pekare.
       Niko neće ostati gladan samo zato što pet ili 55 hlebova dnevno odlazi u Bosnu, ali je važno pitanje kako to da u Srbiji može da se proizvede tri puta jeftiniji hleb od "prekodrinskog"?
       Tačan i jednostavan odgovor glasi - ne može. Srpska država jedino je izumela način kako da gubitke socijalizuje i raspodeli u vremenu i prostoru. Đorđe Ilić, predsednik Unije privatnih pekara, kaže da je jedina moguća tržišna cena hleba osam dinara, jer je brašno na slobodnom tržištu šest dinara. Privatni pekari isporučuju 30 odsto hleba Beogradu i oko polovine potrebnih količina hleba u Srbiji. "Umesto odgovora, vlada je naredila državnim pekarama da rade punim kapacitetom, da nas zamene, a nama je oduzela pravo na rad", kaže Ilić. "Nismo mi tražili da se obogatimo, nego samo realan račun."
       U principu, niko ne može da zameri jednoj državi koja hoće da, recimo, iz socijalnih razloga, neku robu prodaje po beneficiranim cenama. Ali to pravilo važi samo ako za to ima ekonomskih razloga i ako postoji jasan račun ko šta plaća. Sima Matić, direktor Udruženja pekara i mlinara, kaže da bi sa cenom hleba od tri dinara pekari mesili samo gubitke, čak i kad bi im neko davao brašno na poklon. Poštujući uredbu o isporuci brašna po diktiranoj državnoj ceni od 1,62 dinara, "Danubius" je samo za nekoliko dana izgubio dva miliona dinara, a Đorđe Miodragović, predstavnik te firme, upozorio je da će mlinovi u Vojvodini uskoro bankrotirati.
       Novi dugovi su na pomolu, jer sve što ne plate na kasi, srpski potrošači plate kroz inflaciju. Ima indicija da će vlada sa pekarima (uključujući možda i privatne) postići dogovor da im ona iz budžeta nadoknađuje dinar, odnosno dinar i po razlike, za koliko su državni pekari tražili da poskupe "narodni" i beli hleb "sava". U tom slučaju novac će u ruke proizvođača ići iz republičke kase, a u nju, zna se, iz džepova poreskih obveznika kojima niko neće za uzvrat nadoknaditi jutarnji "maltretman".
       Druga mogućnost je da priča liči na onu o mleku već ispričanu. Svi stanu u red za litar jeftinog mleka, ali polovina mora do kraja da kupi ono skuplje. Ministri malo grde, ali svi prećutno odobravaju. Jakovljević tvrdi da to sad nije slučaj: "Ne sme se zbog inspekcije." Direktor Pančevačke pekare Časlav Đorđević tvrdi da sve oko hleba funkcioniše odlično "mada cena baš nije najbolja", a direktor pekare u Nišu Tomislav Jovanović kaže da je najnoviji dogovor postignut u vladi (o većim isporukama jeftinog brašna i subvencionisanog mazuta po sedam dinara) vrlo dobar. A gubici? "Nemojte sad o gubicima", kaže Jovanović.
       Ko veruje da je to jedini dug koji ćemo u budućnosti plaćati, grdno se vara. Neke, ozbiljnije već plaćamo. Desanka Božidarević kaže da je nekadašnji kvalitet srpske pšenice (pre onog rata) bio takav da smo je izvozili za pravljenje finih peciva u Evropu. "Od 1976. godine politika prema pšenici je potpuno izmenjena i od tada se u Srbiji gaji žito sve lošijeg kvaliteta. Išlo se na kvantitet, a ne na kvalitet, razlika u ceni između pšenice prve, druge i treće klase bila je mala, pa proizvođači nisu ni imali interesa da gaje najbolje sorte koje imaju manji prinos", kaže sagovornica NIN-a.
      
       Leba i masti
       Kako je opadao kvalitet, tako su u hleb dodavani različiti aditivi, a pre svega masnoće koje štete zdravlju.
       Oko 90 odsto proizvedenog brašna koristi se za proizvodnju hleba, a takav loš hleb danas čini više od 58 odsto energetske vrednosti dnevnog obroka u Srbiji (procena je napravljena na bazi ankete i odnosi se na domaćinstva), dok se zdravim načinom ishrane po američkim standardima smatra, na primer, učešće od 45 do 47 odsto dnevne energetske vrednosti žitarica u obroku. Svetska zdravstvena organizacija propisuje da taj postotak ne može biti veći od 35 odsto.
       Veliko je pitanje da li će i takvog hleba biti iduće godine. Prema zvaničnim podacima, jesenas je u Srbiji pšenicom zasejano 750 hiljada hektara (godišnji prosek od 1985. do 1997. godine iznosi 822.116 hektara), ali samo 600 hiljada hektara u optimalnom roku, a ostatak, zbog nedostatka novca (država hronično kasni sa isplatom preuzete pšenice) i traljave isporuke državnog goriva, znatno kasnije.
       Oko 40 odsto polja zasejano je takozvanim semenom sa tavana, a ne semenskom pšenicom, a tokom setve obezbeđeno je samo 20 odsto od 200 hiljada tona đubriva. Neki ministri kasnije su ubeđivali da je i sto hiljada tona dovoljno, ali ni te količine nisu pronađene. Prema zvaničnim prognozama, ove godine trebalo bi da očekujemo rod od 2,9 miliona tona pšenice, ali stručnjaci izražavaju sumnju da će to zaista biti tako.
       Prema prvim procenama, podzemne vode uništile su pred kraj prošle godine 70 hiljada hektara pod pšenicom. "Zvanične procene o poplavama još nisu saopštene, ali golim okom se vidi da je šteta velika", kaže Božidarević.
       To zrno nije sasvim za otpisivanje, uveravaju jedni, samo mu treba malo više đubriva kojeg nema. Drugi bez reči vrte glavom.
       Istorija hleba duga je osam hiljada godina. Travke iz kojih su nastale današnje vrste žita nikada nisu tačno utvrđene. Ako je za utehu, pšenicu još niko i nikada nije dotukao.
      
       TANjA JAKOBI
      

Žuto i belo Nekoliko uglednih stručnjaka Poljoprivrednog fakuleta u Novom Sadu i Instituta za poljoprivredu u tom gradu upozorilo je u decembru da Srbija raspolaže nedovoljnim količinama pšenice i da bi trebalo razmisliti da se već sada u belo pšenično brašno dodaje i postotak kukuruznog.        Takvih upozorenja bilo je i u protekle dve godine, ali su se, koliko-toliko, zalihe pšenice pokazivale dovoljnim. Samo 1993. godine Vlada Srbije napravila je presedan donoseći uredbu o izmeljavanju brašna kojom je bilo predviđeno izmeljavanje većih količina tipa brašna "750" i "500", jer se u preradi pšenice na taj način dobijaju veće količine brašna. Najfinijeg belog brašna tipa "400" uopšte nije bilo, a u masovnim podelama brašna preko sindikata bilo je i onog u kome je bilo i tragova kukuruznog brašna.

      

Vodič kroz hleb Iako izgleda da je pravljenje hleba jednostavna stvar i da u njemu nema ništa izuzev kvasca, soli i brašna, nijedna pekara ne otkriva svoj recept. Za hleb koji danas prodaju za 4,5 dinara pekari samo kratko kažu da je "kao najfiniji kolač" i sasvim drugačiji od propisanog hleba "sava".        U regularnim vremenima, u rafovima može da se nađe nekoliko desetina specijalnih vrsta hleba, ali je njihova potrošnja izuzetno mala. U smederevskoj "Ishrani", koja isporučuje specijalne hlebove na beogradsko tržište, kažu da njihova proizvodnja ne prelazi pet odsto ukupne proizvodnje hleba.        Takav specijalni hleb pravi se sa dodatkom mekinja, susama, lana, suncokreta, kukuruza, raži, soje, ili uz korišćenje specijalnog bezgluteinskog brašna. Ovaj poslednji hleb je dragocen za neka specifična oboljenja tankog creva i koriste ga ljudi koji su "alergični" na neke sastojke pšeničnog zrna.        Neki proizvođači na specifikaciji takvih hlebova navode i detaljna uputstva o oboljenjima kod kojih se upotreba ovakvog hleba preporučuje. Iako se većina hlebova pravi sa kvascem i aditivima koji pomažu da budu što mekši i da dobro narastu, glavna karakteristika jednog od specijalnih hlebova je da se pravi bez kvasca. Privatne pekare najčešće mese hleb sa sedam vrsta žitarica koji može da ostane svež nedelju dana. Takvi hlebovi teški su najčešće 300 grama, i u proseku su dva i po puta skuplji od hleba "sava".