Jedan od najpopularnijih američkih glumaca o svom filmu "Uragan", ličnosti Rubina "Harikejna" Kartera, prijatelju Majku Tajsonu, iščekivanju "Oskara"

      Mada se to nikad ne zna, ovi dani su (možda) vrhunac karijere crnog američkog glumca Denzela Vošingtona. Najpre je osvojio prestižni "Zlatni globus", potom nominaciju za predstojećeg "Oskara", najzad i "Srebrnog medveda" u Berlinu, sve to za ulogu Rubina "Harikejna" Kartera u filmu Normana Džuisona "Uragan". Njegov put je i inače posut ružama, od prvog filma "Vojnikova priča" (takođe u režiji Džuisona koji ga je odmah bacio u orbitu ne samo kao dobrog već i veoma zgodnog glumca), do niza drugih - "Za kraljicu i otadžbinu", "Plači slobodo", "Malkolm Iks", "Mnogo buke ni oko čega", "Mo'Better Blues", "Filadelfija" - konačno i "Slave" koja mu je već donela "Oskara" za najbolju sporednu ulogu pre deset godina. Bije ga glas glumca koji je stalno u potrazi za izazovima, koji voli da rizikuje krećući se u velikom dijapazonu od jakih, karakternih uloga, do onih manjih i žanrovski različitih. Ideja je, kaže Vošington, da uvek budeš nov: po njemu je to suština glumačkog poziva.
       U filmu "Uragan" on tumači autentičnu (i još živu) osobu, boksera poluteške kategorije Rubina "Harikejna" Kartera čiji je uspon naglo bio prekinut hapšenjem pod optužbom da je u jednom baru u Nju Džersiju, zajedno s prijateljem Džonom Artisom, ubio tri čoveka. Kako se radilo o ličnosti koja je, iako već uspešna u boksu, imala podebeo dosije u policiji - rani pubertetski radovi tipa tuče, pljačke, obijanje kola i slično, zbog čega je bivao nekoliko puta osuđivan - sud mu je zbog navodno trostrukog ubistva doneo gotovo bez dileme presudu o doživotnom zatvoru. Tako je još u mladosti zaustavljen život Rubina "Harikejna" Kartera, ali se on nije predao očaju. Naprotiv. Spas je našao u čitanju, pre svega proučavanju Biblije, a onda i pisanju sopstvene priče kojoj je dao naslov "Šesnaesta runda". Pojava tog romana 1984. godine izazvala je izvesnu pažnju koja se naglo uvećala kada su se za slučaj zainteresovali Mohamed Ali i Bob Dilan, Dilan je čak napisao i pesmu posvećenu "Harikejnu". Na taj roman slučajno je nabasao crni klinac iz Kanade (u filmu Lazra Martin, a danas inače jedan od najuglednijih advokata u Torontu) i, oduševljen, presavio tabak i poslao dirljivo pismo Karteru, čime su, u stvari, događaji dobili novi obrt. Počinje njihovo dopisivanje koje ih zbližava do mere odnosa oca i sina, tako da dečko u čitav problem uvlači troje ljudi koji su ga usvojili te svi oni zajedno, kao takozvana kanadska grupa, rade na prikupljanju novih dokaza i pokreću iznova proces čiji je finale bilo oslobađajuća presuda za Kartera izrečena 26. februara 1988, posle dvadeset i dve godine zatočenja. U njoj je priznato da je Rubin "Harikejn" Karter nevin trunuo u zatvoru. Film "Uragan" pripremao se, s prekidima, punih sedam godina, koliko je trebalo da se napiše i izbrusi scenario (Ermijan Bernstin i Den Gordon) ali i pronađu pare (Buena Vista).
       S Denzelom Vošingtonom razgovarala sam nedavno u Berlinu: izgleda bolje nego ikad pošto je zbog uloge "Harikejna" oslabio dvadesetak kilograma, sav je u mišićima, sa svojim već ionako lepim očima, bio je i veoma raspoložen očigledno znajući da će pobediti na festivalu i raspričan kako to Amerikanci umeju. Kratko, svedeno i direktno...
      
       Kažu da ste veoma želeli ulogu "Harikejna"?
       - I bio spreman da je čekam koliko bude trebalo... Scenario sam dobio još 1992. godine i odmah odgovorio da ga hoću i da me ne zaborave kada jednom krenu. Do tada, priznajem, nisam gotovo ništa znao o tom čoveku. Čuo sam samo za njega, ali u Americi je takvih priča mnogo. Onda sam pročitao i njegov roman i bio veomadirnut tom sudbinom, čini mi se isto onoliko koliko i mladi Lazra u filmu. Ništa, u stvari, slično nisam pročitao pre toga. Preda mnom je bila osoba nevina, nedužna a vrlo dinamične snage, dinamične snage pre svega iznutra, koja je morala toliko toga da preturi preko glave a ipak ostane i svoja, i sabrana, i normalna, i jaka. Veoma inspirativna ličnost.
       Upoznali ste ga i lično?
       - Naravno! Štaviše, Rubin mi je mnogo pomogao da bolje shvatim ne samo čitavu tu tragediju, već i njega samog, što je meni bilo bitno.
       Da li ste ikada u životu bili u sličnoj situaciji, situaciji bespomoćnosti?
       - Ne, nikada na takav način. Ništa se, mislim, ne može porediti sa saznanjem da ćete ostatak života provesti u zatvoru. Ja, recimo, pamtim kao svoju veliku tugu trenutak kada me nisu primili u školski fudbalski tim. Ali, šta je to prema onome što se stvarno dogodilo "Harikejnu"! On jednostavno nije imao izbor. Njegova jedina šansa bila je da se dokaže samom sebi, što je on i uradio ne samo napisavši taj roman već i sve vreme mirno podnoseći tešku nepravdu.
       Zar ne mislite da je to malo kontradiktorno: ipak se radilo o čoveku koji je, makar u mladosti, bio sklon ispadima, fizičkim obračunima i sličnom, a vi sada govorite o njegovom miru?
       - Da, to je tačno. Rubin Karter je zaista nosio u sebi mržnju, on je živeo s mržnjom. Kao mlad je prebijao svakoga ko bi ga iole zadirkivao, bio on beo ili crn. Voleo je i dobro da popije, imao jednostavno zao duh. Sve to, međutim, nije moglo tako detaljno da stane u dvoipočasovni film pošto je on, film, ipak fokusiran na trenutak njegovog nedužnog hapšenja i svega onog što je potom usledilo.
       Zbog uloge "Harikejna" morali ste puno da oslabite, morali da naučite boks, šta još?
       - Pa, toliko. Svakog dana sam trčao desetak kilometara, zatim puno plivao i, naravno, boksovao, čitava ta fizička priprema trajala je oko šest meseci. Ona druga, psihička, trajala je znatno duže, jer sam "Harikejna" godinama unazad stalno držao u jednom krajičku mozga, bez obzira što sam u međuvremenu snimio tolike druge filmove.
       Vidite li vezu između priče Rubina Kartera i, recimo, Majka Tajsona?
       - Mogla bi da postoji. Obojica jesu silovita i obojica su imala posla sa sudom. Međutim, Rubinova priča je završena a Tajsonova nije. Nadam se da će biti okončana kao Rubinova, baš kao što se nadam da će se i Majk na kraju osvestiti kako je to "Harikejn" uspeo. To kažem stoga što dobro poznajem Majka Tajsona, mi smo čak prijatelji, mislim da je on u suštini dobra ali istovremeno i vrlo zbunjena ličnost. Imao je mnogo problema u životu, za dobru većinu je sam kriv, ali se sada trudi da sve to nekako popravi. Osim toga, ne zaboravimo ono najvažnije: Majk Tajson nije nepravedno optužen. Videćemo šta će na kraju s njim biti. Poslednji put kada sam ga video, bio je u mojoj kući. Imam četvoro dece i Majk je sve vreme proveo tako što je zajedno s mojim klincima sedeo na podu i jeo čips. Pretvorio se i sam u malo dete. Sećam se da je trebalo da od nas ode na neku zabavu, ali se predomislio i ostao čitavo veče rekavši: Ma, neću da idem, lepše mi je ovde s tvojom decom. Tad sam ga, kažem, poslednji put video i ne mogu a da ne budem na njegovoj strani, drag mi je, iako znam šta je uradio.
       Verujete li da je akademija za dodelu "Oskara" u svojoj istoriji ispravno tretirala crne glumce?
       - Teško je reći. Sidni Poatje je pre gotovo tri decenije, nisam siguran tačno kad, bio prvi crni glumac koji je dobio "Oskara". Od tada je trebalo da prođe grdno vreme dok, recimo, ja nisam osvojio tu nagradu za ulogu u filmu "Slava". Meni se, u stvari, sada ponavlja ista situacija: pre deset godina za "Slavu" sam najpre osvojio "Zlatni globus", onda sam došao u Berlin i tu pobedio, zatim se vratio u Ameriku i dobio "Oskara". Evo me opet sa "Zlatnim globusom" u Berlinu i nominacijom za "Oskara". Hoću da kažem da je nama, crnim glumcima, "Oskar" sigurno negde i važniji pošto ga ipak ređe dobijamo. Ja sam jednom imao tu sreću, što je pre svega značilo da nisam morao da se ograničavam na dva, tri šablona prilikom izbora uloga. "Oskar" ipak daje osećanje moći, osećanje veće slobode.
      
       Kakav je vaš odnos prema toj visokoj nagradi, koliko u stvari ona obavezuje?
       - Ništa posebno u smislu same glume. Uvek nastojite da date sve od sebe ne razmišljajući o pritisku: pazi, sada to radiš da bi osvojio "Oskara". Kuda bi to odvelo nas glumce? U ludnicu, pretpostavljam. Ja tako jednostavno ne radim. Što se predstojeće dodele "Oskara" tiče, pa tu sam nemoćan, ne mogu ništa više da uradim osim da glasam za sebe.
       Tumačili ste legendarnog crnačkog lidera Malkolma Iksa u istoimenom filmu Spajka Lija. Sada vas gledamo kao kontroverznog boksera koji je završio u zatvoru. To jesu dve moćne uloge i za obe ste se borili da ih dobijete. Recite, zbog čega su vam bile bitne?
       - Zato što sam bio vođen željom da na platnu dočaram duhovni razvoj ta dva čoveka. Mnogo sam energije utrošio u tumačenje lika Rubina Kartera, naročito u momentima njegovih najvećih dilema i prekretnica. Govorim o scenama dok se on moli, dok meditira, dok objašnjava biblijsko poreklo svog imena, sve su to bili trenuci u kojima je na diskretan način trebalo pokazati njegovu duhovnu transformaciju. Što se Malkolma Iksa tiče, bila je to ipak sasvim drugačija uloga, mada jednako zahtevna. Moj rad na njoj je otuda bio različit. U međuvremenu sam, jasno, više sazreo i kao glumac i kao čovek.
       Pre desetak godina razgovarala sam s vama u Londonu gde ste bili prisutni na festivalu s filmom "Za kraljicu i otadžbinu"...
       - To su bili dani! Publika je vrlo lepo prihvatila taj film iako sam se namučio da uhvatim engleski akcenat što uvek jeste teško. Otada je prošlo mnogo vremena. Danas mnogo, mnogo napornije radim nego tada, zato mi ti dani izgledaju lepi, lepši od ovih. Verovatno da sam u suštini lenj, ali se trudim. Bog mi je svedok da se veoma trudim.
       Otac ste, kažete, četvoro dece, istovremeno glumac koji doslovno ide iz filma u film, birajući pri tom vrlo pažljivo scenarija, rečju superzvezda. Koji su vam prioriteti?
       - Naravno da mi je porodica na prvom mestu. Nekada je gluma bila ceo moj život. Danas mi gluma omogućava život. Jasno da mi je ona paralelno i način da izrazim svoju ličnost i svoje stavove o određenim pitanjima. A to što kažete da sam superzvezda, to već nije moj problem. Zato što jednostavno tako ne funkcionišem. Sebe smatram samo glumcem koji je postao malo popularniji, malo poznatiji od drugih i ne osećam nikakvu obavezu u tom pogledu osim što moram da učestvujem u dobroj, kvalitetnoj promociji filma u kome igram. Stoga sam i došao u Berlin, recimo.
       Ipak, proglasili su vas najseksepilnijim crnim muškarcem na svetu?
       - To i nije tako strašno, zar ne! Hvala im, ali niko zbog toga za mnom ne viče na ulici: E, eno ga onaj seksi tip! Trudim se i da me lako ne prepoznaju. Obično nabijam kapu na glavu i stavim velike crne naočare. Verujte, opušteno tada mogu da šetam ulicama, niko nema pojma da sam to ja.
       Pominje se mogućnost snimanja filma o životu crnog generala Kolina Pauela. Da li biste voleli da ga igrate?
       - Nisam za to čuo a i kada bi tako bilo, mislim da ne bih bio dobar izbor. Imam suviše taman ten za njega. Ja sam želeo, međutim, nešto drugo: da se Kolin Pauel kandiduje za predsednika Amerike. Siguran sam, međutim, da je on imao svoje jake razloge zbog kojih to nije učinio. Čovek je jednostavno bio pod strašnim pritiskom, doživljavao užasne pismene i verbalne pretnje. Nadam se, ipak, da njegova priča u tom smislu još nije završena.
       Kako vi gledate na političke aktivnosti slavnih glumaca i da li se na bilo koji način u njih uključujete?
       - Ako se pod političkom aktivnošću podrazumeva da javno kažete ono u šta verujete, onda sam svim srcem za takav angažman. Uključen sam u nekoliko organizacija čije ciljeve aktivno podržavam. To su organizacije koje se bore za ljudska prava, za prava crnaca, za prava dece. Najviše, ipak, volim kada mogu filmovima i ulogama koje biram da izrazim svoje političke stavove. To mi se onda čini tačnom merom, a ja samom sebi kao osoba na pravom mestu.
       JASMINA LEKIĆ