Verujući da je svugde bolje nego ovde i bežeći od naoružanih Srba, Hrvata, Muslimana i Amerikanaca, mnogi su se pokajali što su prihvatili ponudu Ujedinjenih nacija da novi život započnu u Čileu

      Neposredno posle NATO-bombardovanja Jugoslavije izvestan broj mladih ljudi iz Srbije, koji su za sobom imali već ozbiljan raseljenički staž iz Bosne i Hrvatske, obreo se, posredstvom Visokog komesarijata UN za izbeglice, u dalekom Čileu. Međutim, kako javljaju novinske agencije, ispostavilo se da možda jesu "pobegli iz pakla", ali da nipošto nisu "dospeli u raj".
       Jedan od njih je Duško Ugarak. Kaže da je znao kako je pogrešio što je došao u Čile onog trenutka čim je kročio iz aviona."Prvog dana, kad sam sve video, rekao sam - ovde neće biti dobro", priča dvadesetdvogodišnji frizer. On je u Santjago de Čile stigao 16. juna, sa još 25 ljudi koji su u Beogradu prihvatili ponudu UNHCR. Verovali su da će u Južnoj Americi naći spas.
       Mislili su da su godine patnje prošle. Bežali su u Srbiju za vreme rata u Bosni, da bi se odjednom, sasvim neočekivano, obreli usred NATO bombardovanja u Jugoslaviji. I tad, naizgled u pravi čas, dobili su mogućnost da ostave tegoban život za sobom dobivši od zvaničnika UN obećanje o mirnom životu u Čileu.
       Međutim, sve je zvučalo isuviše lepo. Ove jeseni, bez posla, našavši se u nepoznatoj zemlji, bez znanja jezika i poznavanja stvarnog stanja prilika, s malo novca i još manje nade, gorko su se pokajali zbog te odluke. Čak i Visoki komesarijat koji ih je doveo u Čile priznaje, doduše prekasno, da to možda nije "obećana zemlja" o kojoj su oni sanjali. Sve ukazuje na to da su davana lažna obećanja. Izbeglice tvrde da su im službenici UNHCR-a predstavljali Čile kao zemlju prepunu mogućnosti, Eldorado devedesetih godina.
       "Verovao sam kad su nam govorili kako će nam u Čileu biti sjajno, da je to zemlja sa visokim stepenom razvoja, i kako svakim danom sve više napreduje", priča dvadesetšestogodišnji Zoran Marković.
       On je, kao i mnogi, uskoro otkrio da se u Čileu, na njihovo razočaranje, još osećaju posledice dvadesetogodišnje recesije od koje se zemlja tek nedavno počela da oporavlja. Nezaposlenost je ove decenije dostigla vrhunac. Takođe su shvatili da je ponuđena plata od 190 dolara, mnogo ispod njihovih očekivanja. Najbolje ponude koje je većina dobijala bili su poslovi za 285 dolara mesečno. Izbeglice odbijaju niskoplaćene poslove u strahu da će izgubiti podršku i materijalnu pomoć UNHCR-a, koja se ukida čim se snađu. "Čim dobijemo zaposlenje, Komesarijat nas odmah zaboravi."
       Iz ove grupe, jedino je troje ljudi dobilo poslove koji su plaćeni između 380 i 725 dolara mesečno. Sve izbeglice žive u kraju gde je naseljena niža i srednja klasa, u kući koju im je obezbedila humanitarna agencija Katoličke crkve. Svaka porodica ima malu spavaću sobu, a svi imaju jedno zajedničko kupatilo. U početku veš su prali na ruke (odnedavno imaju jednu zajedničku mašinu). Bebe nemaju pelena, a oni su gotovo zaboravili ukus mleka jer ga zbog oskudnih primanja ne kupuju. Novac koji kuvarica iz njihove grupe dobija za hranu od organizatora humanitarnog programa nije dovoljan da podmiri potrebe. Visoki komesarijat daje svakoj porodici po 60 dolara mesečno za cigarete i higijenu.
       Dani se nižu jedan za drugim, i svaki liči na prethodni. Besposleni Srbi sede za drvenim stolom i razgovaraju o svojim problemima. Kao u staračkim domovima, samo obroci određuju njihov raspored. Tek nekolicina napreduje na besplatnim časovima španskog - pričaju kako ne mogu da se koncentrišu na nastavu.Predstavnici UNHCR kažu da saosećaju sa izbeglicama i da razumeju njihove probleme, ali učinjeno je sve što je bilo u njihovoj moći. "Agencija nema nameru da ih premešta u druge zemlje, jer, na kraju krajeva, nemoguće je naseliti sve izbeglice u visokorazvijene zemlje."
       Računalo se da će ljudi iz ovakvih grupa posle tri meseca stati na noge mada im je UNHCR dao još vremena da ostanu u zajedničkim prihvatilištima, dok ne uspeju da sebi obezbede posao i poseban smeštaj.
       U međuvremenu, čileanska vlada se nada da će se ova pometnja uskoro završiti. Država koja je poznata po hiljadama Čileanaca koji su bežali odatle za vreme diktatorske vlade generala Augusta Pinočea, između 1973. i 1990, sad je otvorila vrata izbeglicama iz zaraćenih zemalja. Kao simbol dobre volje takav gest je vredan poštovanja.
       "Iskreno nam je žao zbog ovoga", kažu u imigracionom odeljenju Ministarstva unutrašnjih poslova. "Nikoga nismo želeli da prevarimo, a izgleda kao da se upravo to desilo. Ova situacija je i za nas vrlo neprijatna."
       Budućnost ovog humanitarnog programa Ujedinjenih nacija je veoma nejasna i krajnje neizvesna. Dok u Ministarstvu govore kako su izbeglice uzrok zaustavljanja rada programa, UNHCR tvrdi da je planirano novo doseljavanje i pružanje pomoći većem broju stradalnika. Iz Srbije je ove jeseni trebalo da stignu još 64 osobe, ali ih se 38 predomislilo kad su saznali pravo stanje u Čileu.
       Istina je da izbeglice u Čileu nisu dočekane raširenih ruku. Međutim, uprkos dosadašnjem hladnom prijemu, UNHCR planira da za izbeglice iz Afrike i bivše Jugoslavije pokrene ovakve programe i u Argentini i Brazilu. Ali, imajući u vidu trenutno ekonomsko stanje u Argentini i veliku nezaposlenost u Brazilu, čini se da će se ponoviti iskustvo srpskih izbeglica u Čileu.
      
       MARIJA RADOVANOVIĆ