Niko u 1997. godini nije ni u najgorem snu mogao pomisliti da će se u Rusiji naći političari zdrave pameti i sećanja koji bi nastavili čečenski rat (vođen između 1994 i 1996) čak i u širem obimu nego ranije. Bilo je još teže zamisliti ne samo da bi rat mogla da podrži ruska javnost već da bi to moglo doneti dotle neviđene političke dividende ruskim liderima koji su odlučivali o tome, posebno Vladimiru Putinu, koji svoj uspeh u velikoj meri duguje podršci koju daje ratu.
       Da bi čitaoci u punoj meri razumeli kako se dogodila nezamisliva metamorfoza, pustimo ih da zamisle kako, recimo u 1978. godini, predsednik Sjedinjenih Država obnavlja rat u Vijetnamu. I kako, štaviše, tom nastavku aplaudiraju svi Amerikanci - od rudara i farmera, do univerzitetskih profesora i studenata. Nezamislivo? Naravno da je nezamislivo. Pa ipak, to je upravo ono što se danas dogodilo u Rusiji.
       Novi rat u Čečeniji iskorišćen je kao politička municija, pre svih od Vladimira Putina i drugih, bliskih Kremlju. Na vrhuncu vojne akcije u Dagestanu prošlog leta, Jeljcin je otpustio premijera Stepašina i zamenio ga Putinom. Štaviše, predsednik je javno imenovao Putina svojim "naslednikom za 2000" - objava koja je u to vreme izazvala samo smeh. I zaista, izgledalo je smešno. Prvo, kako je bilo moguće da predsednik na vlasti "imenuje" budućeg predsednika - živimo li mi to na Haitiju ili nekom takvom mestu?
       Drugo: Putin, čovek s profesionalno neopisivim licem, prethodno direktor FIS-e (organizacije koja je nasledila KGB), praktično je bio nepoznat publici u širem smislu. Izgledalo je da apsolutno nema izgleda da pobedi u kampanji protiv tako iskusnih političara kao što su Jevgenij Primakov, bivši premijer, Jurij Luškov, gradonačelnik Moskve, ili Genadij Zjuganov, čelnik Ruske komunističke partije. Treće; posle finansijske krize u avgustu 1998, reputacija samog Jeljcina bila je takva da je njegova javna podrška bilo kom kandidatu pre ličila na propast za osobu koju je podržavao. Putin, međutim, nije bio uplašen. Ne propuštajući nijedan takt, potvrdio je da zaista ima nameru da uđe u trku za predsedničko mesto, ali da je trenutno najvažnija stvar rat u Dagestanu. To je impresioniralo javnost - i, uistinu, ličilo na korektnu procenu: zar je za vladu moglo postojati nešto važnije od vojne akcije na sopstvenoj teritoriji?
       Kad su u avgustu čečenske snage napustile Dagestan i vratile se u Čečeniju, Putin je objavio da postojeće stanje stvari u Čečeniji ne može još dugo da se toleriše - što je bilo tačno. Vlada nije mogla sada da stane, rekao je on; imala je da udari po čečenskim bazama, "čak", kako je rekao, "i ako se one nalaze na čečenskoj teritoriji". (Ta logika je razumljiva, takođe - ali izostavlja osnovni problem: kako razaznati "terorističku bazu" od običnog čečenskog sela?)
      
       Ratna histerija
       Putin je počeo da šalje trupe na granicu Čečenske Republike. Mnogi su njegove reči i akcije shvatili kao prostu demonstraciju vojne sile u korist Mashadova i drugih zvaničnih čečenskih vođa, gest koji je imao za cilj da ih, najzad, primora da od običnih verbalnih osuda islamskih ekstremista pređu na aktivne mere protiv njih. Za pažljive posmatrače, međutim, njegovi motivi bili su jasni: novi premijer nije imao nameru da se ograniči samo na pretnje. Nije čak nikada ni pokušao da inicira kontakte s legitimnom vladom Čečenije. Nije smatrao da je potrebno da Mashadova stavi pred ultimatum. Hteo je rat, i bilo je jasno zašto ga hoće.
       Parlamentarni izbori bili su na redu kroz tri i po meseca - kao kostimirana proba za predsedničke izbore u junu 2000. Bilo je dosta izgledno da pokret zvani "Naša otadžbina Rusija" (u velikoj meri sastavljen od nekadašnjih sovjetskih poslovnih menadžera i moćnih regionalnih bosova), kojim se Jeljcinu suprotstavljao kremaljski establišment, odnese značajnu pobedu na ovim izborima. A novonaimenovani predsednički kandidat imao bi da se takmiči protiv vođa ovog pokreta, najpopularnijih političara u zemlji: Jurija Luškova i Jevgenija Primakova.
       Putin je krenuo oprezno. Objavio je da vlada ne raspravlja ni o čemu drugom do o zatvaranju granice prema Čečeniji. A onda, u septembru, eksplozije su procepale Moskvu i Volgodonsk - noćne eksplozije u stambenim zgradama od kojih je stradalo više od dve stotine ljudi.
       Te eksplozije bile su krucijalan trenutak u razvoju sadašnje povesti. Kad je prošao prvi šok, ispalo je da živimo u nekoj sasvim drukčijoj zemlji u kojoj se gotovo niko nije usuđivao da govori o miroljubivom, političkom rešenju krize s Čečenijom. Kako, postavljalo se pitanje, možete pregovarati s ljudima koji noću ubijaju decu u njihovim krevetima? Rešenje je rat i samo rat! Ono što mi želimo - tako je tekla retorika mnogih političara, uključujući i Vladimira Putina - to je nemilosrdno istrebljenje "protivnika" ma gde se on nalazio, ma kakve bile žrtve.
       Ruski političari počeli su da se služe nekim novim jezikom - žargonom iz sveta kriminala. Nedavno naimenovani premijer bio je prvi u davanju legitimiteta tom novom jeziku najavljujući pred svima da će ih sve "podaviti u njihovim rođenim iskakotinama". Tek pošto je to rekao, Putinov rejting u anketama počeo je astronomski da skače: najzad se za komandama našao "čvrst momak".
       Stare reči dobile su potpuno nova značenja. Tako je reč "terorist" brzo prestala da označuje nekog ko pripada zločinačkoj podzemnoj grupi čiji je cilj političko ubistvo. Sada je ta reč značila "naoružani Čečen" - bilo gde. Vojni izveštaji iz Čečenije govorili su bez uvijanja: "Grupa od tri hiljade terorista opkoljena je u Gudermesu"; "dve i po hiljade terorista likvidirani su u Šaliju." Pa i sam rat je stigao dotle da se ne naziva drukčije nego "specijalna antiteroristička operacija ruskih trupa".
       Generali su uspostavili oko Čečenije dosad neviđenu informativnu blokadu. Provuklo se nekoliko izveštaja o grozotama koje su počinile ruske trupe - kao što je ubijanje civila - na delovima terena gde ima vojnih sukoba i na "oslobođenim teritorijama". Ovi izveštaji trebalo bi da se podvrgnu sistematskoj i nezavisnoj proveri i ne mogu ih posebno potvrđivati; ali na nesreću, nemam razloga ni da im ne verujem. Striktno govoreći, generali nisu morali da stvaraju bilo kakav informativni mrak. U onim prilikama kad se izveštaji o razaranju i žrtvama među miroljubivim stanovništvom opsednutog Groznog probiju do televizijskog ekrana, oni više ne izazivaju nikakvu odbojnost kod ruskog gledaoca.
       Sadašnje stanje duha u Rusiji može se rezimirati rečima: "ratna histerija". A, naravno, eksplozije u stambenim zgradama nisu bile jedini faktor koji je to proizveo. Očigledno, čak i pre nego što je počelo nedavno nasilje, javno mnjenje u Rusiji bilo je psihološki pripremljeno da izdrži vladine stroge mere, bez obzira na to kakve one bile ili protiv koga bile usmerene. Desilo se ono što je predskazano izvesno vreme pre toga: društvo oseća nostalgiju za "crnom rukom".
      
       Solidarnost sa Srbima
       Svojevremeno sam pisao da vojna pobeda Čečena koja je zemlji de facto donela nezavisnost, može faktički da dovede do smrti slobodu Čečenije. Ali sam takođe napisao da bi ruski vojni poraz mogao da se pretvori u neku vrstu potajnog blagoslova, da može dati nov polet naporu da se izvedu reforme koje su stale kao ukopane, da može, još jednom, da usmeri zemlju prema demokratiji i slobodi. U odnosu na Čečeniju, moja strahovanja bila su opravdana; u odnosu na Rusiju, moje nade nisu se ostvarile.
       Prvi simptom zaokreta društvenog raspoloženja bio je izliv antizapadnjačkih osećanja u vreme Balkanske krize. To nije imalo nikakve veze sa "slovenskom" ili "pravoslavnom hrišćanskom" solidarnošću sa Srbima, ili, više od toga, s NATO-ovim kršenjem međunarodnog prava. Glavna stvar je bila malo drukčija. Rusi su se definitivno odljubili od predmeta njihove iznenadne i duboke opčinjenosti od pre deset godina: Zapad i sve što se vezivalo za njega, računajući i demokratski koncept, slobodu i ljudska prava.
       Čudno je da u Rusiji mnogi vide "zapadnjačku zaveru" u sadašnjem zamešateljstvu na Kavkazu, propuštajući da zapaze apsurdnost pretpostavke da bi zapadne zemlje, posebno Sjedinjene Države, podržale protiv Rusije svoje zaklete neprijatelje - islamske teroriste. Na evropska i američka razotkrivanja grozota sadašnjeg rata gleda se kao na dalju potvrdu zapadnjačkih "antiruskih osećanja". Protestima Zapada ne pripisuje se nikakva iskrenost.
       Ali negativna osećanja ruske javnosti usmerena su najvećim delom ka sadašnjem stanju stvari u samoj Rusiji, koje je sasvim korektno identifikovano s političkim mahinacijama iz Jeljcinove ere a - apsolutno nekorektno - s vrednostima liberalne demokratije. Premorena ruska javnost bila je dobro pripremljena da kao dokaz čvrstine prihvati neke histerično agresivne primedbe na televiziji i neka viđenja Groznog kao grada razorenog bombardovanjem i artiljerijom.
       Potvrda takvog prihvatanja od strane javnosti jeste začuđujući proboj pokreta zvanog "Jedinstvo" - sklepanog na brzinu "radi podrške premijeru" - koji se desio na parlamentarnim izborima u decembru. Blok za jedinstvo, poznat i kao "Medved", dobio je 23 odsto glasova. (Vladimir Putin ne pripada ni ovom bloku, niti bilo kojoj partiji; zvanični čelnici bloka su Sergej Šojgu (ministar za izvanredne situacije), Aleksandar Karelin (svetski prvak u rvanju) i Aleksandar Gurov (penzionisani policijski general-pukovnik)). Za politički blok koji nije čak ni postojao krajem leta, koji je u izbore ušao bez bilo kakog političkog, ekonomskog ili socijalnog programa, uglavnom samo sa sloganom "Mi smo za Putina", i čije su vođe bile nepoznate u Rusiji, takav rezultat nije bio samo dobar pokazatelj već i prekomeran uspeh.
       Posle izbora bilo je vreme da se odigra poslednji čin predstave. Gotovo sam siguran da je Jeljcinova dramatična ostavka 31. decembra 1999. bila deo plana koji sam već pomenuo. A ishod u ovom slučaju nije bio samo to da je Jeljcinova ostavka gurnula Putinove suparnike u skraćenu političku kampanju, već da je time Putinu stvorena prilika da maksimalno iskoristi trenutnu popularnost pre ranih martovskih izbora. Bio je to i gest ukazivanja, razumljiv za mase: novi lider sada je bio oslobođen žiga da je "jeljcinist", što bi bilo gotovo neizbežno da je u predsedničku trku ušao kao Jeljcinov premijer. Sada je pred biračko telo mogao izići oslobođen grehova prethodnog političkog režima, koji je tokom mnogo godina bio nepopularan i koji je posle avgusta 1998. razorio sam sebe.
       U svesti masa, "mlad, odlučan političar" sada je stojao kao kontrast starijem Primakovu i nazadnom Zjuganovu, kao i svojim slabim prethodnicima. Javnost je postepeno ali uporno podsticana da Putinovo predsednikovanje vidi kao alternativu bilo restauraciji komunizma ili "nekompetencijama" demokrata. (Naravno, Jeljcinov režim u poslednjih nekoliko godina mogao bi se samo uz veliki napor mašte smatrati demokratskim - ali većina ruskih glasača izjednačuje "demokrate" s Jeljcinom.)
       Ovo kao da znači da će rat u Čečeniji potrajati najmanje do marta, kada će Vladimir Putin gotovo sigurno postati drugi predsednik Rusije. Pre tog rata on nije imao nikakve izglede da bude izabran.
       Ne tvrdim da je Putin namerno organizovao septembarske eksplozije da bi dobio izgovor za otpočinjanje rata. Priča o eksplozijama je vrlo nejasna; ali ja nemam razloga da verujem, kao što veruju neki u Rusiji ili na Zapadu, da su eksplozije bile delo ruske tajne službe. Iskreno, mislim da su zapadnjački komentatori skloni preterivanju i kad je reč o moći a, što je još značajnije, i o profesionalizmu KGB-a i njenih naslednika. Imao sam posla s tom organizacijom tokom mnogih decenija; po mom viđenju, oni nemaju ni dovoljno kvalifikovane ni dovoljno odlučne ljude koji bi izveli takvu akciju. Pretpostavka o nevinosti važi, naravno, ne samo za Čečene već i za tajne službe. U stvari, sada, posle tri i po meseca, sve više ljudi priznaje da verzija "čečenskih terorista" u počinjavanju tih zlodela nije potvrđena ni jednom jedinom činjenicom. Barem javnosti nije podnet nikakav dokaz, bilo direktan ili indirektan, koji bi govorio da se teroristi mogu naći "na tragu Čečena". Ono malo što se zna o ljudima koji su pod sumnjom da nose neku odgovornost za eksplozije daje indicije da je to pre pogrešan trag: osobe u pitanju nisu čak ni etnički Čečeni. Ali, odsustvo dokaza ne sprečava javnost da s neprekinutim oduševljenjem podržava vladine akcije na Kavkazu. Eksplozije su bile potrebne samo kao početan izgovor za njih.
       Dok na jednoj strani ne verujem da je Putin lično pribavio pomenuti izgovor, na drugoj strani ne sumnjam da ga on cinično i besramno koristi, kao što ne sumnjam ni u to da je rat bio unapred planiran. I ne samo u glavnom štabu ruske armije, već, kako sam to sugerisao, i u nekim političkim glavnim štabovima.
       Kojim političkim štabovima? To pitanje je neprijatno čak i za razmatranje. Ti planovi ne nose pečat starije generacije komunista ili fanatičnih mlađih pobornika Velike Ruske Državnosti, čijeg sam se reakcionarnog uticaja na život u zemlji toliko bojao u jedno vreme. Umesto toga, oni su u slozi sa drskim, dinamičnim i duboko ciničnim stilom nove političke generacije. Nije verovatno da će, posle marta, Putin oživeti sovjetsku moć, niti da će vaskrsnuti arhaični mit o ruskoj državnosti. Verovatnije je da će izgraditi režim koji u zapadnjačkoj istoriji ima dugu tradiciju ali je za Rusiju potpuno nov: jedan autoritarno-policijski režim koji će sačuvati formalne karakteristike demokratije, i najverovatnije pokušati da izvede reforme koje vode tržišnoj ekonomiji. Taj režim može da bude antikomunistički u javnim izjavama, ali nije nezamislivo da komunisti budu tolerisani, sve dok se ne budu "mešali". Svejedno, život neće biti sladak za goluždravo građansko društvo Rusije.
      
       Sumrak slobode
       Putin, zauzvrat, ne skriva svoje simpatije za desničare, interesovanje za njihov ekonomski program, a posebno želju da Anatolij Čubajs poradi na njegovoj sledećoj izbornoj kampanji. (Čubajsu se uveliko pripisuje uspeh Jeljcinove kampanje 1996). I to je razumljivo - ne može se ekonomski program tražiti u redovima Jedinstva koje je stvorila vlada s jedinim ciljem da u Dumi ima svoje prosejane, proverljive poslanike. Niti to, naravno, možete tražiti među komunistima.
       Iz tih razloga sporazum između Putina i desničara izgleda vrlo verovatan. Putinova administracija prihvatiće liberalan program ekonomske reforme na kojem insistiraju desničari. Desničari će se uzdržavati od preteranog kritikovanja autoritarnih i policijskih oblika Putinove vladavine. I možda će čak podržati strože policijske mere, kao što su već podržali drugi rat u Čečeniji. Nema ničeg novog pod suncem. Nešto slično dogodilo se u Čileu za vreme Pinočeove diktature.
       Takve su, po mom viđenju, političke perspektive. Što se tiče rata u Čečeniji, koji je središnje mesto novije političke strategije, vojna pobeda je tamo moguća, čak i verovatna. Izgleda jasno da je vojna komanda odlučno rešila da ne vodi brigu o žrtvama među nenaoružanim stanovništvom; ona je sposobna da počisti svaki deo Čečenije, uključujući Grozni, s ciljem da razbije "teroriste". Rezultat te pobede biće, sva je verovatnoća, dug i opak gerilski rat u planinama i brdskim oblastima. Kao što je dobro poznato, postoji samo jedan način da se razbije gerila: tako što se neće praviti nikakva razlika između gerilaca i nenaoružanih ljudi među kojima se oni kriju. Drugim rečima, u oblastima koje kontroliše gerilski pokret mora da se izvede kampanja etničkog čišćenja.
       Ruska armija je dobro pripremljena za genocid. To je demonstrirano u prethodnom ratu; i ponovo je nedavno dokazano događajima u selu Alhan-Jurt gde su profesionalni vojnici ubili oko četrdeset nenaoružanih stanovnika - bez razloga. Zvaničnim izjavama već je potvrđeno da se u Čečeniji koriste i vakuumske bombe - strahovito oružje koje na velikom prostoru ubija sve živo, uključujući i one koji se nalaze u skloništima.
       Ono što je ovoga puta novo, jeste da je rusko društvo u celini pripremljeno da izvede genocid. Svirepost i nasilje više se ne odbacuju. No, da li je Rusija spremna za dug teroristički rat po svojim gradovima i varošicama? Jer ja ne sumnjam da, čak i ako posle ovog rata ostane u životu samo nekoliko hiljada Čečena, neće biti takvog terorističkog rata, i da se on neće odužiti.
       U svom članku od pre dve i po godine napisao sam da se katastrofična vizija koju je stvorila vladina propaganda s ciljem da opravda rat u Čečeniji - uključujući nasilje i nailazak islamskog ekstremizma - uistinu materijalizovala posle rata, i kao direktan rezultat rata. Danas se ruska javnost zastrašuje priviđanjem čečenskog terorizma. Kakva će se utvara materijalizovati kao posledica tih novih mantri? Na nesreću, odgovor se, kako vidim, sasvim može predskazati. Takođe je jasno da će takav razvoj događaja, s obzirom na našu tradiciju, izglede za pobedu demokratije u Rusiji učiniti neverovatnim za bilo koje skorije vreme.
       Umesto toga, bojim se, vrlo je verovatno da ćemo se jednoga dana na 2000. godinu pozivati kao na "sumrak ruske slobode".
      
       SERGEJ KOVALOV
       (The New York Review of Bodas)
       S engleskog: Đ. Dimitrijević