NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Potpun život

Stevan Šalajić, glumac
Naš posao je zasnovan na lažima, na iluziji. Sve je lažno... Ali, kad spretni ljudi kao što je Mijač ili Mita Đurković povežu sve konce, ukomponuju predstavu - Bože, kakvu mi istinu pripovedamo!

      Teško biste po njegovom izgledu zaključili da je on jedan od naših najvećih živih dramskih umetnika. Tih i skroman, ovogodišnji laureat Dobričinog prstena potpuno se uklapa u idilično-građanski ambijent Novog Sada. Sve dok ne izgovori neku od rečenica iz svojih predstava. Sjaj glumačkog umeća otkriva razloge 53-godišnjeg opstajanja Stevana Šalajića (71) na daskama Srpskog narodnog pozorišta. Iako već 11 godina u penziji, on je zvezda nove predstave SNP-a "Sabirni centar". Sto osamdeset pozorišnih uloga i četrdesetak filmskih i televizijskih čine opus velikog glumca Stevana Šalajića.
       Ništa lepše od nagrade koja dolazi od glumaca; kad te glumci promovišu i dodele ti najveće glumačko priznanje, dodirneš nebesa. Strahovito uzbudljivo. Nekad davno, kad se jedan naš kolega udvarao Ljubici Ravasi, rekao je: Toliko ste lepi, da je to već odvratno!" Tako bih mogao i ja da kažem: Osećam se veličanstveno, do mučnine!
       ALA ŠIŠA: Moj glumački talenat otkrio je u jednom somborskom dvorištu Aleksandar Ajvaz, brat Milana Ajvaza. Bio sam k'o čigra, nabijen energijom; priđe mi, kaže: "Mali, sutra da si došao u pozorište! Čekam te!" Zaista me je sačekao, uveo me u jedan salon pun ljudi i upro prst u mene - "To je taj mali!" Zamislio je da igram Raku u "Gospođi ministarki". Tako sam, daleke 45, ušao u pozorište i ostao u njemu, evo, do danas. Izgleda da sam se našao na pravom mestu.
       Sledeću ulogu imao sam u "Devojci bez miraza", Nikolaja Ostrovskog. Igrao sam kelnera koji u toku cele predstave kaže samo dve reči; u povodu prolaska parobroda na reci, on konstatuje: Ala šiša! Bata Konjović počinje da režira "Pigmalion", pita ga upravnik ko će da igra Henrija Higinsa, kaže: "Onaj mali - 'ala šiša'". Te dve reči obeležile su moj profesionalni početak; a, eto, šišam još uvek, i nadam se da neću stati u skorije vreme.
       U Jugoslovensko dramsko pozorište otišli su stubovi novosadskog Vojvođanskog pozorišta, sjajni glumci: Rahela Ferari, Viktor Starčić, Milan Ajvaz, Perica Slovenski... Otišli su po "potrebi službe", a ja sam po "potrebi službe", 1948. došao iz somborskog Narodnog pozorišta u Vojvođansko pozorište.
       NESUĐENA MIRA BANjAC: Biti profesionalan glumac sa 19 godina nije baš mala stvar. Pogotovo kad igrate Pometa u "Dundu Maroju". Devojke iz "Zmaj Jovine" gimnazije bile su zaljubljene u mene, pa Medicinska škola... Sećam se: idem ulicom, u susret mi dolaze tri devojke, čujem kako jedna od njih kaže: "To je Šalajić!" Ove me pogledaju i naprave kiselo lice - i nije neki frajer?! Vlada Popović u svojoj knjizi, o meni, kaže: "Niti liči na glumca, niti ima stasa a ni glasa, ali postoji neki đavo u njemu."
       Kazimjež Dejmek režirao je kod nas "Julija Cezara". Prepiska s Lođem trajala je šest meseci, konačno on dolazi. 'Ajde, razgovor o podeli uloga - "Ko je Brut?" Kažu: Đorđe Jelisić "A, ne. On igra Antonija!" Pa, dobro, eto, Vasja Stanković?! "Ne, ne, on igra Kasija!" Pa, eto, Petar Vrtbiški?! "Ne, on igra Cezara!" Evo, Ivan Hajtl?!" "Ne, ne on igra Marka!"... Pobogu, pa, ko je Brut? "Dobro, dajte to Stevanu Šalajiću!" Moja majka je bila na premijeri "Julija Cezara", pitam je: "kako ti se dopalo?" Kaže: "Znaš, Braca, ti nisi junak!" Time je sve rečeno.
       Pravo da vam kažem, srećan sam što sam prošao kroz ruke Bate Konjovića i Jurija Ljubovića Rakitina, čuvenog ruskog reditelja. Sprema se komad "Bez krivice krivi", izvrši se podela, ali usred probanja Rakitin ode kod Bate Konjovića, kaže: "Molim ja vas, dajte menja Grišu Neznamova!" To je glavna uloga u komadu. Konjović, kaže: "Pa to je Bogdan Bogdanović!?" "Njet, on igraet Grišinog otca!" "Nemam slobodnog glumca, maestro. Jedino, možda, Šalajić!?" "Njet, njet. Griša imaet takvi ruke, kak lopata! Glavu kak medved..." "Nemam nikog drugog, maestro. Šta da radimo?" "Nu, pošaljite vi meni Stevana Šalajića!"... Posle premijere dolazi maestro; uvek poguren nabada korake po drvenim stepenicama prividno nemoćan, zapravo, vrlo, vrlo moćan čovek; dolazi na pozornicu, prilazi mi, kaže: "Moj Šalajić... cmok, cmok... Ja nisam verovao u vas, cmok, cmok... Hvala vama, cmok, cmok!" Od tada sam igrao u svakoj njegovoj predstavi. Obožavao me je, čak hteo je da me oženi: "Molim ja vas Šalajiću, oženite vi Miru Banjac!" "Pa, kako maestro, a šta da radim s mojom Tamarom?" "A, Tamara, Tamara..."
       EFROSI, BRUCI, LjUBIMOVI: Najznačajnija stvar koja se u ovom veku dogodila našem pozorištu bio je dolazak pozorišnog genija Miloša Hadžića. Nije bio glumac, bio je političar, ali hvala komitetu koji ga je kod nas poslao. Za dvadeset godina njegovog upravnikovanja odveo je teatar u evropske i svetske sfere. Genijalan rukovodilac, sa smišljenošću, sa pogledom u budućnost. Okupio je oko sebe sjajne reditelje: Milenka Šuvakovića, Mitu Đurkovića, Mijača, Hanusku, Putnika...
       Srpsko narodno pozorište postalo je prepoznatljivo po svom ironično-idiličnom pristupu klasicima. Naše predstave divno su odjekivale širom bivše Jugoslavije, sa nama se svuda računalo. Onda dolazi tzv. samoupravljanje, koje ga je oteralo iz pozorišta. Nisu mu dozvolili da otvori novu pozorišnu zgradu, smenili su ga pre toga. Zamislite, da se uskrati budućnost takvoj ličnosti?! U teatru postoje samo Efrosi, Brukovi, Ljubimovi... Umetnost se zasniva na personalnosti - zamislite šta se događa kad se politika uvuče u naš posao?!
       O ISTINAMA I LAŽI: Ništa bez publike. Imao sam i takve predstave, recimo, "Pokondirena tikva" je obišla ceo svet; 350 predstava a svaka je bila različita, nosila je svoj pečat. Uvek je publika sastavni deo predstave; ono, desi se: Danas nismo imali uzajamni odnos!?, ili, Čudna je publika večeras?!
       Važna stvar u našem poslu jeste da reaguješ u pravom trenutku, da ne glumiš ni unapred, ni unazad, nego baš datog trenutka. 'Ajde, sad, olajavam, vidite glumca da igra unapred; vidi se da će on poginuti u predstavi. A otkud se to zna? Zato što on nosi taj pečat u svojoj svesti; razmišlja o tome, ne podaje se potpuno glumi.
       Nikad neću da zaboravim transformaciju Viktora Starčića u "Dundu Maroju".Totalna transformacija, jedina u koju sam poverovao u svom glumačkom veku. Kad se pojavio na sceni izgledao je potpuno drugačiji od onakvog kakvog sam ga poznavao. Čak ni zube nije stavio. Sve je odisalo neprepoznatljivošću: kretanje, razmišljanja... Naravno, transformacija je laž. Naš posao je zasnovan na lažima, na iluziji. Pazite, kulise su od kartona, pa lažna noć, pa namešten dan... Sve je lažno. Ali, kad spretni ljudi kao što je Mijač ili Mita Đurković povežu sve konce, ukomponuju predstvu - Bože, kakvu mi istinu pripovedamo! Kosmičku. E, za to vredi živeti! I kad bih se ponovo rodio, opet bih voleo da me Aca Ajvaz pronađe u nekom dvorištu.
       DRVO MIKE ANTIĆA: Šta može da se desi kad u predstavi mozak ide prevremeno; recimo, u "Pokondirenoj tikvi" igram slugu Jovana kome gazdarica Fema, kaže: "Ti ćeš biti moj pedinter i samo ćeš najvećma mene pratiti i u ruku ljubiti!" Ovaj se pobuni - "A krava? Da crkne od gladi?! Zar joj ne treba mesa dati?" "Šta ćeš' dat kraaaavi?" "Uh, sena, majku mu!" Scena prođe u smehu. Ivica Hajtl u našoj čuvenoj predstavi "Selo Sakule, a u Banatu", u sceni kad narod posmatra bombardovanje Beograda treba da kaže: "Pa, to ceo Beograd gori!" I u toj tišini i napetosti, on progovara: "A to beo Ceograd gori!"... Divni lapsusi, valjda su mi se urezali u pamćenje što su bili tako naivni.
       Jednom sam suflirao Dobrici Milutinoviću, u predstavi "Koštana". Razboleo se naš sufler Stevica Radinović, kažem: "Čika Dobrice, biću tako slobodan da vam sufliram!" "Dobro, dobro, sinovče! Samo, to radi glasno, meni će to publika oprostiti!" Ide predstava, ja sufliram, on govori, govori, pa, zaviče: "Glasnije, glasnije! Ništa ga ne čujem?!" A čuje me galerija.
       Mika Antić je bio čudak, nabijen svim i svačim. Čovek znalac, veliki kozer, beskrajno duhovit. E, kako je lepo bilo družiti se s njim! Taj je bio u stanju da satima zasmejava celu kafanu; jeste da je malo mucao, ali prevaziđe on to. Šta da vam kažem?! Snimamo film "Doručak s đavolom", on gleda u kameru, kaže: "Daj, mo...molim vas, sklonite onog čoveka iz kadra, tamo. Neđ'da ga vidim!" Sad, ovi organizatori viču: "Ej, beži! Sklanjaj se odatle, smetaš!" Ovaj, opet, zvirne u kameru - "Šta mu je, neđ'da se skloni?!" Pera Latinović, snimatelj, skine cvikere, pogleda kroz objektiv, kaže: "Miko, pa to je drvo!" "Dobro, ajde, snimanje...!"
       BERT LANKESTER I JA: Posle premijere "Izbiračice" priđe mi jedan kolega, kaže: "Znaš, sve je dobro, ali nisi dovoljno komičan!" Zamislim se i dam sebi odgovor: Niko ne postoji sem te Malčike u koju sam strahovito zaljubljen. Iz ljubavi prema njoj spreman sam sve da uradim, e, sad, koliko je to zaista komično. Svaki lik u komediji ili tragediji mora da nosi prizvuk obe komponente. Niste kompletni ako ste samo na jednom valeru. Vrhunsko glumačko majstorstvo je da pronalazite šta je u tragičaru komično, a u komičaru tragično. Onda dobijete stvarni život.
       Nijednu ulogu nisam odbio, a nijednu nisam tražio. Lažem. Jednom sam se usudio; posle predstave "Večitog mladoženje" Mite Đurkovića, sa Đokom Jelisićem i Vasjom Stankovićem u glavnim ulogama, kažem: "Mito, ako još jednom budete režirali taj komad, nećete moći da ga osmislite bez mene". U sledećoj njegovoj predstavi "Familija Sofronija A. Karića" dodelio mi je ulogu Šamike, i on i ja dobijemo Sterijinu nagradu za taj komad. Igrao sam 'drugog momka', igrao sam 'prvog momka', igrao Bruta, čak i Alvara u "Tetoviranoj ruži". Kad mi je to predložio Bora Hanauska, rekoh: "Je l'si ti normalan? Pa, to, bre, u filmu igra Bert Lankester...?!' "Ako, ako, samo ti igraj!" I ljudi su bili zadovoljni kako sam odigrao taj lik. Za ulogu Tošice u "Izbiračici" dobio sam prvu Sterijinu nagradu - 180 teatarskih uloga i još četrdesetak što filmskih, što televizijskih, prošlo je kroz moju glavu. To su tomovi knjiga. Ljubav i znanje mogu mnogo da učine, čak i ovo čudo, da na kraju svoje karijere polučim Dobričin prsten.
       Nisam voleo sebe u pozorištu, voleo sam pozorište u sebi. Možda to zvuči patetično ili vickasto, ali ja sam svoj život proveo tako. Sa novinarima nisam opštio, a, sad sam, eto, postao starački brbljiv.
       KLjUČNE ULOGE: Ukus publike se pomerao s vremenom. Ne možemo biti slepi prema Vilaru ili Efrosu, kad obnove Čehova ili Molijera na tako jednostavan, ljudski način. Bez romantične pompe i patetike. Nas, glumce, vreme uči kako da se ponašamo. U svesti mi je Dobrica Milutinović: igra seljaka i u jednoj sceni treba da otvori vrata, uđe i kaže: Dobar dan! On otvara vrata, ulazi i kaže: "Doobaar daaan! Reditelj ga vraća - "Čika Dobrice, obično to recite; to je koliba, oko čabra sede seljaci, pričaju... Kažite jednostavno: Dobar dan!" Ajde, ponovo, otvara vrata, ulazi, kaže: "Doobaar daan!" "Ma, čika Dobrice, obično to recite: Dobar dan!" - "E, izeeem ti gluuumu!", rasrdi se on.
       Voleo sam Viktora Starčića, voleo i Milana Ajvaza, a bili su različiti glumci. Milan je bio pun neke životne siline, ovaj drugi analitičan, racionalan, doktor za glumu. Ajvaz je išao na pleksus, na osećanja; Viktor je povezivao i osećanja, ali je to činio kontrolisano, sa neverovatnom racionalnošću. Od savremenih glumaca, za mene je neprevaziđen Branko Pleša - pun je naboja, a sa nepodignutim romantičarskim elanom. Čovek čijoj glumi veruješ. Veoma poštujem i Peru Kralja, njegova gluma je sam vrh današnjeg teatra. Da ne govorim koliko sam voleo Cicu Perovića, Žutića, Radmilovića, Miju Aleksića. E, sad dolaze neki novi mladi... Sve običnije glume, a puno, nabijeno. Srpsko narodno pozorište ima takav divan mlad ansambl, mogu da igraju sve na ovom svetu. Lepo je biti među njima, i dabogda ja zauvek ostao mlad s njima.
       Na kraju, da vam kažem da u mom životu postoji pet ključnih uloga. Prva je uloga glumca, koju igram duže od pola veka, inkontinuo. Ta uloga mi se najviše dopada. Druga je uloga supruga: 45 godina sam sa mojom Tamarom; treća uloga bila mi je vrlo važna i lepa, uloga oca i očuha - živeli smo sa tri divne devojčice. Četvrta je uloga dede, svaka od njih ima po dva deteta, konačno, pre tri meseca postao sam pradeda. Potpun život, šta ćeš lepše od toga!?
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu