Jugoslovenske vlasti nemaju nikakvog autoriteta da zaštite imovinu srpskih preduzeća na Kosovu, a međunarodna administracija još nije odlučila kako da pronađe prave vlasnike

      Redžepi Hiseni i Zoran Stojković mogli su prošlog marta sa sigurnošću da se klade u dve stvari: da je Kosovo gadan politički lonac, i da će do kraja meseca dobiti oveću dividendu. Prvo je i dalje isto - Kosovo je najneuralgičnija tačka na Balkanu, a drugo je ovog marta sasvim drugačije - obojica su praktično bez posla.
       Hiseni i Stojković su bili (i još su) deoničari najveće jugoslovenske fabrike podnih obloga "Sintelon", stacionirane u Bačkoj Palanci u severnoj srpskoj pokrajini. Radili su, ali više ne rade u najvećoj jugoslovenskoj fabrici tapeta "Fazita", lociranoj u Prištini, u južnoj srpskoj pokrajini.
       Po pozitivnim zakonima SRJ i Srbije, "Sintelon" je 1992. godine postao stopostotni vlasnik prištinske fabrike, ali danas, kao ni sama srpska država ne zna da li je na Kosovu definitivno ili privremeno ražalovan.
      
       Dve strane sveta
       Stojković je negde u Srbiji, u "Sintelonu" se vodi kao da je na prinudnom odmoru i dobija izvesnu mesečnu naknadu. Hiseni je negde na Kosovu i ne radi, ili bar ne u "Faziti". Zoran Tomićević za koga je danas teško pouzdano reći da li je "bivši", "sadašnji" ili "srpski" direktor prištinske fabrike, sedi u Beogradu i pokušava da naplati potraživanja "Fazite" od jugoslovenskih kupaca.
       "Ne raspolažemo praktično nikakvom informacijom o tome šta se dešava u Prištini", kaže Dragoslav Grubor, pomoćnik generalnog direktora i član Upravnog odbora "Sintelona".
       Rukovodstvo i izvestan broj radnika nealbanske nacionalnosti (od ukupno 120 zaposlenih) bili su prinuđeni da napuste fabriku. Po nezvaničnim informacijama, upravljanje su, po dolasku UNMIK-a preuzeli albanski radnici koji su 1990. godine u srpskoj verziji napustili, a u albanskoj, prinudno oterani s radnih mesta. Po takođe nedovoljno proverenim informacijama, fabrika je sada zatvorena, jer tamo i dalje nikom nije do tapeta.
       "U fabrici smo ostavili 120 hiljada rolni tapeta i mašine u dobrom stanju", kaže Tomićević. "Kakvo je sada stanje, ne znamo". Strane novinske agencije povremeno emituju vesti o "iznošenju" čitavih postrojenja sa Kosova u Albaniju.
       "Pisali smo jugoslovenskim vlastima, ali one su nemoćne. Obraćali smo se i UNMIK-u, ali od njih nismo dobili nikakav odgovor. Praktično ne vidim kako bismo mogli da zaštititimo svoju imovinu", kaže Grubor.
       Jedini jugoslovenski i srpski predstavnici vlasti, koji su se u skorije vreme više uzgredno izjasnili o sudbini imovine na Kosovu jesu Goran Matić, savezni ministar za informisanje, i Jorgovanka Tabaković, srpski ministar za privatizaciju. Matić je rekao da nećemo dati Kosovsku Mitrovicu koja je "naša najveća dragocenost" (misleći na Trepču, koja zaslužuje posebnu priču), a Tabakovićka je izložila klasičan politički stav srpskih vlasti: "KFOR i UNMIK su okupacione vlasti," i s njima nema saradnje. Sa stanovišta Beograda, svi jugoslovenski i srpski zakoni važe i tu nema šta da se menja. Ali, zvanični Beograd niko u svetu ne uvažava.
       Ključni igrač u najnovijoj zamršenoj imovinskoj raspravi je međunarodna zajednica koja danas neprikosnoveno upravlja imovinom na Kosovu.
       Prema uredbi 1999/1, koju je 28.jula prošle godine potpisao Bernar Kušner, šef civilne misije UN, pravo upravljanja nad celokupnom pokretnom i nepokretnom imovinom, uključujući i bankovne račune i platni promet, i drugu imovinu na Kosovu čiji je titular SRJ i država Srbija, preuzeo je UNMIK. Od tada do danas, UNMIK je praktično izbacio dinar iz platnog prometa (izuzev u malom broju slučajeva i pod pritiskom srpske zajednice), i doneo niz propisa kojima se uređuje samostalni platni promet, naplata poreza, taksi i carina, funkcionisanje bankarskog sistema i telekomunikacija.
       Na sastanku u UNMIK-u, održanom početkom septembra prošle godine, konstatovano je da je međunarodna administracija počela da gradi institucije i pravni okvir budućeg privrednog sistema Kosova. U tom periodu osnovano je i savetodavno telo za ekonomsku politiku u kome su zastupljeni lokalni eksperti, predstavnici političkih snaga sa Kosova, a za kopredsednika je izabran kosovski ekonomista Arji Begu.
       Predstavnici Srba s Kosova i dalje pregovaraju o mogućem ulasku u Prelazno administrativno veće Kosova (PAVK), i nemaju nikakvog uticaja na ekonomske odluke koje bi mogle (jednako koliko i političke) da odrede buduću sudbinu Kosova.
      
       Dve struje
       Ministri finansija zemalja donatora za Kosovo razmatrali su krajem prošle godine program rekonstrukcije Kosova kojim se između ostalog predviđa brza privatizacija malih i srednjih preduzeća, bilo sistemom vaučera ili prodajom na aukcijama.
       Na donatorskom sastanku preovladao je stav da velike državne kompanije (od 200 postojećih državnih kompanija na Kosovu, 66 se smatraju velikim) ne treba privatizovati pre nego što se na Kosovu održe izbori. Državne kompanije koje ne spadaju u grupu najvećih trebalo bi ponuditi investitorima kroz tendere u pilot-projektu privatizacije, koji bi trebalo da startuje ove godine. "Srpske vlasti i kompanije protive se ovom predlogu i ne žele da se odreknu svoje imovine", konstatuje se u kratkom izveštaju izdatom posle tog sastanka.
       Prema nekim tumačenjima, u UNMIK-u preovladavaju dva različita stava o sudbini imovine na Kosovu. Predstavnici UNMIK-a pre svega u Kosovskoj Mitrovici smatraju da se prvo mora razjasniti ko su sadašnji vlasnici imovine na Kosovu i utvrditi njihova potraživanja. Ta struja u UNMIK-u veruje da se nijedna odluka ne može doneti bez saglasnosti svih zainteresovanih strana na Kosovu.
       Druga struja u UNMIK-u smatra da postojeća imovinska pitanja treba ostaviti po strani i skoncentrisati se na prikupljanje novca za neophodne popravke i privlačenje privatnih investitora koji bi na duži rok bili zainteresovani da ulože novac u modernizaciju starih ili obnovu oštećenih fabrika. Taj pristup podrazumeva da bi UNMIK mogao da daje koncesije, a neki zastupnici tog stava smatraju - čak i da privatizuje neka državna preduzeća. Po tom scenariju, akcije međunarodne zajednice bile bi unilateralne, ili, kraće rečeno, srpska strana ne bi bila pitana.
       Jedan takav presedan, koji je naljutio i Albance, već je napravljen kada je UNMIK doneo odluku da licencu za uvođenje mobilne telefonije poveri francuskom "Alkatelu". Pret- hodno je kosovski PTT (koji je u privatizaciji Telekoma Srbije 1997. godine procenjen kao deo tog preduzeća) proglašen samostalnim preduzećem, za čije rukovodioce su postavljeni lokalni Albanci. Direktor kosovskog Telekoma koji je kritikovao Kušnerovu odluku ("O imovini na Kosovu odluke treba da donose građani Kosova, a ne međunarodna zajednica") bio je prinuđen da napusti radno mesto.
       Italijanski STET i OTE kupili su 1997. godine 49 odsto udela u Telekomu Srbija koji je procenjen na oko dve milijarde dolara. "Obe kompanije bile su svesne situacije na Kosovu", kaže jedan beogradski diplomatski izvor.
       "Prodaja kosovskih telekomunikacija stranim partnerima predstavlja otvorenu i brutalanu formu transfera imovine, jer stanovništvo na Kosovu nije imalo nikakve koristi od te transakcije" piše u izveštaju albanskih ekonomista.
      
       Linija podele
       Prema podacima prištinskog instituta "Riinvest" (datim na bazi zvanične srpske statistike), na Kosovu je 1996. godine, 52,6 odsto imovine bilo u društvenom vlasništvu, a 47,4 odsto u privatnom. U industriji je iste godine 87,4 odsto ukupne imovine na Kosovu bilo u društvenom, a ostatak u privatnom sektoru.
       U ono što se u studiji naziva društvenim sektorom spadaju klasična državna preduzeća, kao što su elektroprivreda i vodovod, gde je jedini vlasnik (posmatrano sa beogradske strane) država Srbija, preduzeća kakva su Telekom Srbija, ili Trepča gde postoje strani privatni interesi, i kosovska društvena preduzeća koja su na različite načine povezana sa preduzećima u drugim delovima Srbije.
       Pitanje vlasništva nad državnim preduzećima biće najverovatnije rešeno u skladu sa globalnim političkim rešenjem za Kosovo. U slučaju stranih investicija ili udela u vlasništvu, u izgledu su dugotrajni sudski procesi. Društvena preduzeća na Kosovu su na različite načine pripojena preduzećima u Srbiji, a nezavisni srpski ekonomisti smatraju da su mnoga od tih pripajanja najčešće preko državnog Fonda za razvoj, sporna.
       "'Sintelon' nije tada prihvatio nijedno od rešenja koje su nudile srpske vlasti. Opredelili smo se za pripajanje 'Fazite', akt koji poznaju sva svetska zakonodavstva i u tom smislu naše vlasništvo je nesporno", kaže Grubor.
       Danas su zaposleni u "Sintelonu" i "Faziti" i još na stotine građana Srbije vlasnici 82 odsto imovine preduzeća u čiju imovinu ulazi i fabrika u Prištini.
       U "Sintelonu" polažu malo nade da će ta činjenica presuditi u kosovskom primeru. Beogradski egzil "bivšeg", "sadašnjeg" ili "srpskog" direktora "Fazite" izgleda da će potrajati.
      
       TANjA JAKOBI
      
      

Penzije na Kosovu        Prema zvaničnim podacima srpskog penzionog fonda, 24. marta 1999. godine, uoči bombardovanja NATO-a, na Kosovu je bilo registrovano 87 090 penzionera.        Sređena evidencija o tome gde je ko danas još ne postoji. Nezvanično, penzije se isplaćuju izbeglim Srbima, koji čine oko trećine kosovskih osiguranika, ali ne i Albancima, jer međunarodna administracija na Kosovu ne uplaćuje srpskom fondu doprinose na plate zaposlenih koji čine osnovni izvor tekućih isplata.        Prema podacima UNMIK-a, srpski penzioni fond isplaćuje penzije Srbima u severnom delu Kosova i onim Albancima koji se obrate kancelariji jugoslovenskih vlasti u Prištini.        "UNMIK ne može da preuzme isplatu penzija jer nema pristup srpskom penzionom fondu u koji su ulagali sadašnji kosovski penzioneri", kaže Suzan Manuel, portparol UNMIK-a. Umesto toga, međunarodna administracija je ustanovila budžet Kosova iz koga 20 odsto ide na socijalna davanja.        Kosovsko udruženje penzionera je, po rečima Manuel, nekoliko puta posetilo UNMIK tvrdeći da na Kosovu sada ima oko 100 000 penzionera koji od dolaska UNMIK-a nisu dobili ni dinar penzije iz Srbije.        Penzioneri su do sada održali nekoliko manjih protesta u Prištini i najavili nove.        UNMIK planira da stvori penzioni fond, kaže Manuel, ali to je plan koji zavisi od priliva novca koji bi bio ubiran na lokalnom terenu.        Budžet Kosova utvrđen je u ovoj godini na 525 miliona DEM od čega 200 miliona treba da se prikupi od međunarodnih donacija, dok bi ostatak trebalo da čini priliv od carina, lokalnih taksi i poreza. Isplate penzionerima iz budžeta nisu predviđene.