Višak i manjak reči na stranim radio-talasima

      U emisiji Bi-Bi-Sija na srpskom jeziku izveštavaju nas šta su se dogovorile "britanska i vlada Republike Irske". Znači, ista greška koju ovde uzaludno pokušavaju da iskorene jezikoslovci (prvi je na nju pre dvanaestak godina ukazao dr Drago Ćupić) uspešno buja i pod londonskim nebom. Kao "bolničke i ambulante u domovima zdravlja", kao "uplate na poštanskim i šalterima banaka", sada imamo i "britansku i vladu". Džabe će jezikoslovac objašnjavati da sama reč "britanska" ne znači ništa bez imenice, da se mora reći "britanska vlada", a da nije nikakav greh ako zatim dodate "...i vlada Republike Irske". Ne vredi: novinari se panično boje ponavljanja reči (a posredi je tipična novinarska greška, u običnom govoru je nema) i radije će napraviti krnju rečenicu nego da, govoreći o dvema vladama, dva puta kažu "vlada". Kad bi to bila posledica novinarske sažetosti, zbijenosti, potrebe da se sa što manje reči kaže što više, mogli bismo je prihvatiti kao nužno zlo. Nažalost - kao što zna svako ko je ikada čitao primere u ovoj i u sličnim rubrikama - niko se tako ne razbacuje rečima kao naši novinari. Pri tom nisu toliki grešnici oni u novinama (možda vode računa o ceni hartije i štamparske boje), koliko njihove kolege na elektronskim medijima. Njima nije žao daha, nije im teško ni sto puta da kažu "napravio je prekršaj nad igračem reprezentacije Rumunije" umesto "faulirao je Rumuna", ili "toplije u odnosu na prethodni dan" umesto "toplije nego juče".
       Najupečatljiviji primer te vrste nalazimo u još jednoj stranoj emisiji za Srbe - onoj koju daje Glas Amerike, iliti "Vi-Ou-Ej". Kod njih je sasvim uobičajeno da se jedna ista rečenica, gotovo bez promene, ponovi pet puta u toku iste polučasovne emisije. Najpre je pročitaju na početku, najavljujući vesti dana. Potom pred samu tu vest, uz napomenu "iz (tog i tog mesta) javlja se naš dopisnik (taj i taj)". Onda čujemo dopisnika koji istu rečenicu izgovara na engleskom. (Glas Amerike uglavnom ima dopisnike Amerikance, retko kad poklanja poverenje "domorocima".) Potom se, naravno, rečenica čita u srpskom prevodu, iako smo ga već dva puta čuli. Peti i poslednji put čućemo je na kraju emisije, u odjavi.
       VOA može tako da postupa jer, za razliku recimo od francuskog radija ili od "Slobodne Evrope", nije opterećen lokalnim vestima. O Kosovu govori tek povremeno, o prilikama u Srbiji gotovo ništa. Amerikanci nas izveštavaju kao što su nas bombardovali: arogantno i nezainteresovano, s visine od trideset hiljada stopa. U Vašingtonu su ubeđeni da srpski slušaoci s napetom pažnjom prate američke preliminarne izbore, da ih mnogo više zanima kakve šanse za nominaciju ima Bil Bredli naspram Ala Gora nego kada će srpski penzioneri dobiti decembarsku penziju, ili da li će biti rata zbog Crne Gore. Ako se nešto i javi iz zemalja bivše Jugoslavije, onda su to standardne agencijske vesti, očigledno prevedene sa engleskog, namenjene američkoj publici. Zato se u njima, recimo, Slobodan Milošević uvek naziva "jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević". Korisno objašnjenje, za slučaj da ne znamo ko je dotični.
       Kad pomenuh američke izbore, jedan od kandidata zove se Džordž Buš. Da bi ga razlikovali od oca, bivšeg predsednika, istog imena i prezimena, vi-ou-ejovci ga nazivaju "Džordž Dabl Ju Buš", tj. izgovaraju njegovo srednje slovo, Nj, kao u engleskom. Vreme je da se razjasni kako se to slovo - koje se utrostručeno javlja na početku svake adrese na Internetu - zapravo zove u našem jeziku. Nekada smo ga zvali dubl ve, po francuskom, i tako ga još izgovaraju u emisijama RFI-ja na srpskom. Naši domaći spikeri najčešće kažu "dabl ve", što nije preporučljivo, jer je pola engleski a pola francuski. "Dabl ju" nama pomalo neobično zvuči, jer znamo da je Nj po obliku udvojeno V, a to slovo mi zovemo "ve". Ipak, budući da se Nj u 90 odsto slučajeva javlja u engleskim rečima, možda bi trebalo definitivno da usvojimo engleski naziv. Samo da nas neko ne optuži da to radimo po nalogu NATO-a...