NAZIV: Vazdušne freske
AUTOR: Zlata Kocić
IZDAVAČ: Narodna knjiga, Beograd 1999.

      Bogdan A. Popović
      
       Disciplinaran bi pristup bio primeren leksičkim, ritamskim, metričkim, odista izuzetnim kvalitetima ovih trideset i osam soneta. Pesničkom jeziku koji u njima ukršta pamćenje drevnosti i ovovremeno iskustvo, tekovine književne tradicije i svojstva moderne lirike. Novinska rubrika dozvoljava samo osnovnu informaciju: soneti su u petoj zbirci Zlate Kocić - poetese čija bibliografija sadrži i knjige prevoda, esejističke i dramske tekstove - složeni u devet ciklusa. A celina se drži na linearnoj i, unekoliko, koncentričnoj organizaciji zbirke. U ciklusima numerisani, bezmalo svi soneti deluju autonomno, ali i unutar odelitih blokova koji funkciju ostvaruju u celini.
       Celina je izvedena kao neposredan govor - kadgod se učini drugačije, ali je sva prilika da govori sama pesnikinja koja upliće niti "događanja" - kao govor upućen lirskom junaku. A on se postepeno udvaja, multiplicira, sve više se doimajući kao reprezentant plemena, kao nosilac sudbine celog ljudskog roda. Kakav je naum pesnikinjin, koja joj je ideja što će se u zbirci oživotvoriti, nagovešteno je već u prološkoj pesmi. Onaj koji, od doba Hristovog stradanja, beznadno luta darovanim svetom, moli milost Odozgo: "...Moliš udisaj/da izdisaj se grub/preobrazi u povoj/tamjanov, u izlazak/na nedohvatni rub." Ište, dakle, čovek nadahnuće koje će ga voditi pokajanju, preobraženju, spasenju. Čini to u našem, apokaliptičnom i graničnom vremenu ("rog milenija" se spominje u završnom sonetu), u vremenu koje sudbinsku kružnicu privodi početku.
       U prvom ciklusu ("Ožiljci") i u završnim dvama ("Ruka" i "Senka ruke") koji će doneti ishode njegovog pokušaja, lirski junak je neimenovani ikonopisac. Umetnik, po prirodi stvari najpodložniji iskušenjima duha. Ili, ako hoćemo, pronicanju metafizičkih datosti. I najskloniji sumnji u smislenost i svrhovitost svoga rada. Utoliko pre što mu, u ovom poetskom tekstu, odluku da je izabran saopštava Učitelj ("Mladenec"), već svojim rođenjem predodređen da proiznese ideju čistote, nevinosti, žrtvovanja. Hram, dakle, valja prema njegovom delu oslikati. Nedvosmislen nalog glasi: "Obrise freske ti ponudi/vazduh (vas duh, svuda duh) " - i dalje - s njim, s "probleskom" koji on nudi moraće da sravni svoj rad. Očigledno, naslućenom etimologijom reči vazduh definisana je jedina mogućna priroda budućih fresaka. Bez ostatka spiritualna...Kako postati dostojan zadatka koji je, u ovom slučaju, uslov spasenja? Odricanjem od prethodnog, svetovnog i telesnog života, od volje i roptanja. Kajnim samorazotkrivanjem, reći će Zlata Kocić u drugoj prilici.
       Ikonopisac je, od drugog ciklusa ("Stopalo"), zamenjen (tačnije, udvojen) piscem soneta. Moglo bi se reći: u celinu je uključen autopoetički segment. Njegova "šetnja buduća pojna" okvirna je tema narednih ciklusa. U završnici pretposlednjeg - biće, u skladu sa zadatim samoporicanjem, saopšteno da učinak šetnje, "mucavi spev", nije dosegao dalje od "obruba slika freskovnih". Dakako, dosegao je i dalje i obuhvatnije. Autopoetički se iskaz, u ciklusima "Stopalo" i "Kost", poput klatna kreće između krajnosti, od beznađa do nade u spasenje. Od težnje da stvoreno delo bude prenosilac božanske promisli, do suočavanja sa rugobnom realnošću tako izraženom u našem veku. Sa svešću da su napori ovozemaljskih stvaralaca (koliko i autopoetički iskazi o njima) samo senka onog što treba da budu. Samo slutnja onog što neminovno sledi.
       U ozračju simboličkih i metaforičkih, mnogostrukih značenja nagoveštenih naslovima i stihovima ciklusa "Oko", "Usne", "Plik" i "Uho", odvija se središnja, po poetskom naboju kulminativna etapa ove stvaralačke drame... Duhovnom oku, koje je "čudo vaseljene...tajni model sveta...krunski Božji dar", dato je da "razbrizgano zrenje/sabere u vid", da razabere jedinu i neporecivu istinu. Usne su "levak i truba sljubljeni", simbolizuju ljudskom rodu predodređen ciklični proces koji sadrži sve: od reči "u cik Postanja" izgovorene, do pada u tamu genetskih dubina. Protivurečnosti, nesmirene suprotnosti, sporovi oko toga "ko koga sazda...praroditelj ko je/i dolazi li Sin", prskaju poput plika. Ishoduju "izvrtanje priče", verovanje u laž naspram "harmonije sfera...otkud mudrost/izliva smeran ton". Uho je "štitnik mek" damara što kuca iza njega, kadro je da odmeri "kad je otrov/a kad je, opet, lek". Do njega ovde dopire jecaj što "bolno kaplje iz rane/sazvežđa Hromi vuk". Sudimo li po izvesnim značenjima legende, uho čuje ropac ovog, našeg plemena.
       Sebi dosledno, pesnikinja je u završnom ciklusu izrazila sumnju podudarnu onoj koja se odnosila na rad pisca soneta: teško da je ijedan "resavski đak" spreman da - nadomak neizbežne, metaforičke "žetve" koja se doima kao sudnji dan - oslika nalogu i svrsi primerenu fresku... Pri svemu, nikakve sumnje nema da je njen lirski spev delo najvišeg stvaralačkog ranga. Poput velikih, religijski nadahnutih pesnika koji su služenje Tvorcu molitvenom pesmom shvatili kao krajnje individualizovani čin, Zlata Kocić je dočarala egzistencijalnu čovekovu dramu. Dramu njegovog tegobnog i neizvesnog puta ka spasenju. Spoznavanja istine.