Boravak predstavnika srpske opozicije u Zagrebu pokrenuo je lavinu nagađanja o "drugoj Srbiji" u kojoj nova vlast u Hrvatskoj ima malo ili nimalo prijatelja

      "Ako u Srbiji ikada dođe do demokratskih promjena, one sigurno neće biti tako civilizirane i dostojanstvene kao u Hrvatskoj", zaključili su kreatori domaćeg javnog mnjenja čim se pročulo da su među 12 predsednika država, tri premijera i pet ministarskih delegacija, na predsedničku inauguraciju Stjepana Mesića u Zagrebu stigli i opozicioni prvaci iz Beograda. Dolazak srpskih opozicionara u Zagreb pokrenuo je lavinu nagađanja, ali nijedan određeniji odgovor. A dok je tako, nova vlast u Hrvatskoj napadno se kloni "druženja" sa srpskom opozicijom.
       Kao politički stručnjak "opšte prakse", za objašnjenje se prvi javio predsednik Stjepan Mesić. Hrvatska želi da sarađuje sa Srbijom, ali samo kad se tamo pojavi neki "njihov Vili Brant".
       Vlada premijera Ivice Račana već u startu je nagovestila da Savezna Republika Jugoslavija za nju zapravo i ne postoji. Ako se baš mora, premijer i njegov ministar spoljnih poslova Tonino Picula govore o "istočnim susjedima" ili pominju jugoistočnu granicu Hrvatske na kojoj se "završava demokracija". Dolazak predstavnika srpske opozicije u Zagreb predstavljao je zato neprijatno upozorenje da maloj Hrvatskoj ipak nije dopušteno sve ono što radi veliki Zapad. Činjenica da skoro sve evropske zemlje zajedno sa Amerikancima bojkotuju državu koju su prošlog proleća bombardovali, ne znači da u toj povlastici može da uživa i nova vlast u Zagrebu. Upravo suprotno. Od Hrvata se skoro ultimativno traži da normalizuju odnose sa zemljom čije su predstavnike na inauguraciji Stjepana Mesića otvoreno zaobilazili svi zapadni diplomati u Zagrebu. Da su na Markov trg kao gosti Mesićeve inauguracije stigli "i neki Srbi", moglo je da se razabere tek iz priloga inostranih medijskih kuća. Uz retke izuzetke, domaći mediji su ovu činjenicu uglavnom zaobišli, baš kao što su prilikom poimeničnog nabrajanja uzvanika izostavljena imena gostiju iz Beograda. Ovakav nedostatak političkog bontona neprijatno je podsećao na vreme sahrane bivšeg predsednika Franje Tuđmana.
       Bila je to, međutim, jedina sličnost. Sve ostalo upečatljivo je svedočilo da je, sahranjujući Tuđmana, Hrvatska sahranila i sopstvenu izolaciju. Barem formalno. Veliki broj državnika i diplomata iz Evrope i sveta koji je tako prijao nacionalnom egu, slao je veoma ozbiljnu poruku novoj vlasti u Zagrebu. A ona se opet ticala Srba. Mada je Medlin Olbrajt, čiji je crveni šeširić virio iz prvog počasnog reda na Markovom trgu, polaskala domaćinima da su baš oni pravi politički vodiči za izgubljene stanovnike Srbije i Jugoslavije, bilo je jasno da posle diplomatskog kolačića slede teže probavljivi zadaci. Od nacije se u veoma kratkom vremenu očekuje da prelista bukvar političke kulture i crvenom olovkom podvuče pojmove koji su se tamo našli greškom. Da bi pomogli početnicima, diplomati u Zagrebu prvi su rešili nekoliko lakših zadataka. Pošto je Hrvatska preko noći postala "zemlja dobrih momaka", njena vlast više ne sme da se druži sa političkim i nacionalnim delinkventima. Telegrafski rečeno, "ništa Karađorđevo, ništa "Herceg-Bosna", ništa diskriminacija manjina i Srba-povratnika, ništa amnestija ratnih zločinaca".
       Šta onda preostaje, bar kad je o Srbima reč? Sa Zoranom Đinđićem koji se ljubazno smeška u predvorju "Šeratona" počinje ona opasno nepoznata "druga Srbija", kojoj Zagreb mora da se približi da bi nova vlast do kraja položila svoj međunarodni ispit. I kao da sve to već nije dovoljno teško, tu su još i preostali "domaći Srbi" koje opet treba pozdravljati u gradskom autobusu ili prodavnici. A Zagrepčani su se iskreno nadali da će pred Stjepana Mesića na Markovom trgu ceremonijalno kleknuti "njihov Vili Brant i skrušeno moliti naciju i njenog novog šefa da susednoj državi i njenom narodu oprosti rat koji je zajedničkim snagama vođen u čitavoj bivšoj Jugoslaviji. Pred hotelom "Šeraton" Đinđić je umesto toga rekao kako je svestan da se i u Zagrebu, kao i u Beogradu, mnogo ljudu suprotstavlja normalizaciji odnosa između dve zemlje. I to je bilo sve.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ