NAZIV: Divlji med
AUTOR: Majkl Frejn
REDITELj: Dejan Mijač
POZORIŠTE: Atelje 212

      Vladimir Stamenković
      
       Napisan pre više od jednog stoleća i odmah zaboravljen kao loša, predugačka, raspričana, labavo komponovana, raznovrsnim događajima prenatrpana drama, "Platonov" je čekao skoro osam decenija da bude rehabilitovan na sceni.
       Od tada, kad ga je u Šajou prikazao Vilar, on je, istina uvek temeljno prerađen, često izvođen na evropskim pozornicama. Takav obrt nastao je zato što su mnogi izuzetni reditelji, posle francuske predstave, počeli da uviđaju da je u njemu u tragu sadržano sve što će kasnije biti supstanca osobene čehovljevske dramske poetike. Sada ga na neki način opet gledamo u preradi savremenog engleskog dramatičara Frejna, koji je građu uzetu iz njega uneo u dramu "Divlji med" na čije autorstvo bar donekle polaže pravo, mada je, kako sam kaže, apsolutno svestan šta i dalje duguje Čehovu.
       Ipak, u Frejnovoj verziji "Platonova" gotovo sve je drukčije nego kod Čehova. On je, između ostalog, broj dramskih lica smanjio s dvadeset na šesnaest, a tekst sveo na otprilike jednu četvrtinu, naravno u težnji da izbriše sporednije tokove zapleta. Zatim, Frejn je reorganizovao hronologiju zbivanja i drastično skratio i događaje i dijaloge, čime je, zapravo, maksimalno ubrzao radnju. To mu je bilo potrebno i da bi radikalno redukovao melodramsku osnovu priče, da bi je preveo u područje neke vrste farsične komedije.
       Frejn je tako postupio zaveden Čehovljevim upornim naglašavanjem da nije imao nameru da piše sentimentalne drame, da su njegovi komadi u stvari komedije s elementima karakterističnim i za farse. Ali, on nije razumeo da se kod Čehova melodramsko i humorno, ozbiljno i smešno ne smeju ni razdvajati ni poništavati jedno na račun drugoga. Frejn je prevideo da je Čehov, ma šta da je mislio kad se tako izjašnjavao, u osnovi nastojao, makar i instinktivno, da objasni i sebi i drugima čemu je težio: svoj pokušaj da preko komičnog dokuči tragično, da se tragedija pojavi pod maskom komedije, možda i farse.
       Još gore je što je Frejn propustio da uoči i nešto važnije. On je ispustio iz vida da će prekomernim izvođenjem farse u prednji plan, nasilnim gušenjem sadržaja melodrame, koja je po definiciji iskvarena tragedija, ali pruža i horizont očekivanja na kome se zaustavlja većina gledalaca tragične drame, oduzeti komadu emocionalnu dimenziju, čak preseći komunikaciju između gledališta i scene na osećajnom nivou, pa i deformisati likove u dvodimenzionalne figure čiji je zadatak samo da podmazuju jedan neobičan zabavljački mehanizam. I da će takav postupak neminovno dovesti do suštinskog pitanja: čemu se to podsmevamo, da li je predmet naše poruge dovoljno značajan.
       To skretanje u farsu odredilo je i karakter predstave reditelja Dejana Mijača, stil glume odabrane glumačke ekipe okupljene oko njega, u prvom redu izgled i ponašanje likova, odnose i situacije u koje su oni stavljeni. Jaki, a povremeno i grubi komični efekti prigušivali su glavnu temu Čehovljeve drame, koja se, začudo, ipak donekle probila i u Frejnov komad - trvenje i nesporazum ljudi sa životom. Oni su onemogućili da na pozornici bude verno rekonstruisan duh epohe usred koje živi jedna složena društvena grupa, da se nagovesti komplikovana, dubinska drama junaka čije su nedaće izazvane i socijalnim faktorima i prirodnim uzrocima, izneverenim prijateljstvima, neuzvraćenim ljubavima, starošću.
       Tako je formirana predstava u kojoj se iza vidljive radnje ne nazire treperenje ljudske duše, tanano sazrevanje emocija, čovekova nesaglasnost sa samim sobom. Umesto toga, u njoj su dominirali živ zaplet, raznovrsni spoljni nesporazumi, nesnalaženje karikiranih likova u zamršenim, iskonstruisanim, komičnim situacijama. Osim toga, a za to nije bio odgovoran Frejn, u predstavi nije bilo prave, zgusnute atmosfere leta, koje u ljudima podstiče mlak, mlitav pokušaj da izađu iz mrtvila u koje ih je dovela i duga, surova zima. U njenom drugom delu su mnoga rešenja postala još farsičnija, još grublja nego što predlaže Frejn. I, najzad, u predstavi je izmenjen kraj komada, jer na sceni nije materijalizovana Frejnova završna didaskalija, koja zbivanja iznenada postavlja u drukčiju perspektivu, uvodi u farsu i diskretan tragičan ton.
       Iz predstave je, kao i kod Frejna, tek u retkim momentima progovarao istinski Čehov, njegovi suptilni opisi jedne nesnošljive svakodnevice. Takvi su bili delovi predstave u kojima Tihomir Stanić, iza patetične Platonovljeve pobune protiv poretka stvari u svetu, pokazuje istanjene živce čoveka nesigurnog u pogledu vlastitih osećanja, kad Svetlana Bojković otkriva prigušeni erotizam Ane Petrovne, u stvari glad lepe, sredovečne žene za autentičnim životom, koji ne sputavaju okoštale konvencije. A u te uzbudljive trenutke pogotovo su spadali prizori u kojima Nenad Jezdić prikazuje tiho, cvileće, uznemirujuće Osipovo upinjanje da pravičnije vrednuje sebe.
       U suštini, i Frejnov "Divlji med", i predstava na kojoj je on kod nas prikazan, spadaju u kultivisano, ironično, farsično pozorište, koje je doživelo procvat u drugoj polovini XX veka, kad je počela da gubi popularnost čak i moderna tragikomedija.