Dragan Zarić (1942-2000)
      
       Sa njegovih 198 santimetara očekivali bismo da ga vidimo pre pod košem nego na pozorišnoj sceni. Slušao je, naročito u mlađim godinama, te priče i imao je spreman odgovor: "Mekan sam čovek, mogu da legnem u svaku rupu, da se zavučem u svaku poru scene. Što, na kraju, ne bi bilo i ovakvih na sceni?" Nosio je svoju visinu, i u životu i na pozornici, sa nenametljivom otmenošću, vazda vitak, odeven brižno, uglavnom nasmejan. Da li su vedrina i naglašena otvorenost u komunikaciji bili maska iza koje se krilo jedno drugo i drugačije lice Dragana Zarića? Priznavao je, okolišno, naročito kad bi se povela reč o pozorišnim poslovima, da o njemu često sude površno, po spoljašnjem utisku, pa je i izvesna doza neozbiljnosti i mangupluka koje je umeo da pokaže "po hodnicima", uzimana kao argument za brze zaključke o njegovoj ličnosti. "To što hoću da štipnem garderoberku i napravim neki štos, to nisam ja."
       Trudio se, u svom glumačkom veku, da pokaže kako nije "igračka sa klupe", da ume da daje golove. Voleo je da fudbalskim terminima ilustruje krivulje u svojoj karijeri, pa je, u tom smislu, pominjao prvoligaške i drugoligaške utakmice i neodigrane reprezentativne mečeve. Očekivao je, recimo, da će ga u "reprezentaciju" pozvati kada je na sarajevskom Festivalu malih i eksperimentalnih scena dobio Zlatni lovor vijenac za ulogu u "Najvećem filozofu u mome selu" Mome Dimića, predstavi Rasovog pozorišta. "Iskreno sam to očekivao, a ostali su mi drugoligaški susreti." Desilo se to baš u vreme kada je morao da ponavlja drugu godinu na Pozorišnoj akademiji, a neki mu savetovali da digne ruke od glume.
       I popularnost i priznanja stigle su ga u njegovim počecima. Ono što se događalo posle, dodalo je poneki trun gorčine koja se skupljala sa neostvarenim pozorišnim željama, ali nije, bar spolja, unelo poremećaj u ravnoteži njegova života. U Narodnom pozorištu, u kome je proveo najveći deo svog glumačkog veka, odigrao je pedesetak uloga, od bezimenih do glavnih. Kada bi mu dali da "vodi loptu", umeo je ironično da primeti kako, eto, zna da daje golove. I davao je. Zanimljivo je da je neke svoje najbolje uloge odigrao izvan matičnog teatra, u drugim pozorištima. Zadržao je i u zrelom dobu nešto od urođenog inata. Iz inata je, pričao je, progovorio tek u drugoj godini, na šta je njegova prababa Kata rekla: "Čim ovo dijete ćuti ovako kao zaliveno, jednog dana će lajati na zvijezde." Kad je ponavljao osmi razred gimnazije, prababa je tešila njegove roditelje: "Vi za Gagu ne brinite, on će u cirkuzane." Pao je iz engleskog i, opet u inat, za školsku priredbu napamet naučio monolog Marka Antonija iz "Julija Cezara" i izgovorio ga bez greške - na engleskom. S istim monologom (na srpskom) nije uspeo u prvom pokušaju da se upiše na Pozorišnu akademiju. Reda radi, da uteši roditelje, upisao je pravo, u međuvremenu raznosio mleko i novine, radio kao molerski pomoćnik i razvodnik na Kolarcu. A onda je, kao u američkoj priči, one godine kada je diplomirao, kao Lepi Cane u televizijskoj seriji "Muzikanti", stekao opštenarodnu slavu koju je potom osnažio Milorad iz, takođe televizijske, "Ljubavi na seoski način". On, beogradsko dete, odigrao je tako uverljivo ta dva seljačeta da su ga godinama prepoznavali po njima, kao što će ga, kasnije, prepoznavati po, sasvim drugačijim, ulogama u "Nevenu" i "Poletarcu". Popularnost ga je zatekla nespremnog, kao što ga je uostalom sve u mladosti zaticalo, ali ga je na vreme opomenula da i uspeh ima cenu i da u životu ništa nije zasvagda.
       Poslednjeg svog leta igrao je u Budvi Tezeja u "Snu letnje noći", uz Vasilija u "Pokondirenoj tikvi", ulogu kojom je najavljivao mirno i zrelo poravnavanje računa s pozorištem. Nije mu se ostvarilo "jedno tajno nadanje i željica": da odigra Miškina u "Idiotu".
       Dragan Zarić preminuo je u sredu, 2. februara u pedeset osmoj godini. Petog februara Narodno pozorište se u čitulji biranim rečima oprostilo od svog prvaka. Ni sutradan, u nedelju, u izlozima njegovog teatra nije bilo obavesti da je umro. Nije prvi put da se Narodno pozorište tako rastaje od svojih glumaca. Ni najveći, ako je za utehu, nisu bili pošteđeni takve posmrtne sudbine.
      
       FELIKS PAŠIĆ