Oživljavanje verbalnog delikta jedan je od načina da se ostvari pretnja Vojislava Šešelja da opozicije neće biti, odnosno tvrdnje Slobodana Miloševića da opozicije u Srbiji - nema

      Izgleda šašavo, ali deluje. Opštinski odbor JUL-a sa beogradskog Vračara zaključio je da "psi grizu, građani se plaše, a šinteri spavaju". Emitujući vest (24. februar) o podizanju optužnice protiv Dušana Mihajlovića, predsednika Nove demokratije, režimska agencija Tanjug je - opravdano ili neopravdano, ko će ga znati - u delu građanstva izazvala uverenje da se ono "psi" odnosi na one koje je predsednik Socijalističke partije Srbije Slobodan Milošević nazvao poturicama i janičarima, opozicijom koje nema.
       Tanjug je još bio ovlašćen da saopšti da je Treće opštinsko javno tužilaštvo podnelo Trećem opštinskom sudu optužnicu protiv rečenog Mihajlovića uvereno da je on u televizijskoj emisiji "Ko nam je kriv" (produkcija ANEM, emitovana na Studiju B 22. februara) širio laži i uznemiravao javnost. A to je već krivično delo za koje je u zakonu predviđena kazna do tri godine zatvora.
      
       Strah
       Agencija je propustila da konzumentima svojih informacija saopšti kako je i zašto Mihajlović uznemirio javnost i koja je od njegovih TVRDNjI lažna vest: da je Miloševićev govor na Kongresu SPS-a "labudova pesma očajnika koji je izgubio sve što je branio", "da bi naš predsednik odmah morao da podnese ostavku kada bi ga neko obavestio da ne postoji opozicija u njegovoj demokratskoj zemlji", "da je Milošević sam sebi skočio u stomak", "da je spao na nivo plagijatora dnevnika svoje supruge i rečnika i stila Velike Štetočine", "da opozicija nije u poziciji da toliko krade koliko vlast to može", da Milošević sugeriše da "Srbija sutra može biti ne samo bez Kosova nego i bez Vojvodine", "da (Milošević) ima dovoljno mogućnosti da u Crnoj Gori podmetne požar", "da je jedini predsednik u svetu koji svoju vlast brani žrtvujući sopstvene teritorije", "da se vlast održava ne samo na lažima, nego na sejanju straha, teroru"...
      
       Ćut, bre!
       Sejanje straha - u "slučaju Mihajlović" - oprezni opozicioni političar ili budni građanin mogu prepoznati već u načinu saopštavanja vesti o podizanju optužnice: 1) nju ne iznose ni tužilaštvo ni sud, već novinska agencija, 2) sadržaj optužnice ostaje tajna, 3) bezuspešni su pokušaji ND da u tužilaštvu ili sudu dobije bilo kakvo obaveštenje ili optužni predlog, navodno "zaključan u stolu predsednika", 4) širi se neproverljiva vest, koju je zdravije tretirati kao priču a ne kao činjenicu, da je "svu noć dežurao sudija koji je trebalo da sasluša uhapšenog i privedenog Mihajlovića".
       Stevan Lilić, potpredsednik Demokratskog centra, kao pravnik odmah je ponudio naučno objašnjenje "širenja lažnih vesti ili tvrđenja": "Reč je o povratku verbalnog delikta, odnosno delikta mišljenja u naš pravni i politički život." Istini za volju, nije baš reč o povratku. Iako je savezni sekretar za pravosuđe rekao 1990. godine da je izostavljanjem iz Krivičnog zakona zloglasnog dela neprijateljske propagande (član 133) i kod nas ukinut verbalni delikt, a naš zakon usklađen sa članom 9. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, mnogi su tvrdili da je delikt mišljenja i dalje sadržan u drugim članovima Krivičnog zakona. Slobodan Beljanski, predsednik Advokatske komore Vojvodine, u knjizi "Pravo i iluzija" dokazuje da je verbalni delikt ostao u Krivičnom zakonu u članovima 92 - kleveta, 216 - pozivanje na otpor i 218 - širenje lažnih vesti.
       Najjednostavnije rečeno, verbalni delikt ili delikt mišljenja omogućavaju "da snagu zakona ima sve što se caru svidi", te da vlast može da "svoj politički ugled brani sredstvima kojima njeni podanici nemaju pravo da brane ni sam život". Iz ovoga sledi naravoučenije: u zemlji u kojoj postoji verbalni delikt "ne iznosi sopstveni sud o političkim (i drugim, primedba novinara) prilikama, ako je on, od suda koji lansira politička elita različit u meri dovoljnoj da bude proglašen neistinitim, pretećim ili podsticajnim za promene". Dakle, ćuti o svemu!
       Obnovljenu primenu verbalnog delikta prvi su, naravno, osetili novinari, profesija na kojoj režim najradije trenira strogoću. Tako je protiv Zoje Jovanov u novembru 1998. godine (devet meseci posle učinjenog dela) podnet optužni predlog zbog širenja lažnih vesti. Ona je 23. januara 1998. godine napisala da će biti devalvacije, sutradan objavila demanti Narodne banke, devalvacija je usledila u aprilu, optužni predlog joj je dostavljen avgusta 1999 (osam meseci posle podnošenja), na suđenje u septembru pozvan kao svedok Slavko Ćuruvija (ubijen četiri meseca ranije).
      
       Žrtve
       Potom su marta 1999. godine na pet meseci zatvora po članu 218. osuđeni Slavko Ćuruvija, Zoran Luković i Srđan Janković, prethodno za isto delo već kažnjeni drakonskom novčanom kaznom po Zakonu o informisanju. Niz, zasad, završava nesrećni Nebojša Ristić kojeg je strpalo u zatvor na godinu dana jer je procenilo da je isticanje plakata Free press širenje lažne vesti.
       Zoran Živković, gradonačelnik Niša, prvi je među političarima osumnjičen za lažne vesti i tvrđenja. U zahtevu za davanje saglasnosti za vođenje krivičnog postupka (što će reći skidanje imuniteta) ne navode se laži kojima je Živković uznemiravao javnost, a on sasvim ozbiljno kaže da kao političar devet godina radi ono što 218. član kažnjava "umanjuje poverenje građana u odluke i mere državnih organa i ustanova tvrdeći da oni loše i nestručno obavljaju svoj posao". "Šta bih, inače, drugo radio kao opozicionar?" pita Živković, član Demokratske stranke.
       U vreme protesta Saveza za promene, prijave za klevetu, po Beljanskom delo u kome se krije verbalni delikt, podnete su protiv lidera Saveza za promene, ali se ne zna šta se sa njima dogodilo: možda će se saznati sutra, možda za osam meseci kao u slučaju novinarke Jovanov.
       Čedomir Jovanović, član Demokrat ske stranke, već je zbog "iznošenja neistine za oštećenu Radmilu Višić" kažnjen po Zakonu o informisanju, a za 13. mart mu je zakazano suđenje po Krivičnom zakonu sa zaprećenom kaznom do tri godine robije. Siniša Nikolić, Jovanovićev advokat, kaže da se sve dešava po ubrzanom postupku i da se tužilac poziva na izjavu Jovanovića datu u policiji, što ovdašnji zakoni izričito zabranjuju.
       Konačno, na red je došao i Dušan Mihajlović, bivši Miloševićev koalicioni partner, upravo zbog toga dobro izabrana žrtva, koju - logična je pretpostavka - neće braniti čak ni veliki deo opozicionih partija ni opozicione javnosti.
       "Najavom optužnice protiv Mihajlovića režim nagoveštava da dovodi u pitanje postojanje višepartijskog sistema u zemlji", kaže Vojislav Koštunica lider Demokratske stranke Srbije, sa dugim stažom borbe protiv verbalnog delikta u vreme jednopartijskog komunističkog vladanja, a nesklon radikalnim ocenama. "U komunističko vreme podizanje optužbe za verbalni delikt odnosilo se na pojedinca, sada se ono tiče cele jedne stranke, odnosno svih opozicionih stranaka. Naravno, režim koji potpuno kontroliše Ustavni sud lako bi mogao da zabrani rad nekih stranaka, ali bi tako izazvao veći otpor u javnosti", kaže Koštunica.
      
       Računica
       Lakše je, dakle, radikalnom primenom članova Krivičnog zakona u kojima je sadržan delikt mišljenja, doći do ispunjenja najave Vojislava Šešelja da će opozicija biti uništena, odnosno tvrdnje predsednika Slobodana Miloševića da je nema. "Opozicija ne može da ispuni svoj poziv ako joj se sprečava da obezvređuje odluke i mere državnih organa, a pogotovo da umanjuje poverenje građana u njih, i ukoliko to čini upravo iznošenjem mišljenja i stavova u formi tvrdnji", piše Beljanski u knjizi "Pravo i iluzija".
       Koštunica ne veruje da režim ima moć da u ovom radikalizmu uspe, ali namere vlasti biće jasnije već iz presude koja će biti izrečena Jovanoviću i iz razvoja "slučaja Mihajlović". Živi bili, pa videli. A do tada ko ima uši i savest, neka ponavlja jednom dnevno pasus kojim Beljanski završava poglavlje o širenju lažnih vesti: "Mnogo je opasnije medijskom indoktrinacijom i širenjem straha stvarati 'poverenje' građana u loše odluke i mere vlasti, nego podsticati ili izazivati nepoverenje u bilo kakve odluke i mere vlasti, bilo kakvim njihovim tumačenjem. Okupljanje oko loših odluka kobnije je od ma kakvog verbalnog osporavanja tih odluka. Samo je vlast koja se kaznama štiti od lažnih vesti sklona tome da se i sama pomoću lažnih vesti održava."
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
      
      

Saslušanje Ivana Kovačevića, člana Predsedništva SPO-a dvojica policajaca u civilu na silu su privela na informativni razgovor u zgradi policije u Beogradskoj ulici 29. novembra. Kovačeviću nije pomoglo pozivanje na poslanički imunitet. "Rekli su mi da ovo nije ni privođenje ni hapšenje. Kada sam upitao da li sam slobodan da odem, odgovorili su da nisam." Kovačević, saslušavan "povodom saopštenja SPO-a o odgovornosti SDB-a za atentat na Ibarskoj magistrali", misli da je njegovo privođenje napad na parlamentarni sistem, višestranačku demokratiju i pretnja ukidanja partija.