Srbijanski prijatelji Mila Đukanovića ostavljaju za bolja vremena rešavanje spornih pitanja. A o budućnosti zajedničke države kažu oprezno "videćemo" ili, račundžijski, "Srbija je naša prva briga"

      Opozicija u Srbiji i "odnarođena vlast u Crnoj Gori" čine "izdajnički orkestar čiji je dirigent niko drugi do crnogorski diktator Milo Đukanović". To je "najsramniji orkestar koji je ikada, u časnoj istoriji srpskog i crnogorskog naroda, zasvirao notama izdaje", tvrde levičari Pljevalja. Možda opštinski odbor JUL-a koji ovo saopštava o delovanju "izdajničkog orkestra" ima nekakva posebna saznanja, ali u Beogradu se ta muzika nešto slabo čuje. Pre bi se moglo reći da je dirigent (privremeno?) batalio palicu, a muzičari praktikuju kamerni nastup, bez njega.
       Nastupajući u inostranstvu na prvi pogled kao jedinstven blok, opozicija u Srbiji i vladajuća koalicija u Crnoj Gori, u ovom trenutku čini se da ipak nemaju nekakvu dublju saradnju. Dramatični događaji na liniji Crna Gora/SRJ se gomilaju - prekid platnog a zatim i robnog prometa, imenovanje za saveznog ministra odbrane vojnog lica iz Srbije na mesto ubijenog crnogorskog civila Pavla Bulatovića i to bez sednice Vrhovnog saveta odbrane, a velikog uzbuđenja među opozicionim strankama nema. Opozicioni lideri sada u prioritete uvršćavaju, između ostalog, projekat pomoći izbeglim Srbima iz Hrvatske, na primer, ali povodom stanja u federaciji ostaju na uobičajenim osudama režima u Beogradu putem saopštenja.
       Istovremeno iz Podgorice, doduše ponekad preko Vašingtona, stižu glasovi ograđivanja od srpske opozicije, pa i njenog poistovećivanja sa vladajućom crveno-crnom koalicijom. Osporavanja moći srpske opozicije ili njene demokratske prirode, posebno u odnosu prema Crnoj Gori, čuju se od visoko plasiranih Đukanovićevih koalicionih partnera iz Socijaldemokratske partije i Narodne stranke. Premijer Filip Vujanović je tokom svoje posete SAD izrazio radost što je Evropska unija razbila sopstvenu iluziju da Crna Gora može da demokratizuje Srbiju: "Crna Gora nema ni snage ni želje da se bavi demokratizacijom Srbije." S druge strane, tražeći veću finansijsku pomoć, Vujanović je pomenuo da bi jaka Crna Gora garantovala podstrek demokratskim procesima u Srbiji, ali se novac praktično zahteva za odlaganje referenduma o samostalnosti ("dužina našeg čekanja zavisiće od ekonomske podrške međunarodne zajednice").
       Opozicioni lideri, koji sebe smatraju velikim prijateljima Mila Đukanovića, to ne komentarišu, ali i ne nude projekat rekomponovanih odnosa u federaciji. "Nemam tu vrstu presije da neko iz Crne Gore ne podržava ono što mi ovde radimo, niti utisak da je opozicija izneverena od bilo koga. Niti mislim da je dobro ako bilo ko u Crnoj Gori ima utisak da demokratske opozicione stranke u Srbiji ne prate ono što se tamo dešava i ne podržavaju nastojanje da se Crna Gora stabilizuje i da definiše svoje odnose sa Srbijom", kaže Goran Svilanović, predsednik Građanskog saveza Srbije.
      
       Iluzije
       Zaista, lideri malih i velikih opozicionih stranaka redovno odlaze kod crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, ali je to nekako više protokolarno posećivanje "pape" koji će načelno podržati svakoga, a praktično gledati svoja posla. Vreme planiranja zajedničkih platformi izgleda da je prošlo. Crna Gora jednostavno nije u fokusu ovdašnjih opozicionih stranaka, a ponavljanje želja da se izbegne rat, poštuje volja građana, dogovori demokratski o svemu, mogu biti ilustracija realne (ne)moći, ali i zvučati samo kao opšta mesta u usvojenoj retorici poštovanja ljudskih prava.
       Šampion u pokušajima zajedničkog rada sa Đukanovićem, uključujući i poslednji, decembarski neuspeh u konkretizovanju saradnje između Saveza za promene i koalicije "Da živimo bolje", Zoran Đinđić, objašnjava za NIN: "Do rata su odnosi srpske opozicije i vlade u Crnoj Gori bili rukovođeni istim prioritetom a to je promena vlasti u Beogradu. Onda je uključena ta Platforma, koja je potpuno legitimna ali po našem mišljenju tehnički može da se sprovede tek sa jednom drugom vladom u Beogradu. Zbog tog malog premeštanja s jednog prioriteta na drugi, smanjio se broj zajedničkih tema, pa ne postoji potreba za zajedničkim političkim nastupima kakva je postojala ranije. Naš blagi otklon od crnogorske politike je u tome što mi ostajemo na prioritetu promene vlade u Beogradu, a imamo razumevanja za to što oni kažu da nemaju baš toliko vremena."
       Sada čini se, najviše razumevanja za Crnogorce ima savetnik Vuka Draškovića Ognjen Pribićević, koji kaže da su "Đukanovićevi potezi pametni, opravdani, razumni, jer on nije imao drugog izbora nego što je ekonomsko, političko i bezbednosno zaokruživanje Crne Gore kako bi probao da je spase od ekonomske propasti".
       Mnogo važniji od pojedinačnih izliva (ne)poverenja je stvarni predmet spora: Platforma za razgovor o budućnosti zajednice ("Osnovi novih odnosa Crne Gore i Srbije"), koju je crnogorska vlada usvojila početkom avgusta, i tako dodatno (nepopravljivo?) raštimovala orkestar.
       Opozicione stranke neosporno podržavaju koaliciju "Da živimo bolje" i legitimitet Platforme, ali se praktičan odnos prema crnogorskom projektu rekompozicije federacije kreće od potpunog prihvatanja (Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine), preko izbegavanja da se na tu temu za NIN išta konkretnije kaže (Nebojša Čović, predsednik Demokratske alternative), objašnjenja da je pozitivna diskriminacija Crne Gore prilikom budućeg definisanja odnosa kada opozicija dođe na vlast nužna, što zastupaju Goran Svilanović, i naročito Ognjen Pribićević, do Đinđićevog podsećanja da Srbija ima svoje interese koji tek treba da budu precizno definisani, i svojevrsnog odbacivanja, kako se može tumačiti stav predsednika DSS-a Vojislava Koštunice da je "bliži tome da se odnosi trebaju raščistiti, jer je savezna država već uveliko nepostojeća".
       Dosledno osporavajući svih ovih godina Ustav iz 1992, Vojislav Koštunica smatra da je on već Jugoslaviju definisao kao konfederaciju, i da Platforma predviđa nekakav labav savez koji se može porediti sa Zajdnicom Nezavisnih Država, nastalom posle raspada SSSR-a. "Čemu skup aparat koji će fingirati postojanje savezne države? Nisam siguran da je to racionalno rešenje, komplikovana struktura koja se ni na čemu ne drži", kaže on.
       Đinđić upozorava da "Srbija nije neka samoposluga, nego je i ona formacija koja ima svoj interes. Nije savezna država čedo Srbije pa da ga ona ljulja po svaku cenu, nego je stvar dogovora. Zajednički imenitelj onoga što Crna Gora postavi kao svoj interes i onoga što mi postavimo kao realni interes Srbije, biće savezna država. Znači ne blanko podrška njihovoj platformi, nego kažemo: u redu, to je njihov stav, mi ćemo imati svoj stav, i možda će i manje funkcija imati ta zajednička država nego što se to u Platforma predviđa. To ćemo videti tek na osnovu činjenica kojima ne raspolažemo jer se ne objavljuju ni pravi podaci. Na osnovu toga ćemo definisati interes Srbije."
      
       Izbori
       U svakom slučaju, odlučivanje o Platformi, a naročito referendum o izdvajanju Crne Gore koji požuruju Đukanovićevi koalicioni partneri iz SDP-a, ovdašnji opozicionari bi ostavili za vreme kada oni dođu na vlast, ili bar premestili u Saveznu skupštinu u kojoj bi bilo 20 poslanika iz Đukanovićeve koalicije. Pribićević naglašava da njegova partija zastupa toleranciju i da Srbija kao veći partner mora biti posebno osetljiva prema interesima Crne Gore. "Platformu podržavamo načelno, ali o sudbini federacije moraju odlučivati stvarni predstavnici građana. Vlast se mora dogovoriti sa Đukanovićem i njegovom koalicijom u Saveznoj skupštini odakle će biti odstranjeni sadašnji ničiji poslanici, i gde će biti izglasan savezni premijer iz vladajuće crnogorske koalicije čime bi se stvorili uslovi za izbore pod demokratskim i fer uslovima", stav je SPO-a.
       Drugo sporno pitanje u odnosima srpska opozicija - crnogorska vlast su savezni izbori. Zahtev opozicije za izbore na svim nivoima do aprila podrazumeva i savezne izbore. Vladajuća crnogorska koalicija ih načelno uslovljava redefinisanjem odnosa u federaciji po modelu izloženom u njihovoj Platformi. U inostranstvu Crnogorci nisu tako kategorični. Filip Vujanović je u Vašingtonu nedavno izjavio da se o saveznim izborima "mi još nijesmo državno izjašnjavali".
       Opozicija kao i toliko puta do sada više ne računa sa svojim zahtevom za izbore u aprilu kao realnim, pa se nalazi malo zatečena pitanjem kako će oni biti organizovani s obzirom na pitanje Crne Gore. Sledeći savezni izbori mogu značiti direktan sukob ako vlada u Podgorici odbije da u njima učestvuje a Bulatovićeve pristalice ih ipak organizuju.
       "Meni se čini verovatnijim da će Crna Gora nastaviti da izgrađuje elemente svoje državnosti, a Beograd će se ponašati kao i do sada. Tako bi se sačuvao privid postojanja savezne države, paralelizam već viđen na Kosovu, koji je tamo trajao godinama. Moglo bi se desiti da bude produžen život Saveznoj skupštini i vladi, kako je to činjeno i ranije. Čini se da je prilika za nagodbu Đukanovića i Miloševića propuštena prošle jeseni, a pošto nema te cene koju Milošević nije spreman da plati da bi ostao na vlasti, mislim da je bliži izrečenom u novogodišnjem intervjuu - da prihvati odlazak Crne Gore kao jedan problem manje", kaže Koštunica.
       Nenad Čanak, koji je od Đukanovića dobio podršku za svoju Platformu o Vojvodini, kaže da nije tačno da Crna Gora ne želi izbore u Jugoslaviji. "Crna Gora neće Sloboslaviju koja nije servis za građane već jatak za ratne zločince", i pita se "šta će opozicija na saveznim izborima ako Crna Gora ne učestvuje - onda je potpuno idiotski na njih izlaziti".
       Zoran Đinđić je međutim uveren da će svi učestvovati na saveznim izborima: "Logika jeste 'ajde da se najpre dogovorimo', ali politički to nije moguće. Ako bismo rekli da će izbori biti kada se sa Slobodanom Miloševićem dogovorimo o razumnim uslovima, onda ih nikad ne bi bilo. Pošto su političari u Crnoj Gori realni, mislim da će oni doneti odluku da učestvuju na izborima sa nadom da će se stvoriti kritična masa za normalnu politiku posle tih izbora."
      
       Varijante
       O mogućnosti nagodbe Đukanovića i Miloševića koja bi ovom drugom obezbedila novi predsednički mandat, Pribićević kaže: "Mislim da je posle ovako teškog konflikta to praktično isključeno, ali pozdravljamo svake razgovore koji će doprineti smirivanju tenzija. Suština je u tome da je odnos režima prema Crnoj Gori najbolji primer diktatorske prirode Miloševićevog režima jer on ne poštuje nikakvu demokratsku izraženu volju građana. On ima strahovit otpor prema stanju u kome deo teritorije čiji je on formalno predsednik nije pod njegovom kontrolom i nema dileme da li će pre pustiti Crnu Goru da ode samo da njegova vlast ostane neograničena."
       O tome da i Milo i drugovi nisu uvek poštovali demokratski izraženu volju, da su učestvovali u političkoj likvidaciji Panića, Ćosića i vođenju rata, da su se saglasili da Milošević postane predsednik SRJ, većina opozicionih lidera ne govori. Koštunica povremeno podseti na munjevit uspon od Žute grede do Bele kuće, kao i analitičari poput Slobodana Inića. Naglašavajući da je Đukanović učestvovao u gubljenju političke samostalnosti Crne Gore, da nije spreman da se suoči sa svojom velikosrpskom prošlošću (što zamera i srpskoj opoziciji), ovaj politički sociolog podseća da je "Đukanović na sednicama CK slamao svaki reformski prijedlog koji je dolazio iz Slovenije. Pa ipak, pred Klintonom je, posle deset godina, odao priznanje Kučanu za uspjeh slovenačkih reformi. Za tako što morate imati poseban karakter."
       O skorom referendumu o samostalnosti Crne Gore, opozicioni lideri će reći da ga sada ne treba raspisati, potrebno je da ta odluka bude doneta u drugačijem ambijentu. Koštunica će jednostavno reći: "Demokratije nema baš u izobilju ni u Crnoj Gori", a Svilanović biranim rečima ali dovoljno jasno stavlja do znanja da "Crna Gora jeste u ovom trenutku napravila veliki iskorak iz stanja u kojem je bila zajedno sa Srbijom, ali naravno da to nije u pravom smislu reči demokratska država sa svim jakim institucijama koje su važne. Mi podržavamo tu koalicionu vladu zato što čini mi se iskreno pokušavaju da pomognu da Crna Gora preskoči jedan deo puta koji je svaka od zemalja koja je išla u tranziciju imala, a to je polumafijaška država. Oni su na dobrom putu i ja samo držim pesnice da to prođe što pre, kao recimo u Češkoj."
       Nemali broj istaknutih političara pa i građana Crne Gore bi da ono što treba što pre da prođe, bude Savezna Republika Jugoslavija, bilo zato što su stvarni secesionisti, bilo što misle da bi čekajući na opoziciju u Srbiji, izgubila svojevrsni ekskluzivitet i pomoć Zapada. "To da neko kalkuliše da ukoliko ovde dođe do promena, onda Crna Gora neće biti važna za međunarodnu zajednicu pa neće dobijati kredite i međunarodnu pomoć, to su jako naopake kalkulacije. Svi ćemo mi biti jako ekskluzivni ako uspemo da promene učinjene u Crnoj Gori ostvarimo u Srbiji. Bez toga i ovo malo demokratije u Crnoj Gori će se srušiti, u tenzijama koje ovaj režim može da prouzrokuje na čemu vrlo ozbiljno radi," kaže predsednik Građanskog saveza.
       Zbog mogućnosti da crnogorskoj vladi do izvesne mere odgovara postojanje Miloševića u Beogradu, bilo zbog pomoći Zapada, bilo zbog mogućnosti da Milošević proceni da mu je najjednostavnije da novo radno mesto potraži kao predsednik neke nove nezavisne Srbije i zato omogući samostalnost Crnoj Gori, cinici dovode u pitanje i osnovni zajednički cilj opozicije u Srbiji i vlade u Podgorici: rušenje srpskog režima.
       "Sve je načelno moguće, ali ako pogledate taj carinski rat, blokadu i bojkot koji sada traju, vidite da razvoj događaja ide u suprotnom pravcu", kaže Đinđić na pitanje o mogućoj saradnji Podgorice i Beograda koja bi rezultirala promenom saveznog ustava ne samo u smislu labavljenja republičkih veza već i garancija za novi mandat Miloševiću. Pribićević je siguran da je "Đukanovićev životni interes da se Miloševićev režim promeni jer guši Crnu Goru u svakom pogledu, kao što je životni interes opozicije da Crna Gora ostane demokratska".
      
       Ciljevi
       Nezvanični komentari kreću se od procena da je opozicija talac Đukanovića, do tvrdnji da je Crna Gora, makar imala glasača koliko Novi Beograd, što neki ovdašnji političari vole da primete, ipak ozbiljna država, da je koalicija "Da živimo bolje" na vlasti i zato je teško dovoditi u istu ravan sa srpskim opozicionarima, i da tamošnji ministri samo gube vreme sastajući se sa opozicionim strankama i nevladinim organizacijama iz Srbije koji nemaju ni snage ni jasne vizije za budućnost. Slobodan Inić će reći da "srbijanska opozicija nije daleko od postavke da makar Crna Gora bude pod Srbijom ako se nije uspjelo u podvrgavanju drugih".
       Da li tako misli i Đukanović pritisnut porastom zahteva za nezavisnost u okviru svoje koalicije, pa je njegovo odaljavanje od srpske opozicije izlazna strategija, i da li je Milorad Dodik u jednom momentu promovisan u novog pomiritelja srpske opozicije koji će im olakšati nastup na Zapadu, manje je važno od činjenice da ujedinjavanje opozicije ide sporo i da važno pitanje odnosa Crne Gore i Srbije odnosno budućnosti Jugoslavije još nije dotakla. "Uopšte ne sumnjam da ćemo moći da nađemo modus da postoji zajednica Srbije i Crne Gore na dobro i Srbije i Crne Gore", optimista je Goran Svilanović.
       Međutim, ma koliko nastojali da se prikažu kao Đukanovićevi prijatelji, opozicioni lideri uglavnom ne bi baš stavili ruku u vatru da garantuju da će se sa Đukanovićem dogovoriti oko očuvanja federacije, pogotovo ako Miloševićeva vlast potraje. Upitan da li je stanje koje opisuje kao nepostojanje federacije - jer su jedine kopče vojska i sportske reprezentacije - nepovratan proces, Đukanovićev drugar Nebojša Čović oprezno odgovara samo: "Videćemo!"
       Uostalom, "mi smo političari građana Srbije a ne Jugoslavije, i naša prva briga su interesi Srbije", sada kaže Đinđić.
       A ko će definisati interese Srbije i kada?
      
       SVETLANA ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ
      
      

Saveznici i(li) oponenti        Vojislav Koštunica i Novak Kilibarda bili su prvi opozicioni pandan režimskom savezu Slobodan Milošević i Momir Bulatović plus Milo Đukanović. Kilibardina Narodna stranka Crne Gore i Koštuničina Demokratska stranka Srbije 1993. godine potpisuju Deklaraciju o novom uređenju odnosa između Srbije i Crne Gore u kojoj osporavaju kontinuitet SFRJ-SRJ "jer su to partijske države", predviđaju referendum o stvaranju zajedničke države i sazivanje ustavotvorne skupštine. Koštunica i Kilibarda se razilaze 1997. godine. Predsednik DSS-a podržava Kilibardinog oponenta Božidara Bojovića. Kilibarda se okreće struji Mila Đukanovića i bivšeg saveznika iz Beograda naziva "Šešelj u fraku".               Zoran Đinđić i Milo Đukanović su mnogima izgledali kao "dva oka u glavi". Ipak, mnogi su se u Crnoj Gori sprdali sa Đinđićevim "pobedili smo" posle izbora Đukanovića za predsednika. Ta bliskost nikada nije krunisana zajedničkom deklaracijom kakvu su sačinili Kilibarda i Koštunica. Papir te vrste očekivao se posle sastanka čelnika Saveza za promene i koalicije "Da živimo bolje", ali su ga Crnogorci odložili dok Srbija ne dostigne stepen demokratije Crne Gore.               Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića sa porodicama tandem Bulatović-Đukanović proteruje 1994. godine iz Crne Gore i službenim avionom u pratnji trojice policajaca prebacuje iz Tivta do Beograda. Tri godine kasnije Šešelj je gost na predsedničkoj inauguraciji Đukanovića na Cetinju. Milica Pejanović-Đurišić, saborac Đukanovića, u jesen 1999. godine, odbija da razgovara sa Tomislavom Nikolićem o budućnosti Jugoslavije, ali njega na Svetom Stefanu prima premijer Filip Vujanović. Krajem te godine Šešelj ulazi u saveznu vladu Momira Bulatovića, Đukanovićevog glavnog oponenta u Crnoj Gori.               Vuk Drašković i njegov Srpski pokret obnove dugo nisu imali razumevanja za tandem Bulatović - Đukanović, kritikujući ih zbog učešća u rušenju Dobrice Ćosića i Milana Panića. Drašković je cinično citirao 1997. godine izjavu Đukanovića da na čelo SRJ treba da dođe Slobodan Milošević, "čovek demokrata, ugledan u zemlji i u svetu, koji će obezbediti skidanje svih sankcija protiv naše zemlje" i koji će biti pokretač sveukupnih demokratskih reformi u Srbiji i Crnoj Gori.        SPO 1997. kritikuje separatizam Đukanovića, a ovaj godinu kasnije sumnja da su inspiratori napisa u "Dnevnom telegrafu" o svađama u DPS-u Draškovićevi ljudi.        I pored zaklinjanja da neće u Bulatovićevu saveznu vladu, Drašković se , ipak, u njoj obreo početkom 1999. godine najavljujući normalizaciju odnosa sa Crnom Gorom. SPO je odbijao zahtev Đukanovića da njegov DPS dobije poslaničke mandate u Veću republika, zbog čega predsednik Crne Gore kaže da SPO dovodi u pitanje ustavni položaj Crne Gore.        Posle izlaska iz vlade Drašković kaže da Đukanoviću treba dati rečene mandate i tvrdi da je sredinom aprila sprečio vojnu okupaciju Crne Gore (savezna vlada ovo tretira kao izmišljotinu Draškovića). Konačno, krajem prošle godine Drašković je u Istanbulu rekao Medlin Olbrajt da je najvažnije da se pomogne "ovaj mladi vitez" (Milo Đukanović).               SLOBODAN IKONIĆ