Dragoslav Rančić: Kineski vremeplov (2)

      U pekinškom kvartu Dungdan, koji sam nekad dobro poznavao, jer se nalazio blizu moje kuće, iznenada sam se izgubio. Želeo sam da u nekom starom hutungu, tesnom sokaku sa prostranim zajedničkim dvorištima, u kojima se najbolje oseća svakodnevica, vidim šta se čuva na balkonima i u ostavama. Nekad se, od novembra do aprila, na balkonima brižljivo čuvao da bai zai, dugački lisnati kupus bogat vitaminima, koji je bio nezamenljiva hrana, a ponekad i jedino zeleno povrće, na sirotinjskoj trpezi u toku zime.
       Nije bilo ni sokaka, ni kupusa. Staklene višespratnice, od kojih neke sa reklamama stranih firmi, zaklonile su ranije orijentire. Nije bilo starica malih stopala, nije bilo tricikala sa buradima, nije bilo asura sa sušenim mahunama i niko pred kućom, nehajno pogledajući na zakrčeni prolaz i decu u vatiranim pantalonama, nije pio čaj. Ceo jedan svet je nestao.
       Kupus sam, naravno, potražio na obližnjoj zelenoj pijaci. Decembar u Pekingu je obično sunčan, sa suvomrazicom, kad je prijatno šetati i dangubiti napolju. Na pijaci je, uz kupus, bilo desetak vrsta spanaća i zelja, sedam-osam vrsta pečuraka, povrća svih sezona, nepoznatog zeleniša s juga, raznovrsnog tropskog voća i, na istoj tezgi, uporedo sa jabukama i kruškama, sortiranim i uvijenim u hartiju, jagoda, bostana i grožđa. Bilo je sveže rečne i morske ribe, liganja i škampa, svih vrsta brižljivo isečenog i u celofan upakovanog mesa i mnogo osmeha i ljubaznog dozivanja i nutkanja.
       Gde su Kinezi, tu se uvek i jede. Na pijaci se stojeći jedu rezanci u supi, lepinje punjene povrćem, jagnjeći ražnjići, kandirano voće na štapiću ili bilo šta. Svi vas mame i sve vas omamljuje.
       Prodavci često nisu piljari, nego seljaci. Govore sve dijalekte i ne kriju da rade "na divlje". U Pekingu su bez radne dozvole i dozvole boravka, ali ne strahuju od progona. Reforma na selu oslobodila je radnu snagu od oko trista miliona ljudi i prostrana Kina, po kojoj se nekad moglo putovati samo sa dozvolom, postala je zemlja velikih seoba i masovne sezonske migracije.
       Dobio sam na poklon jabuku iz Lijaoninga. Setio sam se da su mi nekad u toj provinciji sa severoistoka, gde uspevaju najukusnije kineske jabuke, pričali da im voće često propada, jer nema puteva i nema hladnjača da ga transportuju na daljinu. Na izlazu iz Pekinga, prema seljačkom zaleđu grada, stoji retka parola (parole su, inače, odavno iščezle sa ulica) na kojoj piše: "Ako hoćeš da se obogatiš, gradi puteve." Tako je postalo jasno zašto više niko ne čuva kupus na balkonu.
       Na selo sam krenuo sa starim drugarom Džangom. On je nekad bio šofer, a sad je bogati biznismen i vlasnik nekoliko hotela, jednog špediterskog preduzeća i jedne turističke agencije. Seljački sin bistre pameti i izrazitog poslovnog smisla, on već baca pogled prema inostranstvu, ali stalno drži vezu sa selom. U svom rodnom mestu ima veliki ribnjak kao dodatni izvor prihoda, a i "starog" Gaoa, prijatelja i poslovnog partnera, inače vlasnika nekoliko fabrika i, moglo bi se reći, industrijalca, koji se takođe obogatio u toku ekonomskih reformi.
       Pre nekoliko godina njih dvojica su bili moji gosti u Beogradu. Želeli su da otvore fabriku kineskog nameštaja i lanac restorana u Jugoslaviji u kojima bi se služila prevashodno pekinška patka. Već su bili našli lokaciju za fabriku i smislili da bi jedan opusteli salaš u blizini Sombora mogao da se preobrati u farmu pataka. A onda ih je negde ukočila naša birokratija, pa su od oba projekta digli ruke. Nisu, ipak, dolazili uzalud. Jedno jutro sam ih zatekao kako u komšiluku, na jednom gradilištu, pažljivo proučavaju malu mešalicu za beton. Smislili su nov unosan posao. U Kini, gde se grade veliki kompleksi, i mešalice za beton su velike, dok malih nije bilo. A male su prosto idealne za podizanje seljačkih porodičnih kuća koje niču kao pečurke.
       Po povratku u Kinu, Džang i Gao su napravili svoj prototip mašine i uskoro otvorili fabriku malih mešalica za beton. Zaradili su velike pare. Posle toga ničim nisu mogli da me iznenade, poverovao sam da mogu da urade sve što zamisle.
       Selo se zove Džang Đijavan i nalazi se oko pedeset kilometara istočno od Pekinga. Vozimo se najpre novim autoputem sa šest kolovoznih traka, a onda asfaltiranim drumom koji su seljaci izgradili iz samodoprinosa da bi sa svežim povrćem što brže stizali na velike pekinške pijace. (Ja sam nekad svojim automobilom mogao da putujem najdalje do lučkog grada Tjenđina, stotinak kilometara jugoistočno od Pekinga, a sada sam čuo kako se strani dopisnici dogovaraju sa svojim kineskim prijateljima da kolima idu na doček Nove godine čak u Hangdžou - kao kad bi nama palo na pamet da iz Beograda krenemo na provod u Hamburg.)
       Kina je i dalje pre svega zemlja seljaka, mimo svega što je u pet milenijuma svoje civilizacije bila i što sada, kao industrijska sila, predstavlja. Brižljivo obrađene njive do poslednje stope, kanali na pirinčanim poljima, bambusova trska na vetru, bela prostranstva pod pamukom, premorena spečena lica berača čaja (trganje listića čaja spada među najnapornije poljske radove), guvna na otvorenim drumovima, po kojima traktori i kamioni prelaze preko rastresito razbacanih snopova pšenice, brda povrća, usnuli težak na njivi sa busenom zemlje pod glavom, deca koja grajom rasteruju vrapce oko ambara, devojke sa obramicama na kojima se klate korpe pretovarene đubrivom ili letinom - sve su to u mojoj svesti neizbrisiva svedočanstva o večnoj čovekovoj vezanosti za zemlju. Samo mi u Kini zemlja nikad nije izgledala ni blatnjava ni prljava, kao što nije ni kineskom seljaku.
       Ovo je zapravo treća seljačka Kina sa kojom se suočavam. Prva je bila Maova, u kojoj je seljak dobijao hranu u naturi i šišao se na kupon, druga je bila Dengova, u kojoj je pre dve decenije počela velika kineska reforma. Treća je ponajviše svoja, razmahnuta i nezadrživa, poluurbana i povezana sa industrijom i tržištem.
       Kad sam u leto 1975. zamolio kineske vlasti za dozvolu da nekoliko dana provedem na selu i žanjem žito sa seljacima, nisam bio ni slutio kakav ću politički zlatni rudnik otkriti. Bilo je to vreme velike "kampanje kritikovanja Lin Biaoa i Konfučija", pa su u Narodnoj komuni kinesko-korejskog prijateljstva, gde sam radio, političke seanse bile zbog mene posebno režirane, sa dosta podignutih revolucionarnih pesnica.
       Međutim, ni tamo se ljubav, kašalj i sirotinja, a pogotovo ovo treće, nisu mogli sakriti. Premoreni seljaci su u vreme najžešćeg revolucionarnog zanosa hrkali na letnjoj pripeci. Umesto čaja, pila se vrela voda ("beli čaj"). Meso se jelo zbog mene, a inače samo o prazniku. Stariji seljaci nikad nisu bili okusili mleko. Glavni izvor proteina u ishrani bila je, uostalom kao u znatnoj meri i danas, soja. Prema kasnijim otkrićima kineskih ekonomista i sociologa, u Kini je u to vreme između 200 i 250 miliona ljudi, prevashodno seljaka, tavorilo na ivici biološke egzistencije.
       Zimi na selu nije bilo grejanja. Iz kuhinje je, kroz kanal u zidu, prolazio dim i grejao kang, krevet od cigala sličan banku u našim starim kućama u Vojvodini, koji je bio prekriven asurom i na kome je spavala cela porodica. Merila standarda bile su "tri okrugle stvari": bicikl, šivaća mašina i ručni časovnik, ponekad čak i budilnik. Radio-aparat je najčešće pripadao proizvodnom timu, a zvučnici su bili instalirani po celom selu, ponekad i na njivama, dok se za televizor znalo samo u centrima većih i naprednijih komuna. Škole, često sa nepotpunim brojem razreda, mahom nisu imale školovane, nego priučene učitelje. Ako bi selo imalo ambulantu, u njoj je radio "bosonogi doktor", sanitetlija sa priručnom biljnom apotekom, zadužen pred mesnim vlastima za održavanje osnovne higijene i preventivu.
       Komuna, kao vid kolektivizacije na selu, zapravo je bila političko-teritorijalna i proizvodna jedinica u kojoj je glavni posao seljaka bio da radi za državu, a sebi obezbeđuje najnužniju samodovoljnost. Za razliku od industrijskog radnika, koji je imao zagarantovanu platu, seljak je nagrađivan zavisno od rezultata sopstvenog rada i opšteg učinka njegovog radnog tima, odnosno brigade. Svaki radni dan, trudodan, bio je izražen brojem bodova. A bodovima se nije vrednovao samo radni učinak, nego i političko ponašanje pojedinca, prema klasnom kriterijumu "siromašnih seljaka i nižih srednjaka".
       Seljak je dobijao platu uglavnom u naturi. Svakome je sledovalo između 180 i 220 kilograma pirinča ili pšenice po članu porodice, ali su u mnogim siromašnim komunama u žitarice ubrajani, uz proso, i sirak i slatki krompir. Samo mala količina novca bila je u opticaju - za kupovinu odeće, soli, posuđa, bicikala, školskog pribora. Razlika između dohotka seljaka i dohotka industrijskog radnika u velikom gradu bila je jedan prema četiri, a samo komune koje su se ispomagale prodajom proizvoda iz svojih malih fabrika - cementara, ciglana, kovačnica, predionica i slično - imale su standard koji je ovaj jaz ublažavao, iako ne i sasvim premošćavao.
       Reforma je počela pre dve decenije, najpre na selu, uvođenjem "sistema odgovornosti" (za zemlju koja se obrađuje) i naznačila je skidanje okova. Kolektivna zemlja data je seljacima u najam na 15 godina, a potom je produžena na još 15 godina, tako da taj neobični sistem vlasništva, koji je teško definisati, važi i danas.
       Ono što je ranije bio kuluk za državu, preobratilo se u životni interes pojedinca da proizvede što više i da zemlju obradi što intenzivnije. Ispostavilo se da je njivu, na kojoj su nekad radile desetine ljudi, mogla da obrađuje samo jedna porodica. Višak radne snage počeo je da se upošljava u seoskoj industriji i uslužnim delatnostima.
       Za nekoliko godina reforma je dobila razmere najmasovnije socijalne i ekonomske revolucije. Seljak je, prvi put otkad postoji Kina, osetio u svojim rukama novac. Selo je zahvatila jagma za sticanje i "bogaćenje". Pijace su oživele, seljak je sve više po tržišnim cenama prodavao ono što je proizvodio, a proizvodio je ono što mu se isplatilo - ostalo je kupovao. Polovinom osamdesetih godina, kad sam napuštao Kinu posle jedne decenije, najmnogoljudnija zemlja sveta je, prvi put u svojoj dugoj istoriji, postala izvoznik hrane.
       Naglo su bila počela da se menjaju i osnovna merila životnog standarda: u seoske kuće ušli su radio-aparati, televizori, frižideri, a imućniji domaćini počeli su da kupuju i traktore i kamione. Nikle su bile i prve seljačke proizvodne zadruge na dobrovoljnoj osnovi - uz rad se udruživao kapital, najčešće radi kupovine većih poljoprivrednih mašina.
       Cela ova priča o dve prošle Kine, Maovoj i Dengovoj, morala je da bude ispričana kako bi se lakše shvatilo dokle je selo stiglo u ovom nezaustavljivom hodu.
       Stari Gao nas je primio srdačno, u upravnoj zgradi jedne od svojih fabrika. Meni je stavio na raspolaganje, za razgledanje sela, crni "bjuik" sa šoferom. Kola na anteni imaju crvenu zastavicu.
       Otkud sad to? Gao objašnjava da ga po tome u srezu prepoznaju i daju mu prednost u saobraćaju. Nekad su takvu privilegiju mogli da imaju samo moćni lokalni partijski funkcioneri. Sad se smatra normalnim da se tako vozi onaj ko je ekonomski jak i čija je preduzimljivost od koristi za razvoj čitavog kraja.
       U razgovoru se ispostavlja da se osnovni principi reforme nisu izmenili za proteklih petnaest godina, ali sve osnovne predstave o životu jesu.
       I ovde, a još mnogo više na jugu Kine, u priobalnom pojasu, kud će me put nešto kasnije odneti, viši standard je izmenio nekadašnji tradicionalni seoski pejzaž. Umesto kuća od nepečene cigle podižu se kuće od tvrđeg materijala. Irigacioni sistemi su opremljeni malim privatnim generatorima i pumpama. Tamo gde žitarice slabije uspevaju, gaji se industrijsko bilje, iako su ponegde ambari i silosi zadržali stari oblik kupa, prekrivenih bambusovom šindrom, da traju kao svedočanstvo o nekadašnjoj proizvodnoj orijentaciji na samodovoljnost sela u ishrani. Sela su ušorena i na rubovima, na kojima počinju njive, imaju velike štale za uzgoj svinja ili plantaže industrijskog bilja i voćnjake.
       Gao je u svojoj porodičnoj kući uveo centralno grejanje (peć u kotlarnici radi na ugalj) i tako možda dao primer i ostalima na selu. U južnoj provinciji Čeđijang, na putu između Šangaja i Hangdžoua ("raj na nebu, Hangdžou na zemlji", kaže jedna stara izreka), porast životnog standarda je mnogo upadljiviji. Seljaci su tamo povrtari i obogatili su se prodajom povrća na pijacama velikih gradova. Njihove porodične kuće su živih boja, sa naivno kičerskim kulama, kao iz bajke o Ivici i Marici. U prizemlju su stari roditelji, na prvom spratu jedan brat, a na drugom drugi brat sa porodicom. Podovi su prekriveni mermerom ili teracom, kupatila imaju bojlere, na krovovima su antene za satelitsku televiziju.
       Nema više kanga na kome svi spavaju zajedno? Čudne li seljačke dovitljivosti! Isti princip, da se dimom greju cigle, primenjen je u povrtnjaku za održavanje više temperature u staklenicima i lejama prekrivenim najlonom. Tamo gde je nekad celu kuću osvetljavala jedna škiljava lampa od 25 sveća sad u povrtnjacima blešte pravi reflektori. Tako se produžava dan pod svetlom i ubrzava sazrevanje povrća. Tri žetve ubiraju ti vredni i domišljati seljaci. Ljudi poput Gaoa, međutim, manje su orijentisani na poljoprivredu, a više na seosku industriju. Građevinsko zemljište je na selu jeftinije nego u gradu, radna snaga takođe, osobito ako se zaposlenima ne plaća zdravstveno i socijalno osiguranje, što je pre pravilo nego izuzetak. Takva industrija je konkurentnija i od državne i od privatne u većem gradu, gde je i opsluživanje skuplje.
       Gao je brz u preorijentaciji i ima originalne ideje za otvaranje pogona kakvih u okolini nema. Jedna od njegovih fabrika reciklira biljne materije, druga je kooperant farmaceutske industrije, treća pravi male flah-prese, zgodne za štampanje reklama. Ova treća je pred preorijentacijom, jer je ugrožavaju kompjuteri, pa vlasnik još razmišlja hoće li se dati u elektroniku ili će iznaći nešto drugo. Gao smatra da svaka budala može da pravi marmeladu ili da upravlja pogonom prehrambene ili prerađivačke industrije, ali samo najspretniji umeju da naslute koje će fabrike brzo doneti profit.
       U ovakvim fabrikama rade dvadesetogodišnjaci. Nimalo slučajno. To su mladići i devojke koji su odrasli u reformi i koji nisu u državnoj ili ranijoj komunalnoj industriji stekli egalitarističke navike koje privatni vlasnici ne trpe. Oni zapravo i nisu više seljaci, iako žive na selu, nego industrijski radnici ili zanatlije.
       U Maovo vreme mladić sa sela teško da je mogao sanjati da će biti bilo šta drugo osim seljaka i, eventualno, vojnika. Demobilisani vojnici često su postajali kadrovi i predradnici u komunama. Sad nema komuna, ni naganjača, a vojska manje traži seoske, a mnogo više gradske, školovanije, momke. Zato je već postao običaj da jedan brat u porodici obrađuje zemlju, dok svi drugi odlaze u fabrike, na zanat ili čak na više škole.
       Pošto se zemlja ne može ni kupiti ni prodati, oni koji se bave poljoprivredom uzimaju njive u najam od starijih ljudi kojima su posedi za obradu dodeljeni još na početku reforme. Ti odnosi su pravno vrlo zamršeni, možda i haotični, ali se nema utisak da to bilo koga uzbuđuje. Vlast komuna više ne postoji (umesto njih niču seoski saveti koje seljaci neposredno biraju), a seljake zanimaju društveni i ekonomski odnosi koji ih ne ometaju da bolje i brže zarađuju.
       Reforma je uvećala socijalne i materijalne razlike na selu, od čega je Maova Kina, najveća zemlja uravnilovke, nekad najviše strepela. Ali kako svi, a osobito oni koji vredno rade, žive mnogo bolje nego nekad, nema mnogo žalopojke, a još manje nostalgije za starim vremenima. Svi prihvataju ponuđenu utehu sa početka reforme da će se "jedan broj ljudi pre obogatiti nego drugi" i svi, a osobito oni mladi i preduzimljiviji, sanjaju da će zaista i postati bogataši. Poreski sistem je još nerazrađen, pa se socijalno raslojavanje toleriše i smireno prihvata u ime razmaha reforme. Vlast je ostala pri prvobitnoj proklamaciji: ako budu imali podanici, imaće i država.
       Jednom sam pokušao da se našalim, upitavši ko su danas najuzorniji "siromašni seljaci i niži srednjaci". Nisam bio shvaćen. Iz svakodnevnog govora iščezla je ne samo nekadašnja politička terminologija, nego politička terminologija uopšte. Mladi je i ne znaju i ne tiče ih se. Naviknut na raniju ideološku litaniju kao na deo službenog rituala, stalno sam se čudio što niko nigde, ni u jednom poslovnom razgovoru, nije pomenuo ni Komunističku partiju ni komunističku ideologiju.
       Bio je to najdragoceniji busen koji sam našao pod glavom zadovoljnog kineskog seljaka. Kina je postala normalna zemlja.
      
       Nastaviće se
      
      

Dragoslav Rančić, ugledni novinar NIN-a i "Politike", proveo je deceniju (1974 -'84) u Kini. U tom periodu je okončana Maova era; veliki vođa je umro 1976. Kao novinar Rančić je prisustvovao i poslednjim ispraćajima velikih revolucionara Džu Dea i Džou Enlaja.        Krajem sedamdesetih počela je Dengova era. "Nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe", go-        vorio je Deng i time odredio smisao promena. Novinar Rančić se susretao sa glavnim protagonistima reformi: Deng Sjaopingom, Hu Jaobangom, premijerom Džao Cijangom...        Pre nego što je 1984. pošao iz Pekinga, Rančić je već javljao da je počela slobodna prodaja bicikala, da su se pojavile prve pijace, da su retki mogli imati traktor u privatnom vlasništvu, da su u domaćinstva ušli prvi televizori i kućanski aparati, da su vidljive promene u odevanju: skinute su "maovke", pojavile su se devojke u suknjama, obavljena su prva venčanja u venčanicama, momci su počeli da vezuju kravate.        Krajem prošle godine, petnaest godina kasnije, Dragoslav Rančić je ponovo boravio u Kini. NIN će u nekoliko nastavaka objaviti njegovo viđenje Kine na kraju II milenijuma.