("Nikad ne reci nikad", NIN br. 2561)

      Beogradski centar za ljudska prava vas moli da povodom intervjua s potpredsendikom Vlade Srbije Vojislavom Šešeljem prenesete deo iz knjige Pravo medija, autora Vladimira V. Vodinelića, Vladimira Đerića, Saše Gajina, Dušana Stojkovića i Miloša Živkovića, koju je Beogradski centar za ljudska prava objavio 1998. godine po završetku projekta izrade Modela zakona o javnom informisanju. Naglašavamo da je Beogradski centar za ljudska prava, u nadi da će time doprineti uređenju i unapređenju slobode izražavanja u Srbiji, još 1998. dostavio ovaj Model zakona svim političkim strankama, strukovnim udruženjima, Ministarstvu za informacije Republike Srbije, odnosno gospodinu Vučiću, a po imenovanju gospodina Milana Komnenića za saveznog ministra, i Ministarstvu za informisanje SRJ. Iako je, istina, vlast iskoristila neke članove Model-zakona, sporni članovi Zakona o javnom informisanju Srbije ne nalaze se u tekstu radne grupe Beogradskog centra za ljudska prava.
       Model zakona o javnom informisanju (s čijim se pisanjem započelo u Beogradskom centru za ljudska prava zbog nezadovoljstva Zakonom o javnom informisanju Srbije od 1991. i Milentijevićkinim verzijama iz 1997, i koji je objavljen u izdanju Centra maja 1998. godine) dostavljen je ministru informisanja Srbije, g. Vučiću sredinom juna 1998. godine. Tekst od 60 stranica odredaba i 250 članova, koliko sadrži Model-zakon, koji je, osim toga, potom većim delom objavljen u listu "Naša Borba", nije se mogao tek tako prenebreći pri pisanju novog zakona. I Zakon je od Model-zakona preuzeo mnogo toga; ne tek pokoju odredbu, već i čitave nove institute, u formulacijama od reči do reči. Uprkos takvoj tesnoj vezi Zakona i Model-zakona, teško da je moguće naći dve tako uzajamno daleke stvari kakve su Model-zakon i Zakon. Zašto? Zato što je vlast preuzimala iz Model-zakona samo one delove sa idejom da oni posluže legitimisanju tog anahronog i retrogradnog zakona kao modernog: i doista, vlast je po donošenju Zakona uporno naglašavala kako je Zakon moderan, pogotovo u štićenju ličnosti. Dakle, odredbe Model-zakona korišćene su da svojim prisustvom u Zakonu skriju i prekriju ono pravo ružno lice Zakona: njegove ključne odredbe kojima je izvršen do sada nezabeležen atak na slobodu informisanja.
       Važeći Zakon tako je kombinacija, s jedne strane, određenog broja odredaba iz Model-zakona, čak doslovno prepisanih, i, sa druge, zle namere vlasti da uguši slobodu medija i likvidira one među njima koji joj nisu po volji. Takav zakon predstavlja nemogući spoj, jer odredbama Model-zakona, pa ni onima koje je Zakon preuzeo, nije ni poslednja bila namera da guše slobodu informisanja i posluže likvidiranju onih masmedija koji nisu po ćudi vlasti, dok je Zakonu to bila ideja vodilja. (Vladimir V.Vodinelić, Pravo medija s Modelom zakona o javnom informisanju, Vodinelić-Đerić-Gajin-Stojković-Živković, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 1998, str. 290-292).
       Zanimljivo je da je Šešeljev intervju prva i jedina potvrda da je Model zakona uopšte stigao u Ministarstvo. Po već ustaljenom običaju, naši ministri i njihovi saradnici ne odgovaraju na dopise "običnih građana" i njihovih organizacija niti potvrđuju njihov prijem.
       Vesna Petrović,
       direktor programa