NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Rikša sa mobilnim

Dragoslav Rančić: Kineski vremeplov (3)

      Izgleda neverovatno, ali ceo grad Šengdžou, u priobalskoj južnoj provinciji Džeđijang, živi od izdrade i prodaje kravata. Možda je to i prirodno, jer se u tom kraju, uz čaj i bambus, još najviše gaji svilena buba, ali je ipak za Ginisa: dve hiljade fabrika kravata na 760 000 stanovnika. A pritom malo ko nosi kravatu.
       Nosio ju je Džao Singtan, jedan od fabrikanata, kad nas je pogostio u jednom skupom sečuanskom restoranu. Karden i Žan Klod, za čije kupce radi, možda bi mu uz kariranu košulju preporučili drukčiji dizajn. Ali Džao, narodski čovek bez kompleksa, nesumnjivo zna da mu obilje dopušta i malo ekstravagantnosti.
       Fabrike, naravno, nisu velike. One najmanje zapošljavaju samo jednu porodicu, a one najveće, među kojima je i Džaova, oko trista radnika. Sve su privatne i sve uspevaju, iako je konkurencija veoma oštra. Sve kravate se rade ručno i gotovo sve se izvoze.
       U klasičnom kineskom romanu iz 18. veka "San u crvenom paviljonu" pominje se oko šezdeset izraza za svilu, pričao mi je svojevremeno poljski sinolog Jerži Lobman. Sada od trgovaca tekstilom čujem da, sasvim sigurno, ima više od 60 vrsta svile. Najcenjenije su kravate od sirove svile, tkane od posebno bojenih vlakana, sastavljenih od pet-šest tankih osnovnih niti koje se izvode iz čaure. Posao je pipav i vredan poštovanja, ali Džao po pravilu ne zarađuje više od jednog, samo jednog, juana po kravati (23 pfeniga), bez obzira na to kolika je njihova cena u pomodnim robnim kućama u Parizu, Rimu ili Berlinu. Tvrdi da se tako i obogatio.
       U Šengdžou, pre dvadesetak godina, došao je jedan kineski kapitalista iz Hongkonga i uložio pare u prvu fabriku kravata. Tako je počelo. Kad se uskoro videlo da posao napreduje, a i da radnici u toj fabrici dobro zarađuju, i drugi su poželeli da se "obogate". Prva fabrika je postala neka vrsta rasadnika. Sada se u ovom gradu proizvede oko 80 miliona kravata godišnje.
       Fabrikanti tvrde da su na svetskom tržištu postali "mali tigrovi" i da su ozbiljno ugrozili glavnog konkurenta Južnu Koreju. Naravno, na početku su bili žestoki konkurenti jedni drugima. Ali su potom osnovali udruženje fabrikanata kravata i dogovorili se o rasponu cena proizvoda, a ponajviše o najnižoj ceni, ispod koje se roba ne sme prodavati. Konkurencija je ostala, posebno kad je reč o kvalitetu proizvoda i efikasnosti poslovanja, ali se posao dogovorno deli ako jedna fabrika ima veću ponudu nego što su joj kapaciteti. Tako se sve te silne fabrike pretvaraju u pogone jedne velike proizvodne integracije.
       Džao se od građevinskog tehničara najpre preobratio u prodavca kravata, a kad je stekao nešto kapitala, uzeo je zajam od banke i otvorio svoju fabriku. Sada ta fabrika, posle sedam godina rada, vredi oko dva miliona dolara. Džao odgovara za međunarodno, a njegova žena za unutrašnje tržište. Od oko 300 zaposlenih, samo njih desetak radi u administraciji, na poslovima upravljanja, marketinga i prodaje, ostali su u proizvodnji. Prosek starosti zaposlenih je 28 godina, a plate su oko
       1 000 juana (oko 230 maraka).
       Radi se 10 sati dnevno, ni nedelja nije uvek dan odmora, nego odmor pada na smenu jednom ili dvaput u toku meseca. Niko se ne buni, svi ćute i rade. Vlasnik uplaćuje oko 10 odsto bruto zarade svakog radnika u fond zdravstvenog i socijalnog osiguranja. To nije mnogo - onaj ko se razboli mora još mnogo šta da plaća iz svog džepa, a onaj ko ovde bude dočekao penziju neće baš imati sasvim bezbednu starost - ali većina privatnih fabrikanata i ne osigurava zaposlene.
       Sam Džao ostvaruje godišnji profit od oko 30 000 dolara, što je pozamašna suma u poređenju sa prihodima njegovih siromašnijih sugrađana i sa njegovim ranijim stanjem, ali nije ni za lovorike ni za ono što bi on hteo. Stalno investira u proširenje i modernizaciju fabrike. Iz Italije je uvezao najsavremenije mašine za tkanje svile, a osnovao je i dizajnerski biro koji naziva institutom za razvoj proizvodnje kravata. Njegovi dizajneri smišljaju uz pomoć kompjutera originalni dizajn - da se "oseti" da je kravata od kineske svile - za otprilike polovinu proizvodnje, druga polovina se radi po uzorcima stranog poručioca.
       Posetio sam još nekoliko sličnih privatnih fabrika: jednu tekstilnu u gradu Šaošanu, jednu za proizvodnju električnih uređaja u gradu Simenu (obe u provinciji Džeđijang), kao i jednu za proizvodnju modne kožne galanterije u Nankingu.
       Iznenađen dinamikom u tekstilnoj fabrici, specijalizovanoj za izradu posteljine, upitao sam vlasnika Džua Čaodžunga da li se radi u jednoj ili u dve smene.
       "U jednoj i po", odgovorio je šeretski, ali otvoreno: radi se punih 12 sati, dok on sam, kako tvrdi, dolazi na posao u 6 ujutro, a odlazi u ponoć. "A pitajte direktore u partijskim fabrikama kad dolaze na posao i šta rade, sem što se prežderavaju, napijaju i jure ženske, pa ćete bolje shvatiti moj položaj." Pomenute "partijske" fabrike su, za ovog privatnog industrijalca, zapravo državne fabrike. Bilo je to i prvi i jedini put da sam, tokom čitavog boravka i tokom mnogih razgovora u Kini, uopšte čuo da je neko pomenuo Komunističku partiju. Nekad su svi razgovori s njom počinjali i s njom se završavali. Sad mi se učinilo da se o kineskoj komunističkoj ideologiji više govori kod nas - i to uz često krajnje proizvoljna ili netačna tumačenja - nego u samoj, veoma apolitizovanoj svakodnevnoj Kini.
       (Setio sam se da su u prošlosti i stranci bili na neki način u obavezi da tu i tamo u razgovoru pomenu i KP Kine, ako su želeli da ostave da su uljudni utisak. Na jednoj novinarskoj ekskurziji u Henanu, davne 1975, tadašnji doajen stranih dopisnika u Pekingu Džon Berns iz kanadskog lista "Glob and mejl" - onaj isti koji je, radeći potom za "Njujork tajms," dobio 1993. Pulicerovu nagradu za izveštavanje iz rata u Bosni - bio je "zaboravio" da u otpozdravu na zdravicu predsednika Revolucionarnog komiteta provincije, na svečanom banketu, pomene KP Kine.
       Za reč se, što je bilo vrlo neuobičajeno na kraju banketa, javio vijetnamski dopisnik Le Tu Vin. Vičan istočnjačkom političkom ritualu, on je nastojao da posredno koriguje Bernsa, istakavši pored ostalog: "I kao što reče naš kanadski kolega, Kina je sve ove velike uspehe - u šta smo se uverili i prilikom posete vašoj provinciji - postigla pod rukovodstvom Komunističke partije na čelu sa predsednikom Mao Cedungom".
       Posle večere, jedva smo u mraku, ispred zgrade Revolucionarnog komiteta, spasli krhkog Vijetnamca iz ruku razjarenog i robustnog Bernsa.
       "Znači, nema partije ni u fabričkom krugu ni u proizvodnji?" - pitam u šali vlasnika tekstilne fabrike Džua.
       "Nema ni sindikata, nema nikakve politike. Ali nema ni bunta. Kod mene radnici u proseku zarađuju 1 500, a oni najbolji i do 2 000 juana."
       Nikada nisam mislio da ću doživeti da vidim da priučena tekstilna radnica u Kini zarađuje 465 maraka, tri i po do četiri puta više od sudije Vrhovnog suda ili profesora univerziteta u Jugoslaviji. Devojke dolaze u ovakva preduzeća iz pasivnih krajeva i zaostalijih provincija i imaju stan i hranu u blizini fabrike, ili često u samom fabričkom krugu, po cenama znatno nižim nego u gradu, pošto vlasnik na to ne plaća porez. Neke napreduju na poslu i vezuju se za fabriku, neke se vraćaju kući sa spremljenim mirazom, ali i sa dobrim radnim preporukama.
       Nekada su za posao u drugom gradu, a pogotovo u drugoj provinciji, bile potrebne čitave hrpe odobrenja i dozvola i vlasti mesta iz kojeg radnik dolazi i vlasti mesta u kome traži zaposlenje. Radne dozvole i dozvole boravka potrebne su i sada, ali se malo ko na njih ozbiljno obazire. Mladi ljudi su već stekli naviku da se kreću slobodno, trbuhom za kruhom.
       U fabrici elektrouređaja u gradu Simenu plate su upola niže nego kod Džaoa, možda zato što je ona joint venture sa manje samilosnim fabrikantom sa Tajvana, a možda i zbog jakog pritiska nezaposlenih sa berze rada. Nezadovoljnici uvek mogu da odu tamo gde misle da će im biti bolje, na svako upražnjeno mesto čeka po nekoliko kandidata. Političke parole iz fabrika su odavno iščezle, ali je u nekim fabrikama istaknuta jedna nova: "Ako danas ne radiš dobro, sutra nećeš imati šta da jedeš". I u Simenu nailazimo na sličan fenomen za Ginisa: grad ima oko dve hiljade manjih pogona elektroindustrije.
       Svako koga su zadivili spretni prsti kineskih vezilja neizbežno je morao pomisliti da Kina ima ogroman potencijal za proizvodnju mikročipova. Sada je to realnost. Kinezi rade mikročipove za Japance, ali su im već postali konkurenti u proizvodnji elektrouređaja.
       Fabrika modne kožne galanterije u Nankingu je vlasništvo Tajvanaca. Ima ih šest, a Lin Kunfa, sa kojim sam razgovarao, jedan je od vlasnika i istovremeno je generalni direktor. Fabrika radi za čuvene modne kuće kao što su "Versaće" i "Danhil", a njeni proizvodi su - zbog niske cene rada - za najmanje 30 odsto, a poneki dvostruko jeftiniji i konkurentniji nego tajvanski. Cena rada, naravno, nije niska u poređenju sa platama u državnoj industriji, plate od 1 200 juana su dvostruko više.
       Iskustva ovog fabrikanta su da Tajvanci više na tlu matice ulažu u proizvodnju, a Hongkonžani više u trgovinu. Sa Tajvana se na kontinent sele čitave fabrike u potrazi za jeftinijom radnom snagom, osobito one koje se sporije tehnološki obnavljaju i kojima posao ne ide najbolje. Tu se brzo oporavljaju i počinju da napreduju, jer zadržavaju stare poslovne veze, a nemaju više problema sa radnicima koji odbijaju da rade prekovremeno. Nemaju problema ni sa kineskim vlastima, jer su investitori u prvih nekoliko godina oslobođeni poreza, a dozvoljava im se i da profit izvoze. I što je vlast viša, to je s njom lakše, tvrde strani investitori.
       "Pa kolike su investicije sa Tajvana u kinesku privredu i koliko je tajvanskih fabrikanata na kontinentu?"
       Lin se smeje: "Možda to više ne zna ni sama kineska vlada".
       U Evroazijskom institutu za istraživanje društvenog razvoja - trustu mozgova pri kineskoj vladi - takav odgovor smatraju duhovitim, ali i metaforičnim. Zna se tačno: Tajvan se, sa 20 milijardi dolara, nalazi na četvrtom mestu među stranim investitorima u kinesku privredu, posle Hongkonga, Japana i SAD. Istina, korisno je što su to ulaganja u proizvodnju, ali se više ne bi moglo reći da su Tajvanci kineskim privrednicima onakav uzor u proizvodnji i upravljanju kakav su im, recimo, Amerikanci, Japanci ili Nemci. ( Utisak je da od evropskih uzora kineski menadžeri najviše cene nemačke mašine i italijanski dizajn.)
       Jedan Tajvanac je čak navukao zavist mnogih zbog svoje poslovične domišljatosti. Smislio je, za brzu hranu, obične rezance sa sitno seckanim mesom i povrćem koji se prelivaju vrelom vodom i jedu odmah, posle par minuta, iz plastične činijice u kojoj se prodaju. Takva hrana služi se svuda gde je promet veliki, na železničkim i autobuskim stanicama, aerodromima, po velikim robnim kućama, na uličnim kioscima. Čovek je stvar patentirao, kao da je Bil Gejts koji prodaje kompjutere, pa se, kažu, obogatio, a počeo je kao siromah. Drugi mu povlađuju, jer je usnio i ostvario pravi san. Smislio je Kolumbovo jaje, prodao je, eto, Eskimima zamrzivače, pa zaslužuje i poštovanje i bogatstvo.
       Kako bilo, da bilo, za dve decenije u Kinu je uloženo 257 milijardi dolara stranog kapitala. Ta suma je neka vrsta mamutskog avansa, budući da je dosad potpisano ugovora o raznim ulaganjima u vrednosti od 560 milijardi dolara. Tako je Kina postala druga zemlja u svetu, posle SAD, po visini uloženog stranog kapitala.
       Ispričao sam kineskim ekonomistima da sam jednom pitao ruskog političara Grigorija Javlinskog kako to da se ruski reformatori nisu koristili kineskim iskustvom u privlačenju stranog kapitala i da mi je on odgovorio da Rusija nema prekomorske Kineze, kao što ih ima Kina. U Pekingu se ne spori da su prekomorski Kinezi imali veoma važnu ulogu u privlačenju stranog kapitala, ali se veći značaj pridaje odlučnosti sa kojom je Kina počela da se otvara prema svetu stvaranjem slobodnih ekonomskih zona i donošenjem adekvatnih i blagovremenih liberalnih propisa za poslovanje potencijalnih investitora.
       Svaki veliki uspešan poduhvat neminovno, tokom vremena, prate mitovi. Takav je, izgleda, slučaj i sa kineskim reformama i počecima otvaranja Kine prema svetu.
       U društvu stranih novinara, diplomata i poslovnih ljudi u Pekingu poveo se razgovor o tome koliko je Kina, nekad okovana konspirativnim režimom, evoluirala u oblasti informisanja. Jedni su tvrdili da je napredak ogroman, da je političkih i ekonomskih informacija iz kineskih izvora sve više i da se do njih sve lakše dolazi. Prošlo je vreme one teške i enigmatične Kine u kojoj su se strani dopisnici specijalizovali za čitanje političkog štiva između redova. Drugi to nisu osporavali, ali su dodavali da kineski funkcioneri i sada, kao nekad, umeju i te kako da se "zavežu", ako im je tako naloženo.
       Moj prijatelj Ištvan Janik, koji je u Kini proveo oko četvrt veka, uporedio je u šali kineski sistem informisanja sa klasičnom kineskom dugačkom haljinom ljipao, elegantno pripijenom uz vrat, ali sa razrezima sa strane do iznad kolena. Sad je ta haljina, kaže on, dobila dubok dekolte i razrezi sa strane su se popeli čak do kukova, ali je i dalje sve što je bitno ostalo skriveno.
       Skriven je, tako, i jedan mit o kineskoj reformi i prvom uvozu stranog kapitala o kome se sada priča među starim prijateljima sa dosta samozadovoljstva zbog vešto smišljene taktike.
       Kad je pre dve decenije Kina želela da privuče strani kapital, kaže mitska priča, Deng Sjaoping se najpre obratio najbogatijim i u međunarodnim poslovnim krugovima najuticajnijim prekomorskim Kinezima. Ali kako su mnogi od njih u prošlosti, zbog podrške Maovoj politici, stradali u zemljama u kojima žive, on nije želeo da zloupotrebi njihov patriotizam. Bilo mu je potrebnije mnogo više njihovo poverenje, nego, bar za prvo vreme, njihov novac.
       On je takve ljude od poverenja upoznao sa svojom taktikom i dogovorio se s njima da se na njihove tekuće račune u najuglednijim i najmoćnijim bankama u Njujorku, Londonu, Singapuru, Hongkongu i drugim svetskim finansijskim centrima iz kineske državne kase doznače velike sume novca. Taj novac je potom, iz uglednih svetskih banaka i sa računa poznatih firmi, vraćen u Kinu, ali sad već kao "prvi strani kapital" koji je "investiran" u kinesku privredu u znak podrške Dengovim ekonomskim reformama i njegovom kursu političke stabilnosti zemlje.
       Kad je led probijen, veliki finansijski magnati među prekomorskim Kinezima počeli su da ulažu i svoj kapital, a za njima su usledili, uz povoljne procene svetskih banaka i dobar kineski marketing u međunarodnim poslovnim krugovima, i investitori iz Amerike, Japana, Evrope. Naravno, kineska vlada je dala mnoge zakonske olakšice ulagačima i omogućila im i da ostanu u Kini, a ne da sa prvim većim profitom iz nje odu i više se u nju ne vrate.
       I to je kraj mitske priče. Šta se u međuvremenu desilo, najbolje se vidi iz nekoliko šturih ekonomskih podataka.
       Na početku reformi državni sektor u industriji davao je 80 odsto nacionalnog dohotka, a prošle godine samo 35 odsto. To je manje nego u Švedskoj (60 odsto), ili u Nemačkoj (50 odsto). Ostala je fama o kineskom državnom socijalizmu, kao i dobar deo njegovog kostura, ali je i partije i države manje u proizvodnji nego kod nas.
       Istina, u Kini ima oko 90 000 državnih industrijskih preduzeća u kojima tek treba da se, u raznim vidovima, izvrši vlasnička transformacija. Ali mala i srednja privatna preduzeća, zajedno sa kolektivnim i mešovitim firmama, već zapošljavaju oko 200 miliona radnika, to jest više nego državni sektor u gradovima (175 miliona), - što je ključni element u prosuđivanju socijalnog aspekta reformi.
       Često rudimentarna i rustična, sa korenima u jeftinoj ljudskoj energiji i nekom iskonskom poslovnom smislu, a sa ambicijama da žestoko i verovatno bez mnogo skrupula ugrozi inertni i okoštali državni sektor, kineska privatna privreda je jedinstven fenomen - između prvobitne akumulacije kapitala u zaostaloj Aziji i podređivanja tehnološkim i poslovnim normama industrijalizovanog Zapada.
       Nisam shvatao koliko je širok jaz koji ta privreda premošćuje dok pred jednom robnom kućom u Nankingu nisam video vozača rikše kako s nekim razgovara preko svog, nesumnjivo svog, mobilnog telefona. Gruba, ali osmehnuta lica, on je prolaznicima, poput taksiste, nudio jeftinu vožnju na triciklu koji je pokretala njegova elementarna snaga. Nije se toga stideo, kao što se od moderne tehnike nije prepao. Očigledno, rikša i mobilni telefon imali su za njega istu upotrebnu i praktičnu vrednost.
      
       (Nastaviće se)
      
      

      

Dragoslav Rančić, ugledni novinar NIN-a i "Politike", proveo je deceniju (1974 -'84) u Kini. U tom periodu je okončana Maova era; veliki vođa je umro 1976. Kao novinar Rančić je prisustvovao i poslednjim ispraćajima velikih revolucionara Džu Dea i Džou Enlaja.
       Krajem sedamdesetih počela je Dengova era. "Nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe", govorio je Deng i time odredio smisao promena. Novinar Rančić se susretao sa glavnim protagonistima reformi: Deng Sjaopingom, Hu Jaobangom, premijerom Džao Cijangom...
       Pre nego što je 1984. pošao iz Pekinga, Rančić je već javljao da je počela slobodna prodaja bicikala, da su se pojavile prve pijace, da su retki mogli imati traktor u privatnom vlasništvu, da su u domaćinstva ušli prvi televizori i kućanski aparati, da su vidljive promene u odevanju: skinute su "maovke", pojavile su se devojke u suknjama, obavljena su prva venčanja u venčanicama, momci su počeli da vezuju kravate.
       Krajem prošle godine, petnaest godina kasnije, Dragoslav Rančić je ponovo boravio u Kini. NIN će u nekoliko nastavaka objaviti njegovo viđenje Kine na kraju II milenijuma.


      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu