Kako dvesta hiljada podstanara, samo u Beogradu, sa prosečnom platom od 80 maraka, uspevaju da plate kiriju od oko 300 maraka. Mogućnost da se dođe do sopstvenog stana je samo teoretska

      Ništa drugo ne radim, osim što radim da platim - kiriju", kaže nam Marija, zaposlena, emancipovana intelektualka koja je jednog trenutka u svom životu zaključila da je došlo vreme da se osamostali i odvoji od roditelja. U celom civilizovanom svetu podstanari su ili siromašni, uglavnom imigranti, ili ljudi koji (još) ne žele da ulažu u nekretnine. Kod nas je sve, po običaju, izvrnuto naglavačke - mora se biti imućan da bi se platila kirija za stan.
       Kako je moguće da ljudi sa prosečnom i često neredovnom platom od oko 80 maraka iznajme stan za trista maraka, plate sve režije i još finansiraju sopstveni opstanak, sigurno je fenomen koji će jednog dana zasluživati ozbiljne analize u sklopu šire teme "kako smo preživeli godine raspleta". Ova kategorija sasvim je, reklo bi se krajnje nepravedno, zapostavljena. Samo u Beogradu ima oko dvesta hiljada podstanara. Postala su već opšta mesta razmatranja kako, na primer, penzioneri, prosvetni i zdravstveni radnici, ljudi na prinudnim odmorima, ne mogu od svojih mesečnih primanja da plate ni elementarne troškove života, počev od famozne potrošačke korpe. A kako tek žive ako, povrh svega, nemaju ni stan, nego moraju za stanarine da izdvoje nekoliko prosečnih plata? Svaki pojedinačni slučaj priča je za sebe.
      
       Podstanarstvo je luksuz
       Marija sa početka priče kaže da joj je baka, preko veze, u svojoj zgradi našla komforan stan za "samo" 350 maraka mesečno, plus svi ostali troškovi, uključujući i porez na prihod od podstanara, koji plaća umesto gazde. Čovek je legalista, pa je uredno prijavio stanare, da ne bude problema. Na pitanje razmišlja li o načinu da se dokopa svog krova nad glavom, ona kaže: "Apsolutno ne. Koji je to način? Ja ga ne vidim. Nije pristojno da razmišljam o tome da nasledim roditeljski stan, ne mogu nikad da kupim svoj, niti da ga dobijem. Jedino se nadam da će se nešto promeniti i ovde, pa da kao u celom svetu mogu da plaćam kiriju, a ne da budem bogata da bih sebi dozvolila luksuz da budem podstanar."
       Kolikim "bogatstvom" treba raspolagati da bi se u Beogradu platio stan? Pristojno namešten jednosoban stan u širem centru grada (neki stanodavci tako tretiraju i Petlovo brdo) košta u proseku 300 do 350 maraka. Takav nenamešten stan na Konjarniku izdaje se za dvesta maraka. Za isti novac moguće je, u adaptiranim tavanima i podrumima u "širem centru" pronaći i namešten (i to je vrlo rastegljiv pojam) omanji stan. Za veći, solidno sređen stan na dobroj lokaciji potrebno je izdvojiti između 400 i 600 maraka mesečno.
       Ove cene nisu, naravno, uporedive sa onima u razvijenom svetu, kao što to nisu ni naše plate. Ali evo, primera radi: prema podacima "Ekonomist magazina", kirija u najgorem delu Njujorka kreće se oko 400 do 500 dolara mesečno, dok studio (garsonjera) na Brodveju košta oko 800 dolara, a jednosoban stan i do dve hiljade dolara. U engleskom Pekamu, sirotinjskom naselju, mesečna renta za nameštenu garsonjeru plaća se nešto više od 300 funti, dok je u elitnom Vestminsteru oko 1000 funti. U Parizu se mesečne rente za prazne jednosobne stanove na dobrim lokacijama kreću oko 1500 do 1700 maraka. Slično je i u Rimu. Tokio je prenaseljen i skup - renta za studio ne može se platiti manje od tri do četiri hiljade maraka.
       Na domaćem terenu, Priština i Podgorica sad su skuplji od Beograda. Kirije su podigli što KFOR, što predstavnici raznih nevladinih organizacija koje su došle u ove gradove. Zato se pojavila nova preduzetnička inicijativa: vlasnici dobrih kuća i stanova izdaju ih za nekoliko stotina do nekoliko hiljada maraka a oni sebi nađu jeftiniji stan u Beogradu i lepo žive od razlike u novcu. To se radilo i u samom Beogradu dok je ovde još bilo stranih diplomatskih i privrednih predstavnika.
       Po unutrašnjosti Srbije kirije su znatno niže s tim što se nekako još i drže po univerzitetskim centrima Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu. U ovom poslednjem, primera radi, manji stan u centru grada košta oko 150 do najviše 200 maraka dok se na periferiji može naći i za 100 maraka mesečno ako nije sasvim namešten.
      
       Zanimanje rentijer
       Nisu, naravno, ni stanodavci obavezno nemani koje svojim stanarima gledaju da uzmu dušu. Tržišno posmatrano, prihod koji oni ostvaruju i nije tako veliki, ako se uzme u obzir uloženi kapital, odnosno vrednost stana. Druga je stvar što je dobar broj vlasnika do viška stambenog prostora došao za nekoliko hiljada ili čak stotina maraka, tokom otkupa društvenih stanova. To je jedna od retkih privilegija koje je ova vlast omogućila delu podanika.
       Teška kriza naterala je, sa druge strane, mnoge poštene i skromne ljude da svoje stambene potrebe ograniče na dnevnu sobu i kuhinju, kako bi spavaću izdali studentu iz unutrašnjosti za sto maraka. To je trenutno prihod koji premašuje dobar deo plata i penzija. I još stiže na vreme.
       Kad je reč o prihodima, zanimanje rentijer odavno je u svetu poznato i društveno priznato: prihodi od imovine sasvim su legalni i legitimni način da se zarađuje novac. Ako čovek, na primer, uloži 60 hiljada maraka za kupovinu manjeg solidnog stana u centru Beograda sa mesečnom rentom od maksimalno 400 maraka, potrebno mu je dvanaest i po godina da povrati investiciju, pa tek onda da počne da zarađuje. Ko je sposoban da ovaj novac profitabilnije uloži i brže "okrene", neće ga ulagati u nekretnine. Ko nije, može ići na sigurno - prihod jeste manji, ali investicija ne može da propadne bez obzira na povremene lakše oscilacije na tržištu nekretnina. Vlasnici agencija za promet nepokretnosti tvrde da su cene manjih stanova u širem centru grada uglavnom stabilne, jer je potražnja za njima najveća.
       Postoji li uopšte način da čovek bez stana, dakle i "bez identiteta" kako tvrde psiholozi, taj identitet nekako stekne? Ako nema minimum (ali zaista minimum) 35 000 maraka za najlošiju moguću garsonjeru na periferiji grada, šanse su mu više teoretske. Prvo, ovdašnji mladi naraštaji ne poznaju instituciju kredita, pa još dugoročnih, osim po predanju. Građanstvu trenutno jedna do dve banke u zemlji odobravaju samo potrošačke kredite na rok do šest meseci, sa mesečnom kamatom od tri do četiri odsto. Kako nam je jedan iskusni bankar rekao, kad bi banka i našla izvore da daje dugoročne stambene kredite, niko živi ne bi mogao da ih plati. Evo računice: za iole pristojan manji stan potrebno je bar
       50 000 maraka, ili oko milion dinara po realnom kursu. Godišnja kamata ne bi mogla da bude, prema njegovom računu, ispod 85 procenata, tako da bi korisnik kredita, samo za otplatu kamate, za godinu dana morao da plati 850 000 dinara. Da je ove pare imao, on ne bi ni uzimao kredit, nego bi počeo da gradi kuću u Kaluđerici, ili na nekoj atraktivnijoj lokaciji.
      
       Kako do stana?
       Drugi način, takođe više načelan, jeste sada aktuelno nadziđivanje ili adaptacija tavana i potkrovlja. Do pre pet godina te prostore su, putem konkursa, dodeljivale opštine, a onda je, donošenjem Zakona o održavanju stambenih prostora, ova materija prešla u nadležnost skupština stanara, odnosno vlasnika stanova. Tu stupa na scenu psihološko-psihijatrijski momenat na temu "kakvi smo mi Srbi": "Bar trideset godina jedna tavančina na Crvenom krstu stoji zapuštena, dok ja nisam zatražio od stanara da tu napravim stan. Zauzvrat bih sredio i okrečio zgradu spolja i iznutra, uveo interfon, postavio satelitsku antenu i očistio podrume. Ali, cela se zgrada digla na noge - sad odjednom svi hoće to isto da zidaju, a nemaju, kažu, ni za hleb", priča nam Aleksandar, otac dvoje maloletne dece, čiji su roditelji voljni da pređu u manji stan, kako bi on od razlike u novcu napravio svojoj porodici krov nad glavom.
       Čak i kad se potrebni potpisi dobiju, sledi mukotrpan put: kako za NIN objašnjava Gordana Lukić, sekretar za građevinske poslove u Skupštini Beograda, potrebno je pribavljenu saglasnost vlasnika više od 50 odsto stambene površine zgrade (a ne broja stanova) overiti u sudu i napraviti ugovor između investitora i skupštine stanara. Bez ovoga nema ni zidanja, jer stanari imaju diskreciono pravo da odluče hoće li odobriti zidanje ili neće. Tek potom investitor mora da ispuni niz građevinskih i urbanističkih uslova, da bi se na kraju dao u potragu za preduzimačem i građevinskim materijalom.
       Ljudima slabije psihofizičke konstitucije konačno ispadne lakše da nekako, iz meseca u mesec, zarade i gazdi stana plate onih 300-400 maraka. Pa dok izdrže.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ