Šta još treba da nam se dogodi da bismo shvatili šta nam se dogodilo?

      Postoji li limit gubitništva posle kog bi se aktivirala svest o gubitku?
       Kako sad stvari stoje, Kosovo nije taj limit.
       Ono što je celom svetu očigledno, za nas je puka tlapnja; svi vide da nam je Kosovo okupirano, da su s te "svete srpske zemlje" grubo proterane sve institucije srpske državnosti, vojska, policija, sudstvo, narod - svi vide ali ne i Srbi; Srbi više obrnuto - da smo odbranili svaku stopu svoje srpske zemlje, i svoj državno-pravni suverenitet na svakoj stopi, nanevši okupatoru udarce od kojih se nikada neće oporaviti.
       Koga mi to zavaravamo?
       Okupatora (agresora) koji i bez nas zna šta zna?
       Svetsku javnost?
       Sami sebe u svojoj teškoj razboljenosti? U svojoj nekoj nacionalno-romantičarskoj euforiji koja je u srećnih naroda odavno otišla u humor, strip, crtane filmove.
       Biće da je ovo poslednje: samozavaravanje je jedna od bitnih nacionalnih osobina. Izgubili smo sve što se (u ovoj fazi) moglo izgubiti, a prsimo se i junačimo kao da smo dobili. Samo od sebe je utihnulo da smo "nebeski narod" (svakoj ordinarnoj budalaštini dođe kraj), a sad je, gle, u opticaju druga jedna zanosnica (zavodnica) da smo "mi Srbi najhrabriji narod na svetu". Ne možeš uključiti radio, televiziju, bar kad su u pitanju oni koji diluju propagandističku drogu i dobrano, decenijama, zaluđuju narod, a da te neka ludača ne zapljusne, kao splačinama s terase, kako smo mi Srbi "najhrabriji narod na svetu".
       Šta da radim ja koji nisam "najhrabriji", koji se i od svoje senke prepadnem kad bane bez najave? Išao bih i ja u lov, nema mi milijeg sporta, ali samo kao Tito, da mi drugi pucaju, ja se bojim. Više se prepadnem kad pukne puška nego onaj zec za kojim se puca. Šta sam onda ja? Primaju li se takvi u najhrabriji narod na svetu? Da bežim u janjičare? Da se "turčim"?
       Zaista vam kažem: od patriotičeske, plemensko-romantičarske logoreje, koja se svaki čas povampiruje, srpskom narodu i srpskoj državi u celini ne može biti bolje, nego može biti samo gore, ako od ovoga ima gorega, a ima. I zaista vam kažem: govor je sve. Ako je govor lažan - i život je lažan. I narod, koji sam sebe laže, i dozvoljava da ga lažu, udaljava se od istine svog bića, gubi svoju suštinu.
       Opet je, da ponovim, s najviše pozicije aktivirana nesrećna zabluda da smo mi Srbi NAJhrabriji narod na svetu. I sad se to širi kano kad peva ona Karleuša. I ponavljaće se sve dok ima muzike, do fajronta.
       A ja vam kažem: Glave će nam doći to naše NAJ NAJ.
       Ako se ne oslobodimo tog našeg već hroničnog NAJ NAJ, bićemo zaista NAJ NAJ.
       Nije li poslednji čas da se oslobodimo od NAJ NAJ, da malo budemo kao drugi narodi, da malo predahnemo od NAJ NAJ?
       Nije li odveć naporno u svemu biti NAJ NAJ?
       Istrošićemo se načisto, ubiće nas NAJ NAJ.
       Ni pojedincu, a nekmoli narodu, ne piše se dobro ako je NAJ NAJ.
       Kad se dogodilo da je u biločemu postao NAJ NAJ onaj koji je u svemu bio NAJ NAJ. Nije da se nije trudio, zapinjao je iz petnih žila da održi nivo svog NAJ NAJ, ali se, kad se tome niko nije nadao, spotakao o svoje NAJ NAJ. Pad sa visine NAJ NAJ ni NAJ NAJ nije izdržao.
       Ostalo je samo sećanje na čoveka koji je još od osnovne škole bio NAJ NAJ. Na čoveka za kojim su se svi okretali, eno ono je naš NAJ NAJ.
       Pesnik patriotsko-sveslovenske i svesrpske provinijencije, Moračanin Momo Vojvodić, iznenada, kao Zaratustra kad je sišao s planine noseći korenje sveopšteg spasenja i mudrosti, banu da nas ohrabri i osokoli. I ono što je govorio na Kongresu radikala bilo je do krajnosti potresno, ali je nekoliko dana kasnije, za srpsku televizijsku javnost prevazišao sebe.
       Izgubili smo, reče pesnik, Kosovo i Metohiju, ali smo pobedili u Groznom. Pobeda u Groznom velika je srpska pobeda.
       I da vidiš, pade mi neki teret sa srca; mislio sam da smo izgubili Kosovo i Metohiju a da ništa nismo dobili. Sad, međutim, zadobismo Grozni.
       Eto šta znači biti istinski pesnik svog naroda!
       Samo je pesnik, i niko više na svetu, na svekolikom, mogao da osvoji Grozni za Srbe.
       Kad oslobodimo Kosovo, imaćemo i Kosovo i plus Grozni.
       Eto to je magija poezije.
       Politika, međutim, treba li reći, nije poezija. Naprotiv, kad se poezija domogne politike, kad metafora zameni trezvenu, pragmatsku političku reč, đavo je poneo i poeziju i politiku.
       Kao politički guru-samozvanac govorio sam, ne jednom, i onima na vlasti i onima u opoziciji, da izbegavaju i pesnike i poeziju. Ako je išta suprotno od politike, onda je to poezija.
       Poeziji je imanentno Nemoguće. U Nemogućem je carstvo poezije.
       Politika je, međutim, bez ostatka u Mogućem.
       Moguće je njena jedina šansa.
       Poezija je u onoj Vladike Rada: NEKA BUDE ŠTO BITI NE MOŽE.
       Izvan te projekcije nema pesništva.
       Politika, međutim, koja se projektuje po toj božanskoj sentenci, nema nikakvu šansu. Samo je Moguće njena šansa.
       Pesnici su legitimni vlasnici Nemogućeg.
       Održan je čuveni politički govor s mnogo Nemogućeg.
       I šta sad?
       Ništa.
       I nije mi ništa.
       Samo sam malo
       NAJ NAJ