Mag pozorišne scene na 240 strana objašnjava svoj san o nepatvorenoj teatarskoj umetnosti

      Imao je samo 20 godina kada je 1945. u Birmingenu postavio na scenu komad u sopstvenoj režiji. Odmah posle toga već je radio u Kovent gardenu na inscenaciji Štrausove opere "Saloma". Scenografiju za tu predstavu radio je Salvador Dali. Godine 1962. Bruk i Piter Hol preuzimaju rukovođenje Kraljevskim Šekspirovim teatrom u Stratfordu na Ejvonu. Bio je na vrhuncu briljantnog rediteljskog stvaralaštva kada je počeo da dovodi u sumnju sopstvena dostignuća.
       Danas u 75-oj, mag pozorišne scene Piter Bruk, reditelj čije je predstave videla i beogradska publika i koji je potpisao "Tita Andronika"(1955) sa Lorensom Olivijeom u glavnoj ulozi, "Mara Sad"(1964), "San letnje noći" (1970), "Avestu" izvedenu na Širaz festivalu u Persepolisu (1971), "Mahabharatu" (1975), "Buru" (1987)... objavio je memoare pod nazivom "Threads of Time" ("Niti vremena"), gde na 240 strana uglavnom tumači svoje životno opredeljenje, svoj san o nepatvorenoj teatarskoj umetnosti, svoju romantičnu težnju ka "nečem neodređenom zvanom lepota".
       U nadahnutim odlomcima biografije, Bruk pominje zajednički boravak sa Salvadorom Dalijem u jednoj ribarskoj konobi. Tu slučajno otkriva delo princa Matilja Gike "Esej o proporcijama". Bio je zadivljen odnosom arhitektonskih oblika i proporcija lica. Prvi put nailazi na pojam koji je on dosledno primenjivao kao osnovni princip svog stvaralaštva: zlatni rez. Tako je položio temelje eksperimentalnom korišćenju glasa i telesnih pokreta čijom primenom postiže svetsku slavu u pariskom teatru "Buf di nord"
       Bruk u svojim memoarima najupečatljivije opisuje gostovanja svoje pozorišne trupe u afričkim selima. Samo je tepih na zemlji ukazivao da je u pitanju gluma a ne prizori iz svakidašnjice. Jedini pozorišni rekvizit je kartonska kutija koja, iz "čina u čin" postaje sve tajanstvenija. U severnoj Nigeriji, Bruk je konačno dokučio da bi gledaocima na početku "predstave" valjalo ukazati na to šta je na pozornici stvarnost a šta fikcija, jer kada se mlada glumica na tepihu odjednom pretvorila u bangavu staricu, nekoliko mladića iz publike je skočilo da joj pomogne, jer su pomislili da ju je snašla neka stravična boljka.
       Kritičari u Velikoj Britaniji kažu da je Bruk u svojim memoarima sklon dubokom umnom fraziranju, zameraju mu na pojedinim kič metaforama, ali ističu i briljantne misli podjednako oštroumne i novatorske kao što je i njegovo viđenje teatra i scenske postavke.
      
       ANDRIJA GROSBERGER