|
Miodrag Bulatović danas
Kad je krajem prošle godine u znamenitoj ediciji BIGZ-a i SKZ Razgovori s piscima promovisana zbirka intervjua Miodraga Bulatovića Nikad istim putem (priređivač i pisac pogovora Stojan Đorđić), poveo se i neformalni razgovor o današnjem rejtingu njegovog književnog dela i, kao i u nekim drugim prilikama, iskazana bojazan da on nikada nije bio niži nego danas kad se navršava sedamdeset godina od piščevog rođenja (februar 1930) i devet godina od iznenadne smrti (mart 1991). Jedno od ponuđenih objašnjenja za to pretpostavljeno opadanje književne slave jednog od najznačajnijih posleratnih srpskih pripovedača i romansijera (posle Andrića, i najprevođenijeg i najtiražnijeg) jeste nepostojanje bilo kakve zadužbine s imenom Miodrag Bulatović i nezainteresovanost njegove porodice da nadomesti odsustvo takve brige za nova izdanja knjiga pisca kojeg je Dobrica Ćosić označio kao "najosobeniju pojavu u srpskoj, a možda i u nacionalnim književnostima ideoloških društava i socijalističkih država pedesetih i šezdesetih godina našeg veka".
Poslednjih godina se takođe neretko moglo čuti i da Bulatović kao pisac gubi na popularnosti zato što beogradska književna čaršija ne može da mu oprosti što se pred kraj života priklonio režimu i kao narodni poslanik vladajuće stranke podržavao njenu militantnu nacionalnu ideologiju u trenucima raspada Jugoslavije.
I, najzad, u ovakvim ekspertizama posthumnog tamnjenja Bulatovićeve književne slave pominje se i njegova uloga u našoj književnoj areni, svađe i prepirke sa mnogim njenim istaknutim akterima te posebno nedopustivo ponašanje u iskonstruisanoj aferi oko Grobnice za Borisa Davidoviča Danila Kiša i u hajci na Vunena vremena Gojka Đoga.
Literatura i politika
Ti razlozi, manje-više izvanknjiževni, podložni su, razume se, diskusiji. Neporeciva je, međutim, činjenica da se Bulatovićeve knjige poslednjih sedam-osam godina retko štampaju. Neki izdavači čak govore da je interesovanje za njih gotovo presahnulo. I u bibliotekama one više nisu među najčitanijima. Književno tržište mu je, dakle, nenaklonjeno.
Ali, bez obzira na sve, delo jednog Miodraga Bulatovića ne predaje se zaboravu i ono će i posle provere koju donose sud vremena i istorija verovatno zadržati mesto u vrhovima savremene srpske književnosti. Na to upućuje i prof. dr Novica Petković koji je u jednoj nedavnoj rekapitulaciji veka Bulatovića svrstao među deset najznačajnijih pisaca. Sličan status ne osporavaju mu ni kritičari najrazličitijih generacija koje smo pitali da li je njegovo delo danas zaista izgubilo na vrednosti ili je pak na kritičarskim terazijama na manjoj ceni. Neki među njima samo redukuju broj dela koja Bulatovića danas reprezentuju i različito procenjuju razloge zbog kojih njegova proza u poslednjih desetak godina ne nailazi na adekvatan odziv čitalaca.
Za ovo poslednje Gojko Božović vidi nekoliko razloga, ali primećuje da je sa stanovišta književnosti teško reći koji je od njih najprihvatljiviji. On je takođe među onima koji smatraju da je Bulatovićevom dijalogu sa čitaocima svakako odmogla politička završnica njegove karijere. Jer, čitaoci ovoga pisca ne mogu da povežu pobunjenički i demistifikatorski duh njegove proze, koji se podsmehnuo svim stvarima ovoga sveta, sa ulogom poslanika SPS-a. Oni, međutim, koji su u poslednjih deset godina postali čitaoci i koji Bulatovića znaju samo po njegovoj skupštinskoj epizodi ne veruju da je sa njegovim poslaničkim likom spojiva neverovatna oslobođenost piščeve proze.
Drugi razlog, nastavlja naš sagovornik, valja tražiti u polemikama i raspravama koje je Bulatović nemilice proizvodio, u koje je strasno upadao i po kojima će biti pamćen dogod je živih učesnika ili sekundanata.
Treći razlog može se dovoditi u vezu sa književnošću, ali joj ne može biti kompliment, kaže Božović i pojašnjava: Naime, tip pripovedanja koji možemo zvati bulatovićevskim stoji u polemičkom odnosu sa centralnim delom nacionalne pripovedne tradicije, pa otuda i sa većinskim očekivanjima od naše književnosti. Samonikao koliko se to u književnosti može biti, Bulatović nema direktnih prethodnika, ni pravih nastavljača. Tako je oko Bulatovićevog statusa među savremenim čitaocima nastao paradoks. Opštu slavu za piščevog života smenila je borba za opstanak u književnosti i među čitaocima posle smrti. Paradoks je utoliko veći ako se zna da bi tamne, groteskne, karnevalske slike Bulatovićeve proze morale biti bliske našem savremenom čitaocu.
Kultni pisac
Pre godinu dana Božović je sačinio jedan izbor pripovedaka Miodraga Bulatovića (Priča o sreći i nesreći, "Oktoih", Podgorica) i propratio ga pogovorom od tridesetak strana, a pre četiri godine učestvovao je u Bijelom Polju u razgovoru "Miodrag Bulatović u srpskoj književnosti". Iz pozicije očigledno zainteresovanog i nepristrasnog tumača, kaže za NIN: Bulatović je nesumnjivo osigurao mesto u istoriji nacionalne književnosti, pitanje je još samo da li će i na koji način osigurati mesto među čitaocima. Njegovo delo teško da će više zadobiti slavu koju je imalo za piščeva života i kojoj je i sam pisac toliko doprineo. Bulatović je danas kultni pisac, dakle, autor za posvećenike. To ne mora da bude loš status za pisca, ali bi pre deset ili dvadeset godina teško kome u Bulatovićevom slučaju izgledao verovatnim. Delima ovog pisca slede nove interpretacije, neizvestan put do šireg kruga čitalaca, ali i sužavanje kruga piščevih knjiga koje mogu imati čitaoce. U tom krugu svakako će se naći Bulatovićeve pripovetke, kao i romani Crveni petao leti prema nebu i Heroj na magarcu.
Doajen naše književne kritike i esejistike Zoran Gluščević današnji slučaj Miodraga Bulatovića i sudbinu njegovog dela vidi nešto drugačije: "Iako jedan od nekoliko najdarovitijih proznih pisaca posle rata, tvorac modernog srpskog romana i moderne srpske pripovetke u eposi socrealizma, Miodrag Bulatović je dugo čekao svoje zasluženo priznanje i gotovo uvek je, negativnim delovanjem pisaca u sprezi s političarima, marginalizovan na društvenom planu i u javnosti."
U dobrom društvu
S ovakvim zapažanjem Gluščević započinje obiman predgovor dvoknjižju sabranih i kod nas dosad neobjavljivanih drama ovog pisca pod naslovom Godo je došao i druge drame koje je štampao (1994) DBR International Publishing u Beogradu, a za današnje zanemarivanje Bulatovića nalazi književnoteorijske razloge. Reći će, naime, da su pozicije kritike u našim medijima i periodici danas zauzeli novi ljudi, sa drugim afinitetima i drukčijim teorijskim gledištima o kritici i da je za njih Bulatovićevo delo neka vrsta tradicionalnog modernizma. Takva kritika nije, međutim, dorasla tradicionalnim modernim vrednostima, bez čijeg se uvažavanja ne može zasnivati kontinuitet naše književnosti. Nema, dakle, govora da je Bulatovićevo delo izgubilo na vrednosti, u pitanju je tek deo kritike koja ga manje ceni. Prema Gluščevićevim rečima, kritičari srednje i starije generacije još se interesuju za Bulatovića. U prilog tome, pominje da sam sprema novu knjigu o njegovom delu a, koliko zna, piše jednu i dr Petar Pijanović.
Kod Pijanovića se Bulatović, očigledno, izuzetno kotira kad ga smešta u krug pisaca o kojima je već objavio zapažene monografske studije. Reč je o Pekiću, Kišu i Paviću, dakle, o jednom izuzetnom izboru, pa pitamo Pijanovića šta je odlučilo da mu doda i Bulatovićevo ime:
Srpska književnost nema ni Bokača, ni Rablea, ni Gogolja, ni Foknera. Ima, međutim, neponovljivog Miodraga Bulatovića. U njegovoj prozi na delu su većinom negativni junaci, iskorenjenici nečiste krvi i božji ljudi, protagonisti paralelnih svetova, karnevalski likovi kakvi se u svojoj razuzdanoj, erotizovanoj čulnosti i humornoj dovitljivosti mogu naći u renesansi, kao što je i naše vreme u Bulatovićevom delu dobilo svoje lice i naličje u slojevitim portretima i slikama straha i zebnje koje su ekspresivne i duboke, opscene i naturalistične na moderan način.
Svoj izbor Pijanović podupire i tipologijom savremene svetske proze koju je sačinio Poljak Jan Vježbicki. Uočavajući u njoj dva toka, on ističe da u jednom preovladavaju erudicija i kombinatoričke veštine (Borhes, Eko, Kiš), a u drugom samorodna pripovedačka energija, mašta, pa i spisateljsko-zanatsko umeće. Na ovoj strani, sem Grasa i Markesa, Vježbicki uočava i pominje i jednog srpskog pisca koji se zove Miodrag Bulatović. Dobro društvo, zar ne?! - primećuje Pijanović.
Opozicionar i "podanik"
Podsetiće još Pijanović kako je jedan naš kritičar (Velibor Gligorić) u prevratničkoj Bulatovićevoj knjizi Đavoli dolaze video nešto tuđe, pa dodati: U svemu pomenutom zapaža se nauk i cinizam: naš kritičar ocenio je naše (Bulatovićevo) kao tuđe, a "tuđi" teoretičar i tumač (Vježbicki) naše književno nasleđe (Bulatovićevo prozno delo) prepoznao je i kao svoje i uvrstio ga u svetsku književnu baštinu.
Vreme će, zaključuje Pijanović, poravnati i ispraviti grešku našeg kritičara, ali savremena književna istorija ne sme da se hrani zabludama. Stoga se ponovo treba vratiti čitanju i tumačenju živog dela Miodraga Bulatovića. Takvim očekivanjima pridružuje se i Zoran Gluščević koji je sa Bulatovićem prijateljevao decenijama i o čijim je knjigama napisao mnoge nadahnute i nezaobilazne interpretacije. U povratak Bulatovićevog dela on veruje, pre svega, zato što je ono jedan od temelja i za sadašnji razvoj naše literature. On takođe dopušta da je Bulatovićev preokret od opozicije ka vlasti prouzrokovao možda izvesne negativne reakcije i kritičko određenje i prema piscu i prema njegovom delu. Ali, smatra da se to već malo amortizovalo i da se u budućnosti piščev politički angažman može posmatrati i kao neka njegova naivna vera da, kako je sam govorio, "na neke stvari može uticati", ili pak kao neki hir i inat da se dokaže i u toj vrsti ljudske delatnosti.
U pomenutom razgovoru u Bijelom Polju o razlozima koji su jednog od politike progonjenog pisca vratili u samu maticu političkog života razmišljao je i Bulatovićev drug iz mladosti književnik Žarko Đurović, da bi zaključio sledeće:
"On (Bulatović) je znakove nedosljednosti iskazivao i prema svojoj ideološkoj slici. Petokraku je smatrao crvenom žabom, rugao joj se na sva usta, a opet je toj žabi poslušnik bio. Zašto? Žabu je smatrao boljim plivačem od raka. Vidjevši koliko je opozicija troma i bez jasnije vizije života, vezao se za socijaliste.
SAVA DAUTOVIĆ
Nadahnuto i ekscesno
Pre nekoliko godina, u jeku one difuzne polemike o stanju savremene srpske književnosti, Petar Džadžić, jedan od kritičara najzaslužnijih za afirmaciju srpske proze pedesetih i šezdesetih godina, pitao me zbog čega delo Miodraga Bulatovića nije prepoznato kao polazna poetička tačka među proznim piscima novih generacija. To je bilo umesno pitanje. Miodrag Bulatović je, nesporno, pisac povlašćenog, evolutivnog značaja za genezu modernističke poetike u srpskoj književnosti posle Drugog svetskog rata. On je ušao u književnost u trenutku kada je jednom knjigom bilo moguće ustalasati, pa unekoliko i korigovati centralni poetički tok nacionalne književnosti. Miodrag Bulatović je upravo to i učinio. Svojom grotesknom, demonskom, iskošenom vizijom sveta, u času kada je pisana drukčija proza, on je, knjigama "Đavoli dolaze" i "Crveni petao leti prema nebu", iznova potvrdio pravo na stvaralačku razliku, pravo na pisanje kao transgresiju zatečenog poretka. Činio je to nadahnuto i ekscesno. Međutim, umesto da širi i produbljuje ta svojstva, Bulatović ih je redukovao. Poslednja njegova značajna knjiga bila je "Heroj na magarcu".
Posle toga usledilo je samoponavljanje i rad na literarnom marketingu a ne na negovanju one autentične, đavolski talentovane žice, sa kojom je stupio u srpsku književnost. Pa su knjige koje je kasnije napisao, premda "uspešne" i tiražne, u suštini, radile protiv samog pisca i ukupne vrednosti njegovog dela. Izostao je momenat pune estetičke artikulacije. Sećam se da sam rekao Džadžiću kako Bulatović nikada nije prešao prag poetičke samosvesti (poput Kiša ili Pekića) koji bi mogao da posluži kao "odskočna daska" novog proznog modela, privlačnog za nove generacije pisaca, i da je njegovo delo više veliko traženje, nego nalaženje. Saglasili smo se u tome. Mislim da je tim paradoksom moguće objasniti Bulatovićevu poziciju u istoriji savremene srpske književnosti. Nezaobilazan kao neko ko je označio "novi početak" modernističkog pisanja, Bulatović, nažalost, nikada nije dosegao punoću estetičke artikulacije naših klasika, mada je, potencijalno, bio talentovan koliko i oni.
Mihajlo Pantić |
|
