Iluzionizam ne poznaje granice: uredno se, iz meseca u mesec, štampaju bonovi za gorivo, mada bi onaj ko ode na pumpu da stvarno za njih kupi benzin po desetak dinara za litar, izgledao isto kao neko ko bi zapucao u banku da tamo nabavi devize

      Biljana Stepanović
      
      
       Ova naša država toliko je preterala u demokratiji, da ona već metastazira u anarhiju. Samo još ortodoksni legalisti istrajavaju u poštovanju zakona i uobičajenih normi ponašanja u uređenoj zajednici. Svi ostali, počev od same vlasti, ne osećaju više nikakvu potrebu da ispunjavaju propisane obaveze, osim kad procene da im se to isplati.
       Srbija je definitivno postala država podeljena u dva paralelna sveta, koja se susreću i dodiruju samo u krajnjoj nuždi. Na jednoj strani su takozvani obični građani, njih desetak miliona, zabavljeni stalnom borbom da, ako ikako mogu, prežive. Na drugoj je režim, koji uopšte više i ne krije da ga savršeno ne zanima takozvana dobrobit naroda, zbog koje bi vlast valjda i trebalo da postoji. Jedini cilj grupe na vlasti jeste njeno puko održanje, a sve ostale aktivnosti su privid, čist iluzionizam.
       Vlada Srbije pravi iluziju da nešto radi, o nečemu odlučuje, donosi uredbe, vodi ekonomsku politiku. Mirko Marjanović se, na primer, toliko uživeo u ulogu premijera, da gotovo ostavlja utisak verodostojnosti. U serijalu na državnoj televiziji, poznatom pod nazivom "Drugi dnevnik", toliko uverljivo promoviše omiljene mu teme - cenovnu i valutnu stabilnost, odličnu snabdevenost tržišta, uspešnu obnovu i izgradnju, da bi kod laika čak mogao ostaviti utisak kako uopšte nije obavešten da je preostala vlast na drugom mestu. Većini konzumenata sve je jasno, pa im ne pada na pamet da vladine "odluke" poštuju.
       Oni koji tvrde da se država raspada naočigled svih nas, ipak malo preteruju - savesni pojedinci uzimaju stvar u svoje ruke. Na primer, vlasnik izvesne detektivske agencije iz Kragujevca pod prigodnim nazivom "Ozna" šepuri se po novinama, mrtav hladan, kako je razmenio albanske zatvorenike za srpske zarobljenike. Uz pravičnu naknadu. Mora čovek da odmeni državu. Kako je u politici, tako je i u ekonomiji.
       Sličnih primera je napretek. Vlada istrajava u zahtevu da se hleb prodaje za tri i po dinara, iako je obaveštena da kilogram brašna košta šest. Zato su pekari morali da "oplemene" hleb i tako ga prodaju po normalnim cenama. Isti je slučaj sa mlekom - pošto gube na svakom litru od četiri i kusur dinara, proizvođači su ga "vitaminizirali", pa ga prodaju po razumnim cenama. Zatim cigarete: duvanskoj industriji ne isplati se da proizvodi cigarete od šest dinara za paklicu, pa je zato postojeće marke "osavremenila" novim nazivima, da bi na mala vrata osavremenila i cene. Isti je slučaj i sa mesom - nema ga u državnim prodavnicama po propisanim, ali ga zato privatne mesare prodaju po tržišnim cenama. Proizvođači se, dakle, uopšte ne libe da na svaki način izvrdavaju i ignorišu vladine uredbe i ako je ikako moguće, izbegnu propast.
       Iluzionizam ne poznaje granice: uredno se, iz meseca u mesec, štampaju bonovi za gorivo, mada bi onaj ko ode na pumpu da stvarno za njih kupi benzin po desetak dinara za litar, izgledao isto kao neko ko bi zapucao u banku da tamo nabavi devize. Svako zna gde se u našoj državi ova roba prodaje.
       I vlada sve to verovatno zna, ali toleriše, jer joj odgovara: prvo, cene zvanično miruju, statistika to zabeleži i verifikuje svojim autoritetom - eto materijala za epizodu TV dnevnika. Dalje, svega ima uprkos NATO agresiji, vlada se izborila da niko ne ostane željan hleba, mleka i cigareta - opet idealan prilog za drugu epizodu dnevnika. Dakle, vlada je maksimalno uspešna, poentira se u trećoj epizodi omiljene serije. Narod to gleda sa razumevanjem, isto kao meksičke sapunice - sve je naivno i providno, na momente i banalno, ali navika je moćna stvar.
      
       Ume vlada da bude i dosledna, kad (joj) treba: recimo, slučaj javnog prevoza. Nikad se neupućeni posmatrač ne bi dosetio da se insistiranjem na ceni karte od tri dinara za vožnju po celom Beogradu postižu bar tri cilja: prvo, ozbiljno se brine o standardu građana, što je svakoj odgovornoj vladi osnovni zadatak. Drugo, blagovremeno se izaziva pravedni gnev tih istih građana prema lokalnoj, opozicionoj i neodgovornoj vlasti, koja uopšte ne brine o standardu građana. Treće, isprobava se mogućnost da se nekako, pod zgodnim izgovorom, uvede prinudna uprava i pre izbora (pre)uzme Beograd.
       Reakcija privatnih prevoznika najslikovitije prikazuje sav autoritet koji vlast uživa: oni su, jednostavno, sami podigli cenu karte na pet dinara i jedva su nekako pristali da je snize, tek pod žestokim pretnjama svim preostalim oružjem - inspekcijom, policijom i visokim kaznama. Zatvor, doduše, za sada nije pominjan.
       Pošto se više ne podrazumeva da se propisi koje vlast donosi poštuju, nego da se krše, ostala je na raspolaganju još samo gola sila. Kako pojava uzima maha, problem postaje sve ozbiljniji. Ako se ovako nastavi, svaka će pekara, mlekara, mesara, trafika i autobus, morati da dobiju svog policajca. A izgleda da ni njih ipak nema dovoljno za toliki obim posla.