Đorđe Dimitrijević
      
       Otkako je tridesetih godina ovog veka američki statističar Džordž Horas Galup počeo da primenjuje anketu kao jedan od mogućih načina za istraživanje javnog mnjenja, rasprave o tome da li se anketiranjem zaista može verodostojno utvrditi šta većinski deo stanovništva misli o nekoj pojavi (tržišnoj, političkoj itd.) množe se iz godine u godinu... Množe se i ankete.
       Gotovo da nema dana, hic et nunc, da se na ulicama naših gradova, od Drine do Timoka, ne pojavi neka anketarska ekipa, najčešće televizijska, nasrćući na ljude pitanjima na koja, inače, odgovor ne umeju da daju ni stručno oformljeni naučni timovi. Ali, nije čovek ko nije "bio na televiziji"... a kad je već na televiziji, onda nije red da se sramoti i da ne odgovori na postavljeno pitanje. Tako se može desiti da jednoga dana iz Svrljiga saznamo da je atomski reaktor u Cernu (Švajcarska) starudija na koju ne vredi bacati pare, jer ćemo, ionako, mi sve rešiti Teslinim zracima smrti ("juče mi baš to reče bata Đoša").
       No, sve učestalije ankete u ovoj zemlji seljaka i seljakanja nisu nimalo slučajna pojava. Reč je, naime, o namernoj zameni teza: ovde ankete više ne služe za utvrđivanje mišljenja i raspoloženja u datom populacijskom krugu i na datom pitanju, već za prinudno oblikovanje mišljenja prema kalupu koji je anketarima dao u ruke naručilac ankete. Prinuda je ponekad sofisticirana, suptilna, skrivena; ali se sve češće dešava da je ogoljena i providna do kraja. Da li je iko u anketama RTS-a čuo nezadovoljnog penzionera; ili da, možda, nismo uspeli da sačuvamo Kosovo i odbranimo teritorijalni integritet zemlje; ili da nećemo imati ni snage ni sredstava da obnovimo zemlju? I obrnuto: da li iko u anketama opozicionih timova vidi Mrkonjića kao čoveka koji je išta (dobro) izgradio u ovoj zemlji? Daleko mu bila njegova gradnja! U Valjevu su - čujemo i gledamo u jednoj televizijskoj anketi - stanove koje je izgradila Direkcija za obnovu i izgradnju zemlje u delu grada porušenom za vreme agresije nazvali Mrkonjić-grad; a u stanovima - lepo se vidi - voda ne kaplje samo s tavanica već, protivno svakom očekivanju, izbija i iz poda. I lepo se čuje čovek koji kaže: "Od 69 stanova koji su podeljeni, samo dva su useljena. Šta će nam ovo, u ovom ne može da se živi."
       Zloupotrebe su česte i u tumačenjima anketa, pa smo tako pre gotovo dve godine (jul, 1998) imali sledeću komičnu situaciju: dva beogradska dnevna lista, u istom danu, istim povodom (istraživanja Agencije "Mark-plan" o političarima od poverenja), objavila su naslove koji su se međusobno potirali. Jedan je glasio: "Slobodan Milošević je političar koji uživa najveće poverenje građana Jugoslavije." Drugi je obznanio: "Predsednik SRJ Milošević i u Srbiji i u Crnoj Gori vodi na listi političara od 'nepoverenja'."
       Koja je od ove dve konstatacije bila tačna? Odgovor zapanjuje: obe su bile tačne! A evo i mehanizma kojim se došlo do takvog rezultata. Centar za marketing "Mark-plan" postavio je u svojoj anketi pitanje: Ko su za vas političari od poverenja u SR Jugoslaviji? Najveći broj glasova dobio je Slobodan Milošević, iz čega proizilazi da je u pravu list koji je objavio: "Slobodan Milošević je političar koji uživa najveće poverenje građana Jugoslavije."
       Ono što je prećutano, međutim, jeste da je procenat glasova datih Miloševiću bio veoma mali (samo 15 odsto), a da je čak 43,5 odsto pitanih odgovorilo da n i j e d a n političar u Jugoslaviji ne uživa njihovo poverenje!
       Prećutano je, takođe, da je ista agencija postavila i sledeće pitanje: Kojim političarima najmanje verujete u SR Jugoslaviji? - i da je odgovor glasio: Slobodanu Miloševiću (29,8 odsto). No, to je uočio onaj drugi list, pa je, prema tome, i on u pravu kad u naslovu tvrdi: "Predsednik SRJ Milošević i u Srbiji i u Crnoj Gori vodi na listi političara od 'nepoverenja'."
       Vajni načini istraživanja javnog mnjenja koji su se, kako govore dati primeri, pretvorili u naturanje određenih mišljenja, doveli su u mnogim zemljama do razmišljanja da li i ankete treba nekako podvesti pod zakonodavstvo, mada je malo šta u vezi sa njima zakonski i kodifikovano. Prevladalo je, naime, mišljenje (koje su uporno zastupali istraživači javnog mnjenja) da moguće zloupotrebe treba rešavati u okviru profesije, da stanovništvo treba edukovati u tom smislu da rezultate anketa i same ankete procenjuje kritički, a to znači da procenjuje koliko anketa zadire u demokratske procese i, konačno, da i onaj ko je anketiran, mora o sebi prosuditi koliko je kompetentan da odgovori na postavljena pitanja.
       Idealno za nas! Za našu izraženu sklonost ka tačnom, nepristrasnom vrednovanju svih pojava i ličnosti, sopstvenih i tuđih.
       Nekidan smo upravo na beogradskom "buvljaku" - buvljaku, da! - gledali tročlanu televizijsku ekipu koja je elitni svet na tom prostoru presretala pitanjem: "Šta mislite o pobedi demokratske opozicije u Hrvatskoj?"
       Malo ko nije nešto mislio. Povremeno se sticao utisak da je drugi deo pitanja čak i suvišan. Dovoljno bi bilo i skraćeno pitanje "Šta mislite o...?" - upitani bi ex cathedra (u pozadini slušaoci) počeo da veze o...
       I šta smo zaključili posle cele ove priče o anketama?
       Zaključili smo da se onaj naš svet koji ume kritički da misli, koji ume kompetentno da odgovori na svaku anketu, najpre nalazi na buvljaku.