NAZIV: "Zapisi sa putovanja - Evropa i Evropljani"
AUTOR: Vladeta Jerotić
IZDAVAČ: Partenon 1999, Beograd

      Dragan Simeunović
      
       Najnovija knjiga Vladete Jerotića "Zapisi sa putovanja - Evropa i Evropljani" nastajala je u decenijski ritmičnom periodu poslednjih 30 godina kao harmoničan spoj utisaka, iskustava, razmišljanja, koje je on u formi zapisa sabrao za vreme boravka u Nemačkoj 1969, Švajcarskoj 1987. i Engleskoj 1989. godine.
       Na svojim putovanjima Jerotić osluškuje Evropu i vodi smeli, više nego ravnopravni razgovor sa njom kao Sloven, koji se poput Dostojevskog sa svojim istočnim krstom nadneo sa saosećanjem i ljubavlju nad našu zapadnoevropsku hrišćansku braću, kako ih on sam resko definiše - "prema mučenicima misli", da bi ih ne samo bolje čuo i video već i zauvek bolje razumeo, a preko njega i svi mi ovde.
       Već u Nemačkoj, Jerotić prepoznaje krizu hrišćanstva i to spoznanje ga učvršćuje u ličnoj veri - u najdubljem ponoru krize mora da nastane bitna promena, bilo apokaliptična, bilo u pravcu obnove. Ali obnova kakve vere, pita se on 1969. u Berlinu, tražeći je s pravom u duhu vremena, svestan da nekadašnji putevi prosvetljenja ne mogu, bar ne sasvim, biti i današnji. Na to gorkozvučno nadovezuje priznanje da Evropa i kad izgubi veru, još ima razum, a da Sloven, kad izgubi veru, izgubi i razum. Kroz nemački socijalni kaleidoskop, Jerotić, s jedne strane, određuje Zapad kao društvo bez Boga, a, s druge, već tada prognozira neuspeh socijalizma na Istoku u sprovođenju ideje jednakosti kao arhetipske ideje, konstatujući: "kad velike ideje postanu deo masovne prakse, dožive svoje unutrašnje izobličenje".
       U Evropi Jerotić prepoznaje tehničku civilizaciju kao osamostaljenu neman, a jalovi pozitivizam kao glavni pravac zapadnoevropske društvene nauke koji ne može biti prevaziđen u društvu bez Boga: protestanska religija je na samoj ivici ateizma, a katolička crkva se pretvorila u snažan svetski političko-finansijski lobi. Otuda Jerotićev žal što mi ne umemo da cenimo naše pravoslavlje, koje je, i pored svega čime je oštećeno, ostalo snažnije uporište za očuvanje sebe i "za prodor prave duhovnosti od koje i Zapad treba da očekuje spas". Za razliku od Evrope, mi smo, naime, još sačuvali veće mogućnosti da volimo, a istinska gnoza se može dobiti samo preko ljubavi. Ljubav je milost za koju mi znamo i pojedinačno i kolektivno, a Evropa tek egzemplarno i pojedinačno. Ostavši bez Ljubavi, odnosno Milosti, Evropa je sebi uskratila mogućnost da dođe do istinske gnoze. Jerotićeva nada je da će Istok, pre svega Rusija, ali i ceo pravoslavni svet, uključujući i nas, vratiti Evropi Hrista, ne u smislu postojanja Evrope pravoslavnom, već u smislu iznalaženja puta iz duhovnog ćorsokaka u koji je zapala posle okončanja svog "individuacionog procesa".
       Ako bi se u tkanju ove začudne knjige (autor ju je preporučio mladim i sredovečnim, još neoboženim psiholozima, lekarima, teolozima i sociolozima, a mi je preporučujemo svima, uključiv i Evropljane) tražila poruka koja se tiče razmeđa i veza između nas i Evrope, to bi, po našem mišljenju, bila ova: "Očuvanje svoje pravoslavne vere i svog nacionalnog identiteta, uz puno priznanje, pa i prihvatanje evropske kulture, jedini je uslov (našeg) slobodnog i normalnog opstanka u Evropi."
       Tako bi se mogla i završiti priča kako su se namerno susreli i rastali Evropa - ta naša večita čežnja i strah i Vladeta Jerotić - ta jedinstvena duhovna pojava u našoj kulturi i naš ponos imanja izuzetnog, visokoumnog i visokomoralnog, Božjeg, a našeg čoveka.