Sve što se u ovoj zemlji događa, pa čak i tako notorna potreba ljudi da prelaze sa jedne na drugu stranu Dunava, obavezno dobije politički naboj

      Milutin Mrkonjić, direktor Direkcije za obnovu zemlje, opet je uspeo da se istakne. Posle silnih radnih pobeda na obnovi i izgradnji zemlje, koja teče brzinom projektila (misao predsednika Slobodana Miloševića), na red je došao i porušeni Varadinski most u Novom Sadu. Umesto dva mosta, kao što je izgledalo, ipak će se graditi samo jedan, naravno pod rukovodstvom Mrkonjićeve Direkcije za obnovu. Opoziciona gradska vlast Novog Sada na kraju se, izgleda, povukla i ustupila mesto republičkoj vlasti.
       Drama oko gradnje Varadinskog, jednog od tri porušena novosadska mosta, već je poprilično počela da liči na komediju. Novosađani siti političkih prepucavanja taman su rešili da svoja idejna rešenja ubace u igru putem dvolista nazvanog "Peta kolona": ponudili su "Most pokajanja", "Most božje lepote" i lebdeće-plutajuće-izduvno-naduvni "Most slobode". Ovaj detaljčić mogao bi obema konfrontiranim stranama možda najplastičnije da pokaže kako se kotiraju kod građana Novog Sada.
      
       Pogodba
       Kako je tekla priča oko novog Varadinskog mosta, najbolje je početi od početka: prvo je 17. novembra prošle godine, na sastanku Milutina Mrkonjića, Dejana Kovačevića, republičkog ministra građevine i Zorana Vape, pomoćnika pokrajinskog sekretara za privredu zaduženog za obnovu porušenih objekata u Vojvodini, sa čelnicima Gradske uprave Novog Sada, rečeno da su Varadinski i Most slobode u nadležnosti grada. Mrkonjić je tom prilikom bio precizan - Direkcija neće praviti smetnje gradu, ako ovaj nabavi pare za izgradnju mosta. Da li je izjava bila brzopleta, ili je dobra volja pokazana u uverenju da grad nema šanse da potrebna sredstva namakne, ne zna se. Tek, 24. decembra Mrkonjić se predomislio, pa Direkcija najavljuje da sama ulazi u gradnju mosta. Odmah posle Nove godine kreće trka: 14. januara Izvršni odbor Skupštine Novog Sada promoviše idejno rešenje mosta akademika Nikole Hajdina (konstruisao Most slobode) da bi četiri dana kasnije u Izvršnom veću Vojvodine bio promovisan idejni projekat Direkcije za obnovu zemlje.
       Gradska vlast trči korak ispred i 1. februara, na Dan grada, svečano započinje gradnju "svog" mosta. Ne da se ni Direkcija - usvaja svoje idejno rešenje. Na konkursu su pobedile na kraju, arhitekte CIP-a (čiji je direktor baš Mrkonjić) profesor Gojko Nenadić i mr Ljiljana Đukić i njihov projekat mosta sa kontinuelnom gredom. Ime je vrlo poetično - "Varadinska duga".
       Tehničke detalje o dužini, širini, trakama, ovom prilikom ćemo ostaviti po strani i skrenuti pažnju na ekonomske, a naročito političke konotacije celog "slučaja". Sve što se u ovoj zemlji događa, pa čak i tako notorna potreba da ljudi prelaze sa jedne na drugu stranu Dunava, obavezno dobije politički naboj. Nije važno ko će da prelazi most, nego ko će da preseče vrpcu, da se slika na televiziji (uz hiljadu repriza) i srećnom narodu objavi kako samo on može da mu podari most, olakša saobraćaj i život uopšte. Nasuprot drugoj strani koja je nesposobna, čim sve to ne može.
      
       Država
       Pošto je bar u prvoj rundi Direkcija pobedila, da vidimo šta se (sve) obećava. Kako za NIN objašnjava Zoran Vapa, rok za završetak radova je osam meseci, dakle 1. novembar. Na primedbe da je to preterano kratko vreme za ovako ozbiljan posao, Vapa odgovara da se, prvo "ne može čekati iduća zima da se opet raspravlja o ledu i baržama, nego će one dotle biti uklonjene"; drugo, paralelno će se raditi više poslova (izvođači su MIN, GOŠA, "Mostogradnja" i "Ivan Milutinović") čime se štedi vreme i treće, skraćenje roka smanjuje i cenu. Kad već pominjemo cenu, ona se okvirno kreće oko deset miliona maraka, bez zemljanih radova. Dakle, kaže Vapa, i rok i cena su povoljniji od projekta koji je usvojila gradska vlast. Dodatna prednost je to što se kompletan most gradi od našeg materijala i u našim fabrikama, umesto da se posao poveri mađarskom "Gancu", koji je inače gradio i Most slobode, a treba da učestvuje i u raščišćavanju Dunava po planu Dunavske komisije.
       Na primedbe da je reč o političkom utrkivanju čiji je glavni cilj svečano presecanje vrpce, Vapa odgovara: "Ne može svako u ovoj zemlji da pravi most, zna se da je to vlasništvo države. Ako je raspon veći od trideset metara samo država može izdati dozvolu za gradnju. Drugo, za mesec dana otkako je, kao, grad započeo izgradnju, nisu uradili ništa. Grad je pokazao da samo traži konfliktnu situaciju. Ako imaju dobru nameru i ako im je stalo do Novog Sada, neka svoju energiju i novac usmere na rekonstrukciju Mosta slobode". Važno je, kaže Vapa, da "mi završimo posao, a onda ćemo građanima lepo objasniti ko je šta doprineo." Mogla je gradska vlast "koja je za tri godine vrlo malo uradila", da ponudi da radi zajedno sa Direkcijom.
       "Ne dolazi u obzir da ulazimo u bilo kakve aranžmane sa Direkcijom, pošto nas je ona, odnosno centralna vlast, što je isto, više puta prevarila", kaži za NIN Aleksandar Ivkovac, član Izvršnog odbora Skupštine Novog Sada zadužen za informisanje. Kad je grad, napominje, dobio dva miliona maraka od donatora iz inostranstva, Reviziona komisija odugovlačila je sa izdavanjem dozvole za izgradnju privremenog pešačkog mosta, a bez toga "Mostogradnja" nije htela, uprkos dogovoru, da uđe u posao. Poslove sa Direkcijom za obnovu započinjala je bez dozvole te iste Revizione komisije. "Direkcija je nesolidan partner, nikom ništa ne plaća i ulaziti u aranžmane sa republičkim vlastima znači otvoriti blagajnu da uzimaju koliko hoće. Ovo je čist politički potez - neka pokažu tih deset miliona maraka, ako ih stvarno imaju. Gradiće most od narodnih para, umesto da to inostranstvo finansira, kao što smo bili na putu da ostvarimo", kaže Ivkovac.
       Delegacija Skupštine Novog Sada bila je u Briselu, u sedištu Saveta Evrope da pregovara o čišćenju Dunava i gradnji porušenih mostova. Ivkovac kaže da je Dunavska komisija planirala osam miliona evra za gradnju mosta, što je sad opstruirano. Moramo napomenuti da su se neke zemlje, predvođene Amerikom i Velikom Britanijom (iako nisu članice Saveta Evrope) kategorički protivile gradnji bilo kakvog mosta njihovim novcem, dok se ne promeni vlast u Srbiji. Drugo, gradski funkcioneri Beča obećavali su most Novom Sadu na poklon, da bi drugi onda to demantovali. Ivkovac tvrdi da bi se rešenje svakako našlo, ali je to palo u vodu, zbog famozne crvene vrpce, makaza i želje da se pokupe (izborni?) poeni. "Tu su se prevarili. Izgubili su lokalne izbore 1996. godine jer se ljudima smučilo da gledaju kako po tri puta otvaraju iste objekte", smatra Ivkovac.
       Zoran Vapa, pak, misli da se upravo Direkciji za obnovu zemlje ne može "ni za jotu" zameriti - "mogu da se složim i da razgovaram o tome da su male plate, da je loš standard ljudi, da ne živimo idealno, ali način na koji Direkcija vodi i prvu i sad drugu fazu obnove, može samo da služi za primer". Novac za ovaj most će se, kaže, obezbeđivati sukcesivno iz tri izvora: porezom od 0,15 odsto na sve finansijske transakcije, novouvedenim porezom na kvalitetne cigarete i od donatora, odnosno učešćem privrede kojoj je u interesu da se ovaj posao ubrza. Kad je reč o plaćanju izvođačima, nije sporno, tvrdi Vapa, da se plati onima koji rade, ali je sporno da se sad saniraju sve ranije dubioze građevinskih firmi.
      
       Štrajk
       E, tu dolazimo do finala: radnici "Mostogradnje" najavljuju totalnu obustavu rada, uopšte ih ne zanima namera Direkcije da preko njihovih leđa, dakle besplatno, započinje još jedno gradilište, ovoga puta Varadinskog mosta. "Mogu oni svečano da započinju izgradnju, mogu da se slikaju, ali od posla više nema ništa, ako ne počnu da nam plaćaju. Dovoljno smo bili patriote, četiri meseca radimo bez prebijene pare. Prvo su nam podelili silna obećanja, uveli prekovremeni rad, a sad nema nikog da nam kaže dokle ćemo raditi džabe. Tražimo radno vreme od osam sati umesto sadašnjih dvanaest", kategorični su radnici koje smo dan pred svečano otvaranje radova na Varadinskom mostu, zatekli na gradilištu montažno-demontažnog mosta pored srušenog Žeželjevog, koji zvanično treba da se završi do 1. maja. Kako sada izgleda da bi se ovaj rok ispoštovao, Mrkonjić bi morao, lično i danonoćno, da rukovodi radovima. Prošle subote je, inače, upravo ovde dolazio da "uguši štrajk" i pripreti otkazima, ako radnici nastave da tvrdoglavo traže plate. To nije izgovor za obustavu rada, usred nove radne pobede.
       "Neka otvaraju radove bez nas, ja više ni za rođenog oca ne bih džabe radio. Dete mi jutros traži dva dinara za kiflu, a ja nemam. Posle dvadeset godina staža. Šta ću drugo sad da počinjem, ja znam da pravim mostove. Ne plašim se posla, penjem se na ovu plovnu dizalicu, na visinu od 78 metara, kad počne betonaža, visim dan i noć, nema prekidanja. A ne znam ni kolika mi je plata. Znam da je sat prekovremenog rada od deset do dvadeset dinara, plata je od 600 do 800 dinara, ali ni to ne isplaćuju. Sve što je obećano, ispalo je laž. Ne može se ovako dalje", kaže Radoljub Sokić, za koga kolege tvrde da je odličan majstor. Stubove u vodi, koje on postavlja, ni u "staroj" Jugoslaviji niko sem "Mostogradnje" nije radio.
       Dok razgovaramo, samo jedan jedini varilac radi - krpi pomoćne stubove, od dva polovna pravi novu konstrukciju pošto su, kažu radnici, dobavljači opreme obustavili isporuke. Ni oni neće više džabe da rade.
      
       BILjANA STEPANOVIĆ