Na periferijama velikih gradova oduvek niču "bespravno podignute" kuće

      Pod zaštitničkom dobrotom šume, potoka, jaruge, vododerine, napuštene ciglane, rasadnika, đubrišta, čovek-beskućnik podiže sebi dom. Vremenom će dobiti komšiju, sve dok oko njegove kućice ne nikne malo naselje. Ali pre toga on će dugo biti sam, u stalnoj zebnji da ne banu opštinari i ne narede: ruši! Opštinari, međutim, ne zalaze tako daleko; njihova prevashodna briga je centar grada. Čovek koji je sam podigao svoj dom, brine o sebi. Žena je dugo skomračila dok nije kupila kravicu, "bušu". Iz obližnje šume je dovukao deblo jasena. Istrugao ga ručnom testerom i sagradio svinjac. Tek da se ne kupuje meso. Desetak kokošaka koje prebiraju po okućnici. Kokoške su namamile lisicu, ali kad ima za ljude, ima i za lisicu. Vremenom će naš čovek nabaviti i kerove. Jednog velikog, meleza - šarplaninca, koga drži vezanog i nekoliko malih ukoljica da velikom drže strah. Već je svoj gazda. Zaposlio se u Zelenilu, honorarno. Do prvog autobusa dečica pešače sat vremena, odlični đaci. Onaj najstariji zapatio zečeve. Živi se bolje nego ikad.
       Poslednjih godina, međutim, niko se ne naseljava po tim prigradskim vukojebinama, osim kad su u pitanju izbeglice pod zaštitom opštine i opozicije na vlasti u opštini. Gde su nekad bile divlje deponije, ubrzano se "pod najpovoljnijim uslovima" dele placevi i kreditira izgradnja kuće. Do "prosecanja ulica" neće dugo da se čeka, a u izgledu je i uvođenje struje. Postavljaju se cevi za vodovod i drže govori s optimističkim prognozama. Ova godina u tim novim moderno koncipiranim naseljima bila je posebno teška: podzemne vode, teško srednjoevropsko blato. Svinjče se udavilo. Pokušaj s gajenjem bilo čega živog, propao je. Pojavila se neka guba koja ubija sve. Neki kažu da zemljište na kome je bila divlja deponija nije izlečeno. Zemlja se sama obnavlja i leči ali joj treba pomoći. Niko nije dao prikladno objašnjenje zašto se to "izbegličko naselje" (ti ljudi treba da se integrišu, neće dovijeka biti izbeglice) grade po tim pustarama bogu iza leđa, po tim plodnim oranicama do kojih se i traktorom teško stiže i gde je divlja svinja odavno svila dom. Ima li u tom dobročiniteljskom izmeštanju izbeglica što dalje od grada i neke "psihologije" ili je baš sve za njihovo dobro? Bojati se da ima i "psihologije", ali to je druga priča.
       Individualnih inicijativa kao s početka na dalekim periferijama sve je manje. Čak i ono što je sagrađeno, napušteno je. Sve je manje onih ćutljivih ljudi iza močvare koji se slabo raduju gostima. Koji među prvima daju izjave ako se desi zločin, kao u francuskim filmovima sa Ž. Gabenom. Na prelepim kosmajskim padinama, čak i blizu manastira Tresije, možete se useliti u kuću s bakarnim krovom, kovano gvožđe, kamin, dimnjak spolja, terase sa žardinjerama, koje su gradili komunistički ljubitelji prirode, naroda i narodnih pesama. Sada su te kuće napuštene, izložene sigurnom propadanju. Priroda je surova prema kućama u kojima niko ne živi. Graditelji tih kuća delimično su pomrli, a delimično nemaju snage za tako dalek put. Divlja loza se razbaškarila na južnoj terasi i polako glođe zid. Šipurak se podvukao pod stepenište i naprosto ih izvalio. Nikad se ne bih kladio da šipurak (s tim mirišljavim cvetovima rajskih boja) ima takvu snagu i da je tako zločest.
       To su kuće građene od izobilja, a ne od preke potrebe svakog čoveka da stekne krov nad glavom. Od izobilja do propasti samo je jedan korak. U izobilju čovek brzo zanemoća, daleko mu do Kosmaja. Sve kuće od viška i izobilja ostanuće puste i prazne, u njima se više nikada neće začuti dečji plač. Uostalom, i benzin je skup, i ne samo za sirotinju.
       Eto samo jednog od mnogobrojnih razloga zašto je centar grada postao više nego interesantan. Gradi se na sve strane, a najvećma na već postojećim kućama. Kuća na kući je još jedna beogradska originalnost, reklo bi se. Skidaju se krovovi iz doba secesije i nadziđuju prelepe kućice rustikalnog stila u obradi. Gotovo da nema krova koji nije "snimljen i napadnut". Zgrade sa ravnim krovovima tretiraju se kao građevinsko zemljište. Opštinske vlasti su u tom pogledu izdašne i tolerantne: na svaki način i u svakom pogledu ljudima treba pomoći. Krov Narodnog pozorišta veoma je interesantan za građevinsku inicijativu. Šteta je da zvrji prazan i skuplja prašinu, kad bi se na njemu moglo izgraditi jedno omanje selo. Kao i na krovu Akademije nauka, uostalom.
       Za celu ovu priču indikativan je poslednji slučaj za koji se zauzeo Studio B. Naime, u ulici 29. novembra, nekoliko stotina metara od Politike, isto toliko od Radio Beograda, tik uz Dom Vojske Jugoslavije, osvanula je jednog jutra kuća na kući, oko 400 kvadrata stambenog prostora plus garaža, šupa za drva, svinjac, štala, živinarnik, i sve što se u jednom čestitom domaćinstvu podrazumeva. Opozicija na vlasti u Opštini čvrsto je odlučila da prekine s praksom zidanja kuća na kućama, dosta je bilo. Skidanje kuće s kuće ne može se obaviti bez prisustva policije, gazda neki prek i opasan čovek, oće i d'ubije. Za policiju, međutim, nije nadležna opština, policija je pod zakletvom Republici. Sad se Republika uskopistila pa ne da policiju. Ima, vele, policija preča posla. Zašto ste dozvolili da se zida? To oni opoziciji na vlasti. Opozicija na vlasti se ubi dokazujući da oni nisu ni znali da se zida. Kako niste znali kad se to zidalo godinu dana? Ni u vreme bombardovanja radovi nisu prestajali.
       Ne mogu zločinci slomiti graditeljski duh srpskog čoveka. Zločinci su, razume se, uočili da se tu nešto zida bez straha od njihovih kasetnih bombi. To je za zločince bilo čudo neviđeno. Hteli su da kazne drskost ali nisu smeli: šta ako iz tog čuda da se gradi dok oni bombarduju, rukne neko novo čudo srpskog (možda čak i ruskog) oružja? Možda je to samo jedna zamka, ta kuća na kući, nešto što oni pre toga nikada nisu videli.
       Kuća sa svim pomoćnim objektima je, dakle, završena; izvode se još samo finalni radovi, gipsani plafoni, parket, pločice, montira sudopera. Opozicija na vlasti u Opštini ostaje čvrsta u odluci da se to "izmesti" a vlast iz Republike ironiše da je "jazuk izmeštati takvo uzorno domaćinstvo, ukras prestonice." Bahato koriste nastalu situaciju u satanizaciji opozicije na vlasti. Izlaze s intrigom da jedan od istaknutih opozicionera na vlasti stanuje prekoputa zgrade na kojoj je sagrađeno rečeno domaćinstvo. Nije slep, morao je videti. Ovaj, opet, kao misleći čovek, ima svoju unutrašnju metafiziku, i nije u obavezi da kontroliše šta se radi po krovovima, za to postoji posebna služba. Posebna služba, međutim, ne može kontrolisati sve, i posebna služba ima subjektivne teškoće.
       I sad šta? Država štedi svoju policiju od neprijatnosti, a opozicija na vlasti nema svoju.
       U celoj ovoj rašomonijadi nameće se pitanje:
       Zar baš niko iz zgrade na kojoj se zidalo nije prijavio, bar anonimno, telefonom, ako je novi gazda uterao strah? Šta je s Beograđanima? Zar je ravnodušje (kao početak smrti) uzelo takvog maha, zar su i oni divni namćori koji su i za glasnu muziku podnosili tužbe, sasvim nestali iz naših života? Zar je osećanje da se "ništa ne može" i njih slomilo?