("Bura u helsinškoj šolji", NIN br. 2562)

      S pažnjom smo pročitali članak objavljen u vašem nedeljniku 3. februara 2000. Iako smo zadovoljni što je Helsinškom odboru za ljudska prava u Srbiji, prvi put od njegovog osnivanja u septembru 1994. godine, posvećen tako znatan prostor u NIN-u, moramo primetiti da rad Odbora i njegove predsednice nije predstavljen sasvim adekvatno.
       Nadamo se da će se u nekom od sledećih brojeva naći mesta i za članak o aktivnostima Helsinškog odbora i njegove predsednice i na drugim poljima, kao što su: pružanje besplatne pravne pomoći građanima kojima su povređena ljudska prava; pružanje pomoći izbeglicama iz Hrvatske (kroz kancelariju Odbora do sada ih je prošlo nekoliko desetina hiljada); praćenje kršenja ljudskih prava od strane državnih organa; kritičke analize zakonodavne delatnosti s aspekta ljudskih i građanskih prava; aktivnosti na polju izgradnje poverenja između Srba i Albanaca na Kosovu; praćenje represije nad medijima; zalaganje kod međunarodnih organizacija i albanskih političara na Kosovu da se zaustavi nasilje nad Srbima i stvore uslovi za zajednički život; praćenje položaja nacionalnih i verskih manjina u Srbiji; praćenje ostvarivanja socijalno-ekonomskih prava građana Srbije; promovisanje ideje o ozbiljnoj pravnoj državi, u kojoj bi istinski funkcionisale sve tri vlasti - zakonodavna, izvršna i sudska; itd.
       Tu svakako spada i zalaganje da se sprovede denacifikacija (ili - ako je prihvatljiviji drugačiji naziv - osvešćivanje, suočavanje sa samim sobom) društva u Srbiji. Tu se ne radi o nekoj "kolektivnoj krivici", pošto se Odbor jasno zalaže za individualizaciju krivice za zločine, već o principu istine i pravde, ali i o zalogu za budućnost kako bi se Srbija, pre svega, oslobodila balasta prošlosti, prevazišla svoju fiksaciju na teritorije i naučila da u miru živi s drugima i pored drugih.
       Rad Helsinškog odbora je javan, a njegovi izveštaji dostupni svima, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Njegov rad, pri tome, nije i ne može biti određen eventualnom željom da ima velikog ili malog uticaja bilo u inostranstvu bilo u "beogradskoj čaršiji", kako se kaže u pomenutom članku. Helsinški odbor deluje na osnovu principa Helsinškog završnog akta, potpisanog 1974. godine, usaglašenih principa Međunarodne helsinške federacije za ljudska prava i sopstvenih principa usvojenih prilikom osnivanja Odbora 1994, koji ostaju nepromenjeni.
       U tom se članku potkralo i nekoliko materijalnih neistina, a to su (redom kojim se pojavljuju u tekstu):
       1. Predsednica Helsinškog odbora nije nikada bila šef kabineta ministra inostranih poslova SFRJ Budimira Lončara, već njegov savetnik za evropska pitanja.
       2. Netačno je da se, kako stoji u članku, "režim drži sasvim hladnokrvno i po strani i da njegovi inače uspaljeni ideolozi o ovome nisu ispalili nijedan novinski metak". Naime, "Ekspres Politika" je 29. januara 2000. objavila komentar u kome su ponovljeni stavovi Demokratske stranke o predsednici Helsinškog odbora, tj. o "denunciranju", "cinkarenju" i sl., mada sa dodatnim žarom i oštrijim tonom.
       3. Elena Popović i Vladimir Đerić nisu se "u to vreme... našli u Americi kao i ona", nego tamo žive već duže vreme. Osim toga, njihovo pismo koje se pominje u članku u NIN-u nije bilo objavljeno u "Njujork tajmsu", kako se može zaključiti.
       4.Pismo koje se u NIN-u predstavlja kao pismo predsednici Helsinškog odbora i "drugih međunarodnih aktivista" nevladinim organizacijama u Srbiji predstavlja saopštenje Izvršnog odbora Međunarodne helsinške federacije za ljudska prava, čiji je član i predsednica HO u Srbiji. To saopštenje bilo je odgovor na pismo jednog broja nevladinih organizacija u Srbiji, među kojima nije bio Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. On je, naime, do tada već bio istupio iz Jugoslovenske akcije nevladinih organizacija, ali se i dalje neovlašćeno pojavljivao kao jedan od potpisnika raznih saopštenja Jugoslovenske akcije.
       5. Pred Spoljnopolitičkim odborom SAD predsednica Helsinškog odbora uopšte nije pominjala Vuka Draškovića, predsednika Srpskog pokreta obnove. Ona, takođe, niti poseduje niti je posedovala bilo kakve fotografije Vuka Draškovića.
       U članku, nažalost, postoji još neistina, poluistina, citata izvučenih iz konteksta, što se možda moglo izbeći da je novinarka kontaktirala predsednicu Helsinškog odbora ili na neki drugi način pokušala da proveri informacije koje je imala. Netačnosti ima i u izjavama nekih drugih osoba o predsednici Odbora, koje su objavljene u članku, ali za te izjave svakako ne može odgovarati novinarka ili redakcija nedeljnika, pa njih nećemo komentarisati. S poštovanjem,
       Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji (Odgovor novinara NIN-a objavićemo u sledećem broju)