Kad demokratiji uči one koje u isto vreme bombarduje, Evropa se suočava sa problemom sopstvenog kredibiliteta. Kad zbog nepoštovanja demokratskih načela disciplinuje jednu svoju članicu - kao što sad čini sa Austrijom - ona je znatno ubedljivija i dobija na međunarodnom prestižu

      Uspon ultradesnice na izborima u Austriji prvi put je suočio Evropsku uniju sa nuždom da svoje principe i vrednosti, koje je proklamovala kao uzorne za sve, posebno za manje razvijene demokratije, primeni u pristupu jednoj svojoj članici, i to uz moralna i politička upozorenja i pretnje kaznama, pa čak i izopštenjem iz porodice.
       Dosad su lekcije bile držane drugima, najčešće zemljama koje remete mir i stabilnost u Evropi ili onima koje čekaju da uđu u Evropsku uniju, pošto prethodno ispune stroge uslove. Sada se Austrija, zemlja zasigurno zrele parlamentarne demokratije i jedna od najstabilnijih i najprosperitetnijih članica Evropske unije, našla pod nadzorom Brisela. Bila je prinuđena na podređivanje, po cenu lišavanja dela svog suvereniteta i umanjenja svog nacionalnog prestiža.
       Hajder nije Hitler, ali je prevladala zajednička ocena da bi on, ako ojača na vlasti, mogao da bude opasan po principe na kojima počiva i na kojima treba da se razvija Evropa. A to su principi slobode, demokratije, uvažavanja ljudskih prava i vladavine prava. Postoji i strepnja da bi snaženje ultradesnice u jednoj zemlji EU negativno podstaklo slične partije i pokrete u drugim zemljama, na primer u Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji, Italiji.
       Slučaj je, međutim, za Evropu složeniji nego što izgleda. S jedne strane, oživeo je sećanja na nacističku prošlost Austrije - o kojoj Hajder misli bolje nego evropska istorija - a, sa druge, prvi put je doveo Evropsku uniju u poziciju da u ime demokratije u celoj porodici zanemari jedno demokratsko načelo, kao što su glasovi birača na slobodnim izborima, u jednoj od svojih članica.
       Austrija nije imala svoga Branta, a imala je svoga spornoga Valdhajma. Evropa je, naravno, znala ono što Austrijanci nisu želeli da znaju: da Austrija nije bila žrtva Hitlerove invazije, kako se uči u austrijskim školama, nego Hitlerov veran sledbenik. (Izveštavajući o anšlusu Austrije Nemačkoj 1938, Predrag Milojević je pisao da je u Lincu video euforičnu masu koja je ljubila gume na točkovima Hitlerovog automobila.) Sada je Evropa, podsetivši Austriju na deo njene prošlosti - koji je i sama, osobito u vreme hladnog rata, bila donekle pomela pod tepih - neminovno povezala toleranciju ultradesnice prema nacizmu sa aktuelnom Hajderovom politikom ksenofobije i netolerancije prema strancima.
       Takav stav Evrope je prihvatila Amerika, ali, kako izgleda, ne samo pod pritiskom jevrejskog lobija. Upozorenje Medlin Olbrajt da u Evropi ne može da bude mesta za političku stranku "koja se ne distancira jasno od zločina nacističke ere i politike mržnje", jedno je od najtežih koje je u novije vreme upućeno nekoj zapadnoj zemlji.
       Što se tiče rešenosti Brisela da u ime širih demokratskih principa ne uvaži u potpunosti volju austrijskih birača, na probu su stavljene neke od ključnih političkih i etičkih vrednosti koje je Evropska unija proklamovala kao odrednice zajedničkog života u integrisanijoj zajednici. "Prvi put u svojoj istoriji Evropska unija je artikulisala zajednicu vrednosti" - objasnio je Frajmut Duve, izaslanik OEBS-a za slobodu medija. "Austrija mora da bude svesna da je pristupanjem zajednici vrednosti izgubila jedan deo svog suvereniteta u korist tih vrednosti."
       Prevaga "u korist vrednosti" još nije očigledna. U Austriji ima prkosa, ali i povređenog nacionalnog ponosa, što je gnevno izrazio novi kancelar Šisel tvrdnjom da je Austrija "stabilna demokratija, a ne nekakva banana republika". Tiša su, međutim, ranija upozorenja partnerima da bi Beč mogao da osujećuje konsenzus u Evropskoj uniji, a upadljivije izgleda saznanje da dalje inaćenje šteti međunarodnom ugledu Austrije i da novoj vladi treba dati šansu da svoju demokratičnost pokaže u praksi.
       Nisu ni prvobitne pretnje Evropske unije ostale iste uoči i nakon sastavljanja austrijske vlade. Na početku su one bile mnogo oštrije, pominjana je čak i mogućnost isključenja Austrije iz Evropske unije, ako se odnosi zategnu. Nisu se zategli, jer je nađen kompromis: Šiselova vlada, u koju nije ušao Hajder, obavezala se da će osuditi nacističku prošlost svoje zemlje i da će se boriti protiv politike ksenofobije, rasizma i antisemitizma.
       Stanje u kome se sada našla Austrija u evropskoj "zajednici vrednosti" više liči na ograničeni politički bojkot, nego na izolaciju. Politički odnosi sa partnerima u EU svedeni su na niži nivo, zemlja treba da prođe kroz neku vrstu političkog i etičkog purgatorijuma, a eventualne ekonomske sankcije su zasad uglavnom simbolične ili egzemplarne. Ali je pouka velika, ne samo za Austriju.
       Kad demokratiji uči one koje u isto vreme bombarduje, Evropa se suočava sa problemom sopstvenog kredibiliteta. Kad zbog nepoštovanja demokratskih načela disciplinuje jednu svoju članicu - kao što sad čini sa Austrijom - ona je znatno ubedljivija i dobija na međunarodnom prestižu. Ovde Evropa, bez zazora, samoj sebi daje lekciju iz demokratije. Da je ova praksa bila ranije ustaljena, verovatno je da bi međunarodna zajednica imala manje problema sa sticanjem poverenja u Bosni posle Dejtona ili da bi Jugoslavija bila kooperativnija u odnosima sa Evropskom unijom.
       Razlika između prenošenja dela suvereniteta u korist očuvanja zajedničkih vrednosti i nekadašnje Brežnjevljeve prakse ograničenog suvereniteta je suštinska u dvema odrednicama: u Evropskoj uniji se neguju demokratska načela i, drugo, odluke se donose zajednički, na bazi konsenzusa. Prijateljsko ubeđivanje nije uvek prijatno, ali je uvek prihvatljivije nego diktat, ako se razlike prevazilaze u načelnim okvirima.