NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Oslobođeno Jevanđelje

Od reprint izdanja Miroslavljevog jevanđelja zazirala je crkva, zaobilazila ga SANU, zabranjivala dva ministra kulture, da bi se posle godinu i po dana ipak zakazala njegova promocija

      Reprint Miroslavljevog jevanđelja koje su 28. juna 1988. godine objavili Autorska izdavačka zajednica "Dosije" i "Službeni list SRJ" imao je u Srbiji sve do pre petnaestak dana tretman piratskog izdanja. Dok su ga, za tih godinu i po dana ilegalnog egzistiranja, iz Johanesburga, gde je štampan i uskladišten, jer se u zemlju nije smeo unositi, kupovale, po ceni od 6 300 DEM, najznamenitije svetske biblioteke - od američke Kongresne, preko Harvarda i Jela, do Britanske nacionalne - ovde je taj reprint do te mere satanizovan da su ga čak i kao poklon odbijali da uzmu Crkva, vodeće nacionalne institucije, resorno ministarstvo, a neki ugledni stručnjaci i profesori iz straha se nisu usuđivali ni da ga pogledaju. Zabranjivala su ga dva ministra kulture (Nada Popović-Perišić i Željko Simić), a patrijarh mu je davao i oduzimao blagoslov. Pre nešto više od godinu dana nisu hteli da ga promovišu u okrilju Crkve, dok su u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti hteli ali nisu smeli posle jednog pisamceta Željka Simića u kojem im je skrenuo pažnju da "nije uputno" promovisati izdanje o čijem legalitetu treba da se izjasni i Vrhovni sud Srbije.
      
       Naknadna pamet
       Prošlog leta, kao i jeseni 1988, NIN je u javnosti ostao usamljen u izražavanju čuđenja i žaljenja što srpska kultura u ovaj milenijum može da uđe sa zabranom fototipskog izdanja svoje najstarije ćirilične knjige i najčuvenije pisane relikvije. Izražavao je nadu da se to ipak neće desiti, te da će birokratsku logiku koja je proizvela ovu zabranu da bi štitila sujetu i nesposobnost nekih od države davno plaćenih i "ovlašćenih" da pripreme reprint Miroslavljevog jevanđelja, nadvladati saznanje i svest da je taj posao već maestralno obavljen. Napominjali smo da smo siromašna zemlja i za jedno reprint izdanje, a kamoli za dva takva izdanja jedne tako luksuzne knjige kakva je Miroslavljevo jevanđelje, ali je, i pored svega, Skupština Srbije, na predlog republičke vlade, izglasala da se tera inat i za to zadovoljstvo izdvojila novih milion maraka.
       I inat se terao sve do nedavno, kad je Željko Simić neočekivano saopštio, na konferenciji za štampu, da je republičko ministarstvo za kulturu donelo odluku da ovo delo (reprint Miroslavljevog jevanđelja) učini dostupnim javnosti. Štaviše, da je ovo ministarstvo pripremilo i sporazum sa izdavačima fototipskog izdanja, s ciljem da ga što potpunije i uspešnije predstavlja i populariše u zemlji i inostranstvu. Pošto je najavio da će zvaničnu promociju ove publikacije organizovati njeni izdavači krajem ovog meseca u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Simić je još primetio da je reč o veoma uspeloj fototipiji koja našu kulturnu baštinu može u svetu dostojno da reprezentuje i da pobudi interesovanje i za afirmaciju drugih naših takođe značajnih dela.
       Sada bi bilo više nego mučno raspravljati zašto je trebalo da prođe više od godinu i po dana u odlaganju i sprečavanju ove promocije. Bilo bi to i izlišno činiti, jer u zemlji Srbiji odgovornost se ne ustanovljuje ni za izazivanje mnogo težih stvari nego što je ovaj kulturni skandal. Kao, recimo, za njeno bombardovanje i nepotrebno razaranje. Sada je svakako najvažnije da je reprint Miroslavljevog jevanđelja oslobođen i da će konačno biti predstavljen onako kako zaslužuje: na promociji u SANU o njemu će, pored izdavača, govoriti recenzent Dejan Medaković i stručni konsultanti Miroslav Pantić i Predrag Palavestra, a za drugu priliku predviđena je i aukcija prvog primerka, da bi se na taj način obezbedila sredstva za kupovinu klima-komore u kojoj će se čuvati rukopis Miroslavljevog jevanđelja. Valjda je nepotrebno napominjati da interesovanja za upoznavanje ovog fototipskog izdanja ima i u svetu, jer je iz onog što smo prethodno ispričali više nego vidljiv paradoks da ono stiže u Srbiju upravo odatle, umesto da, kako su planirali izdavači, bude obrnuto.
      
       Slava lista papira
       I sad kad su otklonjeni svi nesporazumi, priča o Miroslavljevom jevanđelju i njegovoj neobičnoj sudbini opet ne izgleda sasvim završena. Rukopisu te liturgijske knjige, koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, nedostaje, naime, kao što je poznato, jedan list, a preduzimljive urednike "Dosijea" zaokuplja misao da je moguće nešto učiniti da ga se domognemo. No, pre nego što iznesemo kako to oni zamišljaju, da se podsetimo kako je Jevanđelje osakaćeno.
       Do 1845. godine Jevanđelje je, kao sasvim nepoznat rukopis, čuvano u tišini manastira Hilandara. U zimu te godine Hilandar je posetila ruska duhovna misija, na čelu sa arhimandritom, kasnijim vladikom kijevskim Porfirijem Uspenskim. Rusi su prethodno obišli više svetih pravoslavnih mesta u Jerusalimu, Sinaju i na samom Atosu. Opčinjen lepotom Jevanđelja, Porfirije Uspenski prepisuje iz njega poslednji Gligorijev zapis i iseca list broj 165 i kriomice ga odnosi. Po povratku u Petrograd, predao je list u Zimski dvorac, odakle je kasnije poslat u Javnu biblioteku u Petrogradu, gde se i danas nalazi. Prilikom boravka u Petrogradu radi snimanja tog "petrogradskog lista" za ovo fototipsko izdanje, urednici "Dosijea" (Dušan Mrđenović i Veljko Topalović) čuli su i verziju ruskih bibliotekara o tome kako se Uspenski domogao ovog lista: po njima, nije u pitanju bila krađa, nego su hilandarski monasi (bugarski sveštenici) navedeni list poklonili Uspenskom. Negiraju, dakle, srpsku verziju po kojoj je on isekao taj jedan list zato što nije mogao da iznese celu knjigu.
       Šta god da je u pitanju, reč je o nebranjivom skrnavljenju jednog izuzetnog spomenika kulture, nažalost, neretkom u evropskoj kulturnoj istoriji. Ali, zahvaljujući tome, desiće se i jedan neočekivani paradoks - taj istrgnuti list će proneti slavu Miroslavljevog jevanđelja po celom slovenskom svetu i prvi put skrenuti pažnju na njegovo postojanje.
       Tako 1865. godine P.K. Dimitrijev-Petkovič u svom Pregledu atonskih starina objavljuje završni Gligorijev zapis, a 1867. Vatroslav Jagić u Historiji književnosti prenosi šturu Petkovičevu belešku i jada se: "O samom spomeniku ništa više ne znam od onoga što je o njemu Petkovič napisao; a on, reć bi, da nije ni slutio, koliko je taj rukopis za nas važan". Prvi sud o izuzetnoj vrednosti Jevanđelja donosi I. I. Sraznjevski godine 1873. u prilogu pod naslovom: Obaveštenja i primedbe o malopoznatim i nepoznatim spomenicima, a na mestu gde govori o "listu srpskog jevanđelja XII veka".
      
       Misija "Dosije"
       Na jednoj arheološkoj izložbi u Kijevu 1874. godine tadašnji upravnik Narodne biblioteke u Beogradu Stojan Novaković primetio je list iz zbirke vladike Porfirija, precrtao ga i doneo u našu nacionalnu biblioteku u kojoj je čuvan sve do 1941, kada je u bombardovanju i on izgoreo. Novaković će rukopisu dati i naziv Miroslavljevo jevanđelje, iako je ono u stvari jevanđelistar.
       Pre 1896. godine, kada će ga u Srbiju iz Hilandara, kao poklon, preneti kralj Aleksandar Obrenović, tamo će ga, uz "neprijateljski doček", šest godina ranije, razgledati još Ljubomir Stojanović. Zanimljivo je, međutim, da je deset dana po odlasku Aleksandra Obrenovića iz Hilandara, u manastir došao neki Rus sa željom da otkupi Jevanđelje ne pitajući "šta košta".
       Anonimni Rus očigledno nije bio srećne ruke kao njegov zemljak vladika Porfirije u čijoj se zbirci u biblioteci na Nevskom prospektu sakupilo čak 560 srpskih rukopisa, među kojima i Vukanovo jevanđelje, viđeno u Beogradu na izložbi u SANU povodom 800. godišnjice Hilandara.
       E, pa upravo za tu petrogradsku kolekciju srpskih srednjovekovnih rukopisa vezuje se i ideja ljudi iz "Dosijea" da naše i ruske nadležne institucije povedu razgovore o nekakvim razmenama kulturnih dobara, u okviru kojih bismo mi došli do onog "petrogradskog lista" Miroslavljevog jevanđelja.
       Makar izgledala i kao nerealna, zamisao je, u svakom slučaju, vredna pažnje i vreme, kako bi to rekao Željko Simić, "prisnih" veza sa ruskom kulturom bilo je, svakako, bolje iskoristiti da se "lobira" za tu stvar nego da se posete istaknutih ruskih umetnika (zlo)upotrebljavaju za "potvrdu" ispravnosti Miloševićeve politike.
      
       SAVA DAUTOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu