NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Uši Velike Braće

Jedan izveštaj namenjen Evropskom parlamentu pružio je nove argumente za stare sumnje: da svi špijuniraju svakoga, ali da najveće potencijale u "drugom najstarijem zanatu" ipak ima danas najveća sila. Postalo je takođe očigledno da je privatnost u eri Interneta - mislena imenica

      Hladni rat je odavno prošao, ali ono što ga je pratilo kao "drugi najstariji zanat, pođednako častan kao i prvi" - špijunaža - i dalje prosperira. S tom razlikom što njegovi poslenici nisu više preokupirani tajnama neprijatelja, nego im je više stalo do političke i pre svega poslovne intime prijatelja.
       Ovih nekoliko zaključaka se nameću kad se iščita obilje materijala objavljenog u minule dve nedelje, različitim povodima, ali sa istom temom: prisluškivanje. Počelo je francuskim optužbama na račun saveznika, Britanije i Amerike, a onda je usledila (ranije zakazana) debata u Evropskom parlamentu, da bi se potom oglasili prozvani na raznim stranama, sa manje ili više uverljivim demantijima i objašnjenjima. Kako je došla, ta oluja publiciteta posvećenog poslu o kojem se radije ćuti, isto tako i prolazi, ali nakon svega ostaje uverenje da je privatnost u eri Interneta samo mislena imenica. Velika Braća jednostavno sve prisluškuju i sve čuju, mada su im uši različitih veličina, pri čemu su najveće, razumljivo, kod najveće sile danas i njenih partnera.
      
       Špijunka
       Uzbunu su prvo podigli Francuzi, kao da su bili prvi koji su pročitali provokativni izveštaj koji je Evropski parlament poručio još pre 18 meseci, da bi ga na dnevni red stavio 24. februara. Izveštaj koji je uglavnom delo britanskog novinara Dankana Kempbela, specijaliste za tajne službe, bavi se pre svega sistemom čije je šifrovano ime Echelon ("Ešelon"), prislušnom mrežom pet anglosaksonskih nacija (SAD, Velika Britanija, Kanada, Australija i Novi Zeland), prvobitno hladnoratovskom rabotom, ali danas uglavnom u funkciji industrijske špijunaže. Šarl Paskva, bivši francuski ministar unutrašnjih poslova, bio je blag kada je rekao da članstvo u "Ešelonu" Britaniji daje "nefer" prednost u odnosu na druge partnere u Evropskoj uniji. "Pravila igre su nameštena, i nameštena pre svega u korist Britanaca. To je šokantno", izjavio je Paskva. Njegova koleginica iz aktuelne francuske vlade, ministarka pravde Elizabet Žuižu, potvrdila je da je nacionalnim kompanijama savetovano da kodiraju svoje komunikacije, kako bi izbegli prisluškivanje od strane američkih špijunskih operacija. "Možete se kladiti da svaki put kada neki francuski ministar upotrebi svoj mobilni telefon, to je snimljeno", dodao je na sve ovo jedan iz tima pravnika koji protiv Velike Britanije i Amerike pripremaju tužbu za neovlašćeno prisluškivanje.
       Usledio je potom izveštaj DAS-a, odeljenja za strateški obaveštajni rad francuskog Ministarstva odbrane, koji tvrdi da je američki i globalni softverski džin Majkrosoft, praktično od svog nastanka u dosluhu sa američkim špijunskim agencijama, NSA i CIA, kako bi se u najčešće korišćene kopmjuterske programe, "vindouz" i "vord" ugradila "zadnja vrata", neka vrsta "špijunki", da bi se ovim službama omogućilo da neopaženo prate kompjuterske komunikacije. Izneto je čak da je NSA svoje eksperte timovima firme Bila Gejtsa pridodavala još u ranim fazama razvoja ovih programa, koje danas koristi 90 odsto kompjutera, da je Majkrosoft pomagan i finansijski, da je Aj-Bi-Em svojevremeno bio nateran da prihvati Gejtsovu verziju DOS-a ("operativnog sistema") za svoj prvi personalni računar, i na kraju, da je Pentagon Majkrosoftov najveći klijent.
       Majkrosoft je ovo energično demantovao, ali sumnje su ostale, ili bolje reći osnažene, jer svetsko bratstvo kompjuterskih programera i njihova disidentska podvrsta, hakeri, već odavno i praktično dokazuju postojanje tog "zadnjeg ulaza", dok je odsustvo privatnosti, odnosno izloženost tuđim očima već prilikom izlaska na globalnu "infostradu" danas na samom vrhu liste prioriteta organizacija za zaštitu građanskih sloboda.
       No, vratimo se "Ešelonu", o kojem se na Internetu debatuje već dve godine i koji je dobio neku vrstu mitskog statusa, kao istinsko ovaploćenje sumorne Orvelove vizije o svevidećim očima i ušima vlasti, smeštene, doduše, u godinu 1984. kada tehnologija to još nije činila mogućim. Danas međutim, to nije samo moguće, nego i sasvim realno.
       Ako je suditi po onome što tvrdi Dankan Kempbel, pozivajući se na sporadična svedočenja "odbeglih" operativaca tajnih službi, kao i poneke "pouzdane" novinske izveštaje, "Ešelon" je postao operativan pred kraj osamdesetih, kao evolucija konzorcijuma UKUSA (UK-USA), stvorenog još 1948, radi špijuniranja tada pomaljajućeg hladnoratovskog protivnika. U konzorcijum su, pored SAD i Velike Britanije, ušli i Kanada, Australija i Novi Zeland, da bi integracija prislušnih službi ovih, geografski veoma dobro pozicioniranih zemalja, omogućila prilično sveobuhvatno prisluškivanje planete, a pre svega SSSR-a i njegovih saveznika. Dometi UKUSA sistema su dramatično povećani sa ekspanzijom mreže telekomunikacionih satelita i razvojem kompjuterske tehnologije, što je omogućilo stvaranje "Ešelona", čije postojanje zvanično dosad nije priznala nijedna vlada. Tek početkom ove godine, jedan istraživač američkih Nacionalnih bezbednosnih arhiva, organizacije koja nema veze sa Nacionalnom agencijom za bezbednost, prebirajući po hiljadama stranica deklasifikovanih dokumenata, našao je potvrdu da postoji sistem pod tim imenom, premda nije našao i dokaze o moćima koje mu se pripisuju.
      
       "Usisivač"
       Kolike su te moći, to jest koliko je uvo tog Velikog Brata, zasad se samo spekuliše, na osnovu oskudnih podataka i analogija. Tvrdi se tako da se on zasniva na mreži od 120 satelita, da je glavna prislušna stanica na tlu Velike Britanije, u Menvit Hilu, Jorkšir, gde većinu od 1200 zaposlenih čine Amerikanci, da rutinski "usisava" sav elektronski saobraćaj (telefon, teleks, faks, e-mail), a da potom u tom obilju jalovine, zlatna obaveštajna zrnca trebi pomoću specijalnih kompjuterskih "rečnika", koji imaju ključne reči za koje su zainteresovane pojedine nacionalne službe ("bomba", "revolucija", "Klinton", "puška", "droga" i slično). Sistem inače radi tako da sve stanice imaju sve "rečnike", ali da uz njihovu pomoć odabrane poruke automatski prosleđuju samo službi koja ih je odredila, što znači da se radi na principu da svi slušaju sve, ali da svako, na kraju, gleda svoja posla.
       Na jednom mestu je izneto da je "Ešelon" u stanju da zabeleži dve milijarde telefonskih razgovora dnevno, i upravo je ova dimenzija "velikog usisivača" koji je glavna karakteristika sistema, kao i činjenica da je glavni akter i u tom poduhvatu Amerika i njena tajnovita NSA, oživela latentne strahove da je Vašington spreman na sve kako bi sačuvao i ojačao svoj novi status jedine supersile, status koji se sve češće definiše i kao hegemonija.
       Hegemonija, pak, podrazumeva neprikosnovenost sopstvenih kako političkih, tako i ekonomskih interesa, pa je ono što je najviše podbolo Francuze, optužba da je "Ešelon" u nekoliko navrata iskorišćen da bi američkim korporacijama omogućio da u utakmicama za velike poslove pobede svoje evropske konkurente. U izveštaju Dankana Kampbela tako se navodi nekoliko konkretnih slučajeva: u jednom je Erbas konzorcijum izgubio porudžbinu od šest milijardi dolara, pošto su američki konkurenti obavešteni da je saudijskim funkcionerima koji su pregovarali o kupovini, ponuđen mito. Boing je to iskoristio i dobio posao. U drugom slučaju, američki Reajteon je pretekao francuskog Tomsona, pošto mu je data na uvid francuska ponuda Brazilu za instaliranje radara za nadzor tamošnjih tropskih šuma.
       NSA međutim sve ovo rutinski demantuje, a pošto je ipak podignuta neoubičajena količina prašine, u ime američke administracije izjavu je dao i spouksmen Stejt departmenta Džejms Rubin: "Američke obaveštajne agencije", rekao je on 23. februara, "nemaju u opisu svojih poslova industrijsku špijunažu, niti da komercijalne tajne pribavljaju za dobrobit bilo koje američke kompanije ili kompanija. Mada mi ne možemo da komentarišemo suštinu izveštaja, možemo da kažemo da NSA nije ovlašćena da obaveštajne informacije daje privatnim firmama."
       Pošto je postavljeno i pitanje prisluškivanja sopstvenih građana, NSA se osetila prozvanom da u poslednjoj nedelji februara svim članovima Kongresa pošalje cirkularno pismo u kojem se kaže: "Uveravamo vas da su aktivnosti NSA u skladu sa najvišim ustavnim, pravnim i etičkim standardima, i u skladu sa zakonima i propisima namenjenim zaštiti privatnosti američkih građana."
      
       Tačerka
       Uprkos tome, u Kongresu će tokom ove godine biti sprovedena istraga o implikacijama "Ešelona", a slične parlamentarne debate su nagoveštene i u Italiji i Nemačkoj. Britanski Forin ofis je, međutim, iznoseći uobičajenu tvrdnju da su nacionalne obaveštajne službe radile "potpuno u skladu sa zakonom", poručio da zakonitost podrazumeva ne samo prisluškivanje u interesu nacionalne bezbednosti, već i "dobrobiti britanske ekonomije".
       Optuženi da su "u krevetu sa Amerikom", mada formalno u braku sa partnerima iz Evropske unije, Britanci nisu ostali dužni Francuzima. Londonski "Tajms" je tako smatrao oportunim da na vrhuncu debate o "Ešelonu" objavi detaljan prikaz francuskih špijunskih operacija, takođe protiv saveznika, uz konstataciju da su francuski prislušni kapaciteti obnovljeni tokom prošle godine, kao i da su usredsređeni na britanske firme koje proizvode vojnu opremu, petrolejske kompanije i druge komercijalne ciljeve. U članku se, međutim, ipak priznaje da su francuski potencijali "zastareli" u poređenju sa onim što je, radi istih poslova, instalirano na britanskom tlu.
       Toliko o "komercijalnom" prisluškivanju, ali zanimljiviji deo cele priče je ipak tehnologija u službi političke kontrole - prisluškivanje političkih protivnika i sopstvenih građana. Bivši kanadski agent Majk Frost tako je izjavio da je nekadašnja britanska premijerka Margaret Tačer, globalnu špijunsku mrežu koristila za lokalne potrebe: za prisluškivanje dvojice svojih ministara koji se sa njom nisu slagali oko nekih političkih pitanja. Frost je otkrio i zanimljivo praktično rešenje u okviru "Ešelona" koje omogućava da se ostvari željena kontrola, a pri tom ne prekrši zabrana prisluškivanja sopstvenih građana: Kanađani bi tako prisluškivali za Britance, Britanci za Amerikance i tako ukrug. Na meti su, zatim, bili i princeza Dajana, zbog svoje kampanje protiv nagaznih mina, papa, pa, ako je verovati "Sandej tajmsu", i Majka Tereza.
      
       Milošević
       U ovom kontekstu valja se podsetiti da je prisluškivanje telefonskih i svih drugih komunikacija, po svemu sudeći, detaljno korišćeno i protiv Jugoslavije, jer je u zapadnoj štampi, tokom bombardovanja, a posebno nakon podizanja optužnice protiv predsednika SRJ Slobodana Miloševića, učestano pominjano da je ona zasnovana na materijalima dobijenim prisluškivanjem. Ali iako je Haškom tribunalu navodno dostavljen sadržaj ovih komunikacija, način do kojih se do njih došlo i dalje je najstroža tajna.
       Najzad, da li je najnoviji publicitet na videlo izneo nešto što se dosad nije znalo? Jedva, tvrde poznavaoci ovog posla: reč je o nečemu što se radi odvajkada - novi su možda samo tehnološki potencijali i povećani su međunarodni strahovi od globalnog dometa američke moći. Prisluškivanje privatnih razgovora je uobičajena praksa svih vlada, mada, kada je o Americi reč, impresioniraju globalne dimenzije tog poduhvata. Nije, takođe, naodmet pomenuti i činjenicu da je Internet i eksplozija komunikacija koju je doneo, uveliko olakšao posao prisluškivanja, s obzirom na okolnost da je najveći deo infrastrukture globalne mreže upravo na tlu SAD. Staro, romantično vreme u kojem "džentlmeni ne otvaraju tuđu poštu", bespovratno je prošlo - ako ga je ikada i bilo.
      
       MILAN MIŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu