Rusi su naučili skupu lekciju iz 1995. godine, kada im je za četiri dana uništeno 70 odsto tenkova

      Mogli smo da osvojimo Grozni vrlo brzo, ali nismo želeli da ponovimo greške od pre četiri godine - kaže glavni urednik "Vojenog vesnika juga Rusije", pukovnik Genadij Aljohin, šef Informativne službe ruske armije u Čečeniji. On i još trojica majora (svi su završili specijalnu Vojnu akademiju novinarskog smera), čine uži štab informativne službe generala Kazanceva i Troševa i ovde im se može verovati: do sada 10 000 ubijenih pobunjenika - terorista i oko 1 000 poginulih vojnika ruske armije, pripadnika snaga policije i unutrašnje vojske.
       Cena koju Moskva plaća za povratak u Grozni manja je nego što se misli na Zapadu, a Čečeni su ovog puta podvrgnuti mnogo intenzivnijoj vojnoj "obradi". Naime, od 20. septembra prošle godine ruska borbena avijacija imala je nad Čečenijom u proseku 800 letova na svakih sedam dana, uništavajući skladišta oružja i goriva, rafinerije, mostove i industrijske objekte u kojima se, tvrde Rusi, može proizvoditi oružje.
       Naravno da je ruska armija u Čečeniji pokušala da u početku kopira model vazdušnih udara koje je NATO izveo protiv Jugoslavije, i na početku su glavni ciljevi bili džepovi otpora secesionista u gradovima Bamut, Urus Martan, Gudermes, Argun, Šali, Rubežnoije, Samaški, Benoe i Grozni. Ruski avioni bombardovali su čečenske radare, komunikacione centre, ali i TV repetitore i televizijske instalacije. I pored slabe protivvazdušne odbrane čečenskih separatista, Rusi su izgubili desetak helikoptera i borbenih aviona, većinom starijih tipova, od aparata Su-22, Su-24 i Su-25, do helikoptera "Mi-8" i "Mi-17". U drugoj fazi vazdušnih udara u akcijama su učestvovali moderniji avioni tipa "Su-34", kao i helikopteri "Ka-50" "crna ajkula". Zbog brzine prodora ruskih kopnenih snaga, pomanjkanja onog što i Rusi zovu "isplativim ciljevima" i visokih operativnih troškova strateške avijacije, težište vazdušnih operacija izvodile su jedinice taktičkog vazduhoplovstva iz baze Mazdok u severnoj Osetiji.
      
       Tri fronta
       Sadašnja antiteroristička kampanja ruske armije u Čečeniji došla je do kraja svoje druge faze. U prvoj, ruska armija je brzo osvojila ravničarski deo na severu Čečenije, sve do reke Terek, što je trebalo da bude prirodna granica "tampon" područja širine dvadesetak kilometara, ali što je istovremeno i granica nekadašnje carske Rusije na Kavkazu. Posle toga su ruske trupe prešle reku Terek kod Deiraksa i prelaza Vedeno i napredovale prema planinskim klancima Terski i Sundhzha, odakle je bilo moguće artiljerijom gađati secesionističke čečenske položaje na jugozapadu i na jugoistoku Groznog i podržati napredovanje trupa u srednjem delu Čečenije.
       Na području klanca Terski ruske jedinice su naišle na prvi žešći čečenski otpor, ali su ga, uz pomoć velike koncentracije teškog oružja, 200 tenkova i 300 topova, brzo slomile. Istovremeno, ruske padobranske i komandne jedinice, "Specnaz" ubačene su u dubinu Čečenije, posebno na granične planine prema Dagestanu, Gruziji i Osetiji. U tim taktičkim desantima ruski padobranci imali su ozbiljnih gubitaka u bici kod sela Tando na dagestansko-čečenskoj granici kada su ih Čečeni zasuli minobacačkom vatrom.
       Glavni komandant ruskih snaga u Čečeniji general-pukovnik Vitor Kazancev ima pod sobom tri fronta: severni, zapadni i istočni. Snage jednog fronta obično čine jedinice koje odgovaraju brojčanom sastavu pet brigada i koje po svojoj strukturi predstavljaju prototip formacija za ratovanje u Čečeniji: elitna laka pešadija osposobljena za borbu u planinama, koja izvodi duboke prodore i postavlja zasede, krupnije mehanizovane jedinice za opkoljavajuće manevre i zaštitu komunikacija; artiljerijske i vazdušne snage kao podrška za uništenje secesionističkih uporišta; specijalne jedinice za protivterorističku borbu; snage za čišćenje naseljenih mesta u okviru Ministarstva za unutrašnje poslove i dagestanska teritorijalna odbrana. Model i struktura jedinica ovog armijskog fronta testirani su u bitkama za prelaze Snegovoj i Karmai u severnoj Čečeniji.
      
       Četiri na jednoga
       IAKO ruske trupe nisu bile specijalno pripremljene za borbe u naseljenim mestima, već krajem prošle godine odbrana Groznog bila je dovoljno slaba za odlučujući ruski napad: odnos snaga bio je 4:1 u korist armije. Pa ipak, ruska armija je oklevala ne želeći da ponovi greške iz ranijeg rata, kada su čečenski separatisti za četiri dana sukoba u Groznom uništili kompletnu 131. rusku motostreljačku brigadu i 70 odsto njenih tenkova. Glavni razlog za taj raniji poraz bila je mala upotreba oklopnomehanizovanih jedinica u gradu, bez zaštite pešadije. Sada su Rusi za napredovanje do centralnog čečenskog trga Minutka i preko reke Sunže, koja Grozni deli na dva dela, koristili jurišne timove sastavljene od izviđača, komandosa, inžinjerije, a tek posle njih išli su tenkovi i borbena vozila pešadije. Ruske izviđačke jedinice, kao što je 45. vazdušno-desantni puk, koji je u okolinu grada Arguna stigao sa aerodroma Kubinka kraj Moskve, koristile su za izviđanje Groznog bespilotne letelice tipa "pčela-1T", dok su artiljerijske jedinice koristile moderne samohodne haubice od 152 mm "2C19". Četrdeset peti puk imao je, kao podršku, šest borbenih helikoptera tipa "Mi-24" i ta je jedinica zapravo eksperimentalna borbena armija za posebne protivterorističke zadatke.
       Dnevni troškovi čečenskog rata za Rusiju iznose deset miliona dolara dnevno, u što nisu uključene i vojničke plate. Svaki pripadnik specijalnih jedinica ima oko 200 puta veću platu od običnog vojnika, što mesečno iznosi do hiljadu dolara. To, opet, strahovito opterećuje državnu blagajnu, jer su samo u septembru prošle godine plate iznosile trećinu mesečnog iznosa odbrambenog budžeta zemlje. No, Rusija se nada da će sve troškove nadoknaditi prodajom čečenskih zaliha nafte koje iznose 50 miliona tona.
       U Čečeniji ruska armija ratuje sa klasičnim oružjem i konvencionalnom taktikom. Deo gubitaka ruskih trupa posledica je masovne upotrebe protivpešadijskih i protivtenkovskih mina od strane Čečena, dok su ruski helikopteri morali da lete vrlo nisko u klancima, ne bi li tako izbegli vatru secesionista sa zemlje, čime su, opet, došli u domet Čečena koji su ih gađali ne samo protivavionskim raketama tipa "igla", "stinger", već i prepravljenim protivoklopnim raketnim lanserima tipa "RPG-7".
       Na jugu Čečenije vrhovi Kavkaza dostižu i do 4 500 metara i zbog proređenog vazduha i pomanjkanja kiseonika u atmosferi krila aviona obezbeđuju manji potisak, a otežano je i sagorevanje kerozina. Zbog toga avioni i helikopteri imaju manji potisak motora, što opet znači manju nosivost borbenog tereta i slabije manevarske mogućnosti.
       Čečenske zasede i prepadi na ruske jedinice "Specnaza", posebno snajperska vatra uzrok su velikih ruskih gubitaka. Rusi su tu pokušali da koriste specijalne televizijske i laserske sisteme za otkrivanje glatkih površina na optici snajperskih pušaka, ne bi li tako otkrili položaj snajperiste pre nego što on puca, ali takvih sistema ruska armija u Čečeniji nema dovoljno. Osim toga, Čečeni su u planinskim predelima mnogo mobilniji od ruskih trupa i oslanjaju se na lokalno stanovništvo.
       Naravno, armija koristi i mnoge čečenske slabosti. Većina iskusnih čečenskih oficira, koji su služili u nekadašnjoj sovjetskoj armiji, degradirana je i odstranjena iz čečenskih jedinica zbog "proruske ideologije". Zamenili su ih lokalni i internacionalni džihad-ratnici koji ne znaju šta je to moderan rat. Deo lokalnih komandanata, ranije lojalnih Mashadovu, prišao je sada ruskim trupama upravo zbog veze Mashadova sa Basajevom koji je islamski ekstremista. Rusi tvrde da broj čečenskih boraca lojalnih Moskvi stalno raste i računaju da ih je trenutno 10 000 pod komandom generala Gantermirova. To je ono na osnovu čega će Rusija, po svoj prilici, čečenizirati rat u Čečeniji, formirati legitimnu čečensku vladu po okončanju operacija i iskoristiti veze čečenske mafije u Moskvi sa ekonomskim interesima u samoj Čečeniji.
      
       Fatalna greška
       Glavna vojna greška secesionista Mashadova i Basajeva bila je odluka o kružnoj odbrani Groznog, utemeljenoj na ruskim rovovima i tenkovskim zaklonima iz leta 1995. Taj trideset kilometara širok kompleks bunkera i zaklona prevelik je za suprotstavljanje ruskim konvencionalnim trupama posebno ne u uslovima opkoljavajućeg manevra. Kada su ti čečenski položaji krajem prošle godine pregaženi, Mashadov je pokušao da odbranu Groznog postavi unutar četiri odbrambene zone čime je hteo da brojnije ruske snage podeli na manje delove i odseče ih od pozadine. Čečeni su računali da će bliska borba unutar gradskih četvrti, po ulicama i trgovima, smanjiti mogućnost upotrebe ruske avijacije i teške artiljerije, zbog mogućnosti da Rusi gađaju i svoje vojnike. Čečeni, očito, pokazuju veliku upornost i solidnu disciplinu i pored slučajeva predaje.
       Ruska armija imala je u završnoj fazi dva moguća scenarija za Grozni: opšti napad na centar grada, što je moglo izazvati i veće žrtve kod Rusa, ili dugotrajnu zimsku blokadu užeg centra sa nastavkom operacija artiljerije i vazduhoplovstva, kao i mogućnost ostavljanja koridora da se preostalih 1 500 čečenskih secesionista povuče ka jugu.
       No i sada kada su zauzeli centar glavnog grada Čečenije, Rusi će morati da nastave ratovanje na jugu, u visokim brdima i planinama, ako ne žele da izgube inicijativu. Zadržati tempo nastupanja je imperativ da se okonča ovaj rat, vele ruski oficiri. Problemi u planinama Kavkaza mogli bi se pokazati mnogo većim nego što se to očekivalo, ali Rusija, vele, nema drugog izbora: za kontrolu Čečenije dugoročno je potrebno prisustvo najmanje 50 000 ruskih vojnika. Pitanje Čečenije je u stvari pitanje naftnih terminala i koridora iz Kaspijskog mora ka Evropi. Sad kada se ruska zastava zavijorila na ostacima srušene Mashadovljeve palate u centru Groznog, Vladimir Putin će na predsedničkim izborima u martu tvrditi da je dobio svoj prvi rat. No, bilo kakva ruska pobeda imaće delimično gorak ukus. Jer, Kavkaz je prostor gde je tradicija smisao života; a pacifikacija Čečenije zahtevaće možda i više vremena i žrtava nego što su Rusi na duge staze spremni dati.
      
       MIROSLAV LAZANSKI