NASLOV: Višnjik
AUTOR: A. P. Čehov
REDITELJ: Dimitrije Jovanović
POZORIŠTE: Jugoslovensko dramsko pozorište

      Vladimir Stamenković
      
       U predstavi reditelja Dimitrija Jovanovića, "Višnjik" nije prikazan kao utišana tragedija, u kojoj je ljudsko ponašanje i razumljivo i iracionalno, gde su često tišine rečitije od govora, a tanane sugestije više kažu od onoga što se direktno saopštava o čovekovoj sudbini.
       Drukčije rečeno, u tu predstavu je ugrađena i velika doza teatralnosti. To se vidi već i iz načina na koji je oblikovan scenski prostor: umesto da bude mesto gde će se prirodno odigrati sitni, svakodnevni, mada i zagonetni događaji, scena je transformisana u metaforu o izgubljenom domu, o životu koji nestvarno lebdi između zemlje i neba. Tu, na kosom travnjaku po kome su u neredu razbacani stolice i jedna baštenska klupa, izraslom ispod kontura velike police koja se postepeno podiže uvis, ni glumačke kreacije nisu mnogo drukčije: u predstavi ima previše glume, potenciranog markiranja karakternih osobina dramskih junaka, a nema ubedljivih nagoveštaja dvosmislenosti i konfuzije koji su obuzeli njihove duše. U zbivanja, taj ton unose neki od glumaca u glavnim ulogama, pre svega Milena Vasić (Anja), Slobodan Ninković (Lopahin) i Goran Daničić (Trofimov), ali i mnogi iz čitave čete tumača sporednijih rola, koje su, međutim, i te kako od značaja za formiranje atmosfere u kojoj se razvija radnja komada. Tim likovima, zapravo, nedostaju prava vitalnost, nagle promene u raspoloženjima i ruski temperament, ukratko opipljiva unutrašnja životnost.
       Iz tog manira iskoračuju jedino Đurđija Cvetić i Gojko Šantić. U interpretaciji prve, Ranjevska je lepa, otmena, profinjena žena, koja je spolja prividno ležerna, a iznutra zategnuta do prskanja, čija pojačana agilnost i lažna veselost nagoveštavaju njenu prigušenu, unutrašnju dramu. A drugi prikazuje Gajeva kao razočaranog, uznemirenog i uplašenog čoveka u paničnom, patetičnom bekstvu iz sitničave, ružne stvarnosti.
       Ukratko, taj višak glume, koga nema jedino u igri Đurđije Cvetić i Gojka Šantića, ne dopušta da se jednostavnim glumačkim sredstvima opiše svet kakav jeste, kakvim ga vidimo dok s objektivne distance posmatramo neku istrošenu socijalnu grupu i njene okoštale društvene ceremonije. Još gore, što nam predstava ne omogućava da iza pojavnog i vidljivog naslutimo i ono što je skriveno i složeno u čoveku. Takav pristup razbija i glavnu radnju u komadu zato što pojedinačni postupci likova ne odjekuju jedni u drugima, ne izražavaju sličan stepen njihove sudbinske povezanosti s imanjem koje će biti prodato na licitaciji, patos koji u njima izaziva ta nasilna promena. A bez takvog središta komad umnogome gubi emocionalnu dubinu, čak na trenutke deluje i dosadno.
       Da bi se sve to izbeglo, u "Višnjiku" su morali da igraju samo veliki glumci, sposobni da pokažu, kako kaže Fergason, ne samo ono što je bukvalno i anegdotsko već i suptilne pokrete ljudske duše pre nego što se oni okamene u racionalne postupke.