Mlada "kristalna" generacija je ravnodušna prema tradiciji i grupi, sklona je trošenju i želi da stalno "bude u toku"

      Jedni će u Japanu reći da je individualizma previše, a drugi da ga je nedovoljno. Za neke rastući individualizam pojedinca jeste promena koja brine, a za druge zabrinjavajuća je "nova homogenost" Japanaca na međunarodnoj sceni. I jedna i druga pojava imaju komplementarni uzrok, u dva tabua japanskog društva. Jedan je porodica, a drugi se odnosi na političku sferu, odnosno na pitanje bezbednosti. Mladi rukovodilac u odeljenju za nacionalnu bezbednost kazuje nam da je pitanje bezbednosti postalo gotovo egzotično, što je ogromna promena u poređenju sa ranijim decenijama, kada je ono bilo tabu.
       "Mnogi šefovi korporacija veoma su zabrinuti zbog rušenja tradicionalnih vrednosti, promena u porodici, rastućeg individualizma", kaže Hideaki Tanaka iz Japanske federacije privrednih asocijacija. Direktor TV programa nacionalne televizije kaže da japanski sistem nikada ne može da stvori nekog poput Gejtsa koji bi sam revolucionisao jednu oblast u toj meri, ali da upravo zbog toga Japan zaostaje u informativnim tehnologijama.
       Pitanje individualizma ostalo je centralno pitanje japanskog društvenog života. Prošle decenije osnovan je u Kjotu centar za proučavanje istorije Japana iz koga je nastao misaoni pokret pod nazivom "nova škola Kjota", u spomen slične ustanove koja je tridesetih godina nastojala da poveže nacionalni identitet i modernizaciju. Najznačajniji mislilac te nove škole je psihoanalitičar Hajao Kavai koji se obrazovao u Švajcarskoj, kod Karla Gustava Junga.
      
       Devojke
       I u samom Japanu ima onih koji će reći da je "majčinski kapitalizam" apsolutna nesuvislost kojoj se samo priklanjaju konzervativci. Popularni intelektualac koji se pojavljuje u medijima Akira Asada mogao bi da se opiše kao mislilac koji opravdava potrošačko ponašanje mladih Japanaca, ravnodušnih prema tradiciji i grupi. On je tu generaciju nazvao "kristalnom", a za nju je važno biti teke - teke - u toku.
       Njegov ideal je nomad opremljen elektronikom, bez nacionalnih i kulturnih privrženosti. Istina je da se sve više mladih Japanaca prepušta čarima hedonizma. Promene koje se dešavaju najpre se dešavaju u porodici i kod mladih zaposlenih žena koje postaju sve samostalnije i koje se odlučuju za sve kasniji brak. To je deo društvene kontroverze; društvo je prisiljeno da promoviše potrošnju, ali promovišući potrošnju afirmiše novi način života koji ugrožava dotadašnji socijalni poredak. Prema nedavnom istraživanju broj devojaka u kasnijim dvadesetim koje još nisu u braku porastao je sa 30 na 50 odsto u poslednjih trideset godina.
       Ilustraciju tog trenda mediji su našli u pojavi jednog zanimljivog društva dobrostojećih devojaka koje se nazvalo DSS (engleski Darling Searching Societdž, odnosno društvo srećno neudatih devojaka). Nijedna od njih ne misli bar za sada da se udaje. One pozivaju svoje poznanike na večere, izlaske i razgovore. Gospođica Takasu želela bi da se uda tek oko 30, a da rodi prvo dete u 35. Do tada ona se odeva u skupim radnjama, zarađuje oko 28 000 dolara godišnje, živi s roditeljima i putuje po okolnim azijskim zemljama. U francuskim restoranima koji su sada u modi sreću se gotovo isključivo devojke koje sede zajedno na ručku ili čaju i kafi. Prijateljice odlaze često zajedno na vikende, tako da su turističke agencije već ponudile mnoge povoljne aranžmane za devojke koje putuju zajedno. Nije reč ni o kakvoj društvenoj devijaciji. Jednostavno, kako kaže gospođica Takasu, "prijateljice se ophode s velikim poštovanjem jedna prema drugoj. Momci dolaze i prolaze, ali prijateljice i drugarice ostaju za ceo život".
      
       Paraziti
       Satoko i Harue Hamaguči takođe putuju zajedno u Pariz. Neobično je da su obe protestantkinje, što je retkost u ovoj zemlji u kojoj dominiraju šinto-budistička i zen-budistička religija. Ima, naravno, i katolika, ali su protestanti prava manjina. Harue i Satoko već rade, ali još ne misle na udaju. "U Evropi ili SAD mogućno je da nakon udaje, ili kada rodi, žena nastavi karijeru. U Japanu je to gotovo nemoguće", kažu one.
       U socijalnom žargonu već je stvoren termin "samci paraziti" kojim se negativnom konotacijom žigošu ovi znaci nove individualnosti, čak i kada je izvesno da se mlade devojke na ovaj korak odlučuju uz prećutnu saglasnost majki. "Majke žele da dozvole svojim kćerkama da čine nešto što one nisu bile u stanju da rade", kaže pisac Tamako Sarada. Ona smatra da je udoban život kod kuće još jedan razlog odloženog braka. Devojke ne kuvaju, niti spremaju kod kuće, nego to rade majke umesto njih. "Tako je. Moja majka se brine o meni i kuva za mene", kaže Mariko Kavana, 31. "Za nju je to kao hobi. To je naravno prijatno. Ona je, međutim, svake godine sve starija i mi ćemo jednog dana promeniti uloge, tako da ću ja početi da se brinem o njoj", kaže Mariko.
       U izveštaju Nacionalnog obaveštajnog saveta CIA, koji je objavljen u junu 1999, zaključuje se da Japan može da razvije potencijal kojim će da odstupi od bezbednosnog interesa SAD. Japanska želja za "normalizovanjem" može da znači želju za simetričnijim odnosima sa SAD, a to će neizbežno da vodi povećanju prostora za nesuglasice, ili ka japanskoj želji za većom autonomijom ili za povećanjem uticaja u istočnoj Aziji. U krajnjoj konsekvenci može da i to dovede do nezavisnog delovanja Japana, zaključuje izveštaj američke obaveštajne agencije.
       Reagujući na njega, profesor na japanskom Kejo univerzitetu Soeju Jošihide navodi da japanska želja za autonomnom ulogom uopšte ne znači razvijanje jedne nezavisne strategije, onakve kakvu imaju Rusija, Kina ili SAD, te da takva opcija predstavlja anatemu za većinu Japanaca koji ne žele ponavljanje lekcija iz istorije i ostaju uvereni da Japan nikada više ne treba da obnovi ulogu vojno nezavisne zemlje. Rastuća spremnost da se razmotri član 9 Ustava kojim se Japanu zabranjuje razvoj ratnih potencijala nije korak koji bi vodio stvaranju Japana nezavisnog u vojnim poslovima. Veća autonomija nikako ne bi vodila slabljenju američko-japanskih veza, jer je za sve Japance jasno da će SAD biti prvi vojnički partner i izbor takvog Japana, zaključuje profesor Jošihide. Rastuće interesovanje za probleme bezbednosti usredsredilo je Japan i na kosovsku krizu. Zvanično reagovanje japanske vlade bilo je veoma delikatno. Vlada je saopštila da "razume moralne i humanitarne razloge" koji su zemlje NATO-a naveli na intervenciju, ali nije odobrila ignorisanje legalnih institucija UN. Japanski stručnjaci za međunarodno pravo oštro su osudili nelegalnost bombardovanja, a japanska javnost je reagovala sasvim odbojno. U ispitivanju javnog mnjenja, preko 80 odsto ispitanih bilo je protiv bombardovanja.
      
       Zločin
       Direktor Instituta za međunarodnu politiku Toširo Ozava kaže da je japanski pacifistički refleks veoma snažan. "Japanci su se uz pomoć NATO akcije vratili sećanjima iz Drugog svetskog rata, tako da su se pomešali antimilitaristički sentimenti s visokim idealizmom u očekivanju od UN. Ignorisanje UN u glavi običnog Japanca je veliki prekršaj, jer su UN simbol poverenja i međuzavisnosti sveta. Rasprava o bezbednosti imala je nekoliko stadijuma u posleratnom Japanu. Šezdesetih se vodila velika debata o tome da li su odbrambene snage ustavne ili nisu, sedamdesetih je stigao pacifizam koji nasleđuju prozapadni sentimenti, da bi kraj osamdesetih i početak devedesetih doneo kod nas izvesno samozadovoljstvo i želju za širim angažovanjem u svetu. To je bila posledica velikog japanskog ekonomskog rasta i na njemu zasnovanog političkog optimizma. Od tada do danas prošla je jedna decenija koju možemo smatrati izgubljenom, jer nije donela nikakva rešenja. Sada se to svelo na pitanje kakvu ulogu treba da igra Japan? Jasno je da treba da igra vojnu ulogu, ali kako u tome naći balans? Naši susedi, a posebno Kina, tu su veoma osetljivi. U tom kontekstu pojavljuje se kao važno i "pitanje istorije", kaže gospodin Ozava.
       Za "pitanje istorije" smatra se obično pitanje odgovornosti i razmera zločina u prošlom svetskom ratu. Kinesko-japanski odnosi imaju svojevrsni "azijski Jasenovac", odnosno zločin u Nankingu. Ovog meseca Peking i Tokio ponovo su tim povodom ukrstili koplja, jer je u Tokiju održana konferencija na kojoj je izneto da je bilo "svega nekoliko hiljada" žrtava japanskih vojnika u kineskom gradu Nankingu. Dosadašnje procene su da je bilo između 150 000 i 1 200 000 ubijenih, mada ima istoričara koji tvrde da je ubijeno i do 300 000 ljudi. Osim zvaničnih vladinih nota, ljutnja među Kinezima je bila tolika da su odbijali čak da toče benzin vlasnicima japanskih automobila, a u pojedinim provincijama je zvanično zaključeno da na ulicama ima "previše japanskih automobila". U svakom slučaju, istorijski revizionizam, ako nastupi, neće mimoići ovo pitanje.
      
       Kosovo
       Reakcije Kine i Rusije bile su povod da se Japan ozbiljnije pozabavi bombardovanjem Jugoslavije. Institut za međunarodnu politiku upravo okončava preliminarne rezultate istraživanja o globalnom značaju bombardovanja Jugoslavije. "Ako su Kina i Rusija protiv, ako one sve bliže sarađuju na vojnom planu, onda je jasno da to mora imati uticaj u Aziji, a samim tim i u Japanu", kaže profesorka Hrišćanskog (protestantskog) Univerziteta Takako Ueta koja je rukovodilac istraživanja. "Kineska spremnost za saradnju biće umanjena, jer je Kina zbog američkog vojnog prisustva u Japanu veoma oprezna", dodaje profesor Ozava.
       Jedan od članova istraživačkog tima je i profesor balkanskih i srednjoevropskih studija Nobuhoro Šiba. Profesor Šiba je pre 25 godina studirao dve godine u Beogradu, često ga posećuje i govori srpski. "Ja sam često bio pozivan da objašnjavam događaje na Kosovu. Moj stav je da podela Kosova nije dobro rešenje. Pitanje manjina treba da se rešava u okviru matičnih država", kaže profesor Šiba. Poslanik Liberalno-demokratske partije Kosugi Takaši, koji je nekoliko puta boravio u Jugoslaviji, kaže da se u Japanu ne veruje svemu što kaže CNN. "Ja se lično slažem sa stavom koji je povodom Kosova iznela visoki komesar za izbeglice gospođa Sadako Ogata da je već dosta bombardovanja u ime humanizma", kaže gospodin Takaši.
       Da li onda Japanci postaju nacionalisti? "Kod nas postoji velika antipatija prema svim događajima iz prošlog rata. Ti događaji nikada neće dobiti podršku u javnosti. Naši susedi smatraju da postajemo više nacionalisti jer smo, recimo, našu zastavu nazvali nacionalnom zastavom. Doskora, ona je bila samo zastava, bez ikakvog obeležja čija je i čemu služi. Tačno je da postajemo na neki način veći realisti, jer se pred nas postavlja sve više problema koje moramo sami da rešavamo", zaključuje doktor Ozava.
      
       DRAGAN BISENIĆ