NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Kraljeva demokratija

U nedelju, 12. marta, u Španiji će biti održani generalni izbori. Posle četvorogodišnje vladavine desnih snaga Partido popular, mnogi analitičari kao i do sada objavljene predizborne ankete, predviđaju njihovu novu pobedu

      (Specijalno za NIN iz Madrida)
      
       Većina Španaca u nedavno potpisanom ugovoru između PSOE (socijalisti) i IU (ujedinjena levica), prvom takvom paktu posle više decenija, vide veliki uspon levih snaga čak i do same izborne pobede. Ako je rezultate izbora teško predvideti, ono što se sa sigurnošću može potvrditi, jeste veliki ekonomski napredak Španije u protekloj deceniji, zdrava politička i socijalna klima i opšta stabilnost čitavog društva. Nešto sasvim drugačije od samog početka španske demokratske tranzicije započete pre 25 godina. A kako je ona izvršena, kakvi su njeni rezultati i kakve su joj prepreke bile postavljene, specijalno za NIN govori Santjago Kariljo, bivši generalni sekretar Španske komunističke partije i jedan od ključnih učesnika te demokratske borbe.
      
       Koji su ključni događaji i ličnosti koji su presudno uticali na tok španske tranzicije iz diktature u demokratiju?
       - Jedan takav događaj možemo da pronađemo u Portugalskoj revoluciji. To što se zbilo tu, u našoj neposrednoj blizini, imalo je direktni uticaj na Španiju, pre svega u stvaranju uverenja da je obaranje diktature i to bez krvi, moguće. Posebno ako se uzme da je ova revolucija usledila posle smrti Karera Blanka, takođe ključnog događaja u našoj tranziciji.
       Blanko je bio smatran i od Franka određen, kao izvanredni most između aktuelnog i budućeg španskog sistema vlasti koji je trebalo da bude sličan frankizmu i njegov prirodni nastavak. Uz ova dva, kao treći odlučujući čin, naveo bih to što je Komunistička partija Španije kao stav imala jasnu politiku nacionalnog pomirenja. Ovakva politika koju je KPŠ već mnogo ranije usvojila, otvorila je mogućnosti da se između demokratske opozicije i reformskih snaga samog režima postigne dogovor o tranziciji. Posle svega, važan momenat je i ostvarivanje dogovora iz Monkloa, čija realna vrednost leži u tome što je dao programe navedenom dogovoru između reformista i opozicije. To je bila tačka sa koje se nije moglo nazad već samo napred.
       Dogovor je imao politički deo u kome je i izvor budućeg demokratskog Ustava i ekonomski deo koji je bio neophodan znajući za velike ekonomske teškoće kroz koje je Španija tada prolazila.
       Zatim dolazi istorijska slučajnost. Mi smo bili uvereni da nam je potreban neko ko će nam otvoriti vrata iznutra jer demokratska opozicija za to nije imala dovoljno snage. Tragali smo za nekim visokim oficirom, razmišljali smo i o ocu današnjeg kralja koji je bio u emigraciji... Sam slučaj je hteo da takvu ličnost pronađemo i to tamo gde smo to najmanje očekivali; kralj Huan Karlos koga je sam Franko bio odredio za nastavljača svoga dela.
       Onaj ko nam je otvorio vrata iznutra bio je sam kralj. Zatim, tu je Suares, izvanredni kraljev pomagač koji je imao ne samo viziju već i dovoljno inteligencije da pregovara sa svima kako bi demokratska tranzicija bila uspešno izvedena. Uz sve to, tu smo bili i mi, komunisti i ostale opozicione partije, istina vrlo slabe i sa nejasnom idejom oko smene režima kao što je to bio slučaj sa PSOE.
      
       Šta je predstavljalo najveće prepreke u toku tranzicije; vojska, Crkva, vladajuća klasa, međusobni sukobi opozicionih partija?
       - Vojska. To nije bila narodna armija već frankistička, ona koja je pobedila u građanskom ratu. Ta vojska je smatrala da ono što je u tom ratu pobedila, nije bio demokratski režim već internacionalni komunizam. I sada kad je došlo do promena i legalizacije KPŠ, visoki vojni krugovi su objavili svoj pristanak ali nevoljno i uz neke značajne ostavke visokih činova. Vojska je bila najveća prepreka i njena politika je čak prouzrokovala i pokušaj državnog udara u februaru 1981. godine.
       Crkva nije bila velika prepreka. Ona se već bila uključila u važne tokove promena. Mi smo i ranije imali kontakte sa Crkvom i čak i simpatizere, posebno među nižim klerom. U visokoj crkvenoj hijerarhiji bio je kardinal Tarankon koji je već imao demokratsku viziju španskog društva. On, recimo, nije podržavao, kao i Crkva uostalom, stvaranje demohrišćanske partije i u Španiji nije bilo takve stranke za razliku od drugih evropskih demokratija. Crkva je u tranziciji imala važnu i pozitivnu ulogu.
       Prepreke su bili vojska, državni aparat, sektor policije i sva ona birokratija koja je ulazila u svaku vrstu konspiracije kako bi očuvala svoju poziciju i sprečila demokratizaciju društva. Važna prepreka je bilo i to što je u nekim evropskim vladama, posebno u Nemačkoj ali i u SAD postojala zabrinutost da se u Španiji ne ponovi politički model Italije. Otuda dolazi do dogovora desnih društvenih snaga Španije sa istim takvim u Evropi. Na primer, konzorcijum Flik, čiji je nekadašnji vlasnik bio osuđen u Nirn-bergu, finansijski je pomogao PSOE a da nije imao nikakvih ideoloških afiniteta. PSOE je bila jedina partija koje je mogla da zaustavi budući uticaj komunista.
       Ako govorimo o ustupcima koje smo mi komunisti morali da učinimo u tom periodu, onda je to naš pristanak da izađemo na izbore 1977. i to samo mesec dana pošto je vojska u svom proglasu iznela veto prema KPŠ. Treba znati da je u Španiji tada bilo mnogo, mnogo straha. To je ozbiljno smanjilo naše mogućnosti na izborima i išlo u korist PSOE, partije sa tradicijom političke umerenosti, koja je, u tom trenutku, ipak bila vrlo slaba.
      
       Gde ste videli najveći problem u pregovorima sa ostalim opozicionim partijama?
       - Ujedinjenje antifrankističke opozicije je učinjeno isuviše kasno. S jedne strane hladni rat koji je učinio da se sukobe socijalisti i komunisti u emigraciji. S druge, naš građanski rat je bio završen državnim udarom protiv dr Negrina, tadašnjeg predsednika vlade, udarom u kome je učestvovao i jedan deo socijalista. Negrin je bio optužen za prokomunizam... Drugim rečima, mali građanski rat unutar antifrankističkih snaga. To su bile teškoće i prepreke za ujedinjenje za sve vreme frankizma. Mi komunisti nastojali smo da uspostavimo odnose sa progresivnim delom Crkve koji je imao vrlo napredne socijalne kriterijume i uz to bio realna snaga. Takođe smo radili i na infiltraciji u frankističke sindikate koji su bili masovni i moćni.... Uprkos našim naporima, do ujedinjenja antifrankističkih snaga došlo je vrlo kasno i to se pokazalo u tranziciji.
      
       Šta više vredi u trenucima tranzicije: biti revolucionaran ili reformista?
       - Zavisi od snaga. Ako imate snage da izvedete revoluciju onda to i učinite. Ali ako nemate, onda morate da se zalažete za politički kompromis. Izbor strategije i taktike u određenom trenutku zavisi od snage koju imate. Između 1940. i 1949. mi smo mislili da će nam demokratske snage u svetu pomoći kako bismo u Španiji izveli revolucionarni pokret. Imali smo spremne gerilce i to više godina. Ali hladni rat nas je uverio u suprotno.
       Iako je u Evropi rastao antifašizam, u našoj zemlji smo bili pod uticajem teškog poraza koji smo u sukobu sa frankizmom pretrpeli. Tako smo morali da odbacimo revolucionarni ustanak i da promenimo strategiju. Strategiju dužeg puta kao ulazak u frankističke organizacije navodeći ih na štrajkove, radničke borbe za bolje uslove rada, ulazak među studente, intelektualne krugove i uzimali ključnu ulogu među njima. To smo morali da učinimo jer za drugo nismo imali snage.
      
       U kojoj meri je pomoć iz inostranstva uticala na tranziciju, u kojoj formi je prihvatana i da li je i u čemu predstavljala opasnost?
       - SSSR nam je u periodu građanskog rata pomagao ali u samoj tranziciji vrlo malo. U Evropi su nam pomoć pružili neki lideri sa levice. Tito u svakoj meri koja mu je bila moguća. Jugoslovenske vlasti, zajedno sa Poljskom, bile su jedine koje su priznavale republikansku vladu u izgnanstvu '46-'47. godine. Imali smo čak i ambasadora u Jugoslaviji. Generalno, pomoć nam je stizala od levih partija, od masa, a ne od vlada.
      
       Kakav je bio uticaj političke emigracije na tranziciju?
       - Uticaj emigracije bio je ogroman. Mi smo imali organizovanu partiju i unutar Španije i to su bili oni kadrovi koji su u ilegali radili a za čitavu organizaciju su bili fundamentalni. U tom periodu KPŠ je bila praktično jedna vojska. U Drugom svetskom ratu, u Francuskom pokretu otpora imali smo čak 10 hiljada boraca. Mnogi su posle prešli u Španiju, radili, rizikovali život i često stradavali.
       Emigracija nam je bila i izvor finansija. U tom periodu mi smo praktično bili internacionalna organizacija jer su naši organi postojali i u SAD, čitavoj Latinskoj Americi, u Evropi i čak i u Australiji. Zato smo i uspeli da se samofinansiramo jer su novac davali ne samo članovi Partije već i mnogi građani tih zemalja u kojima se osećalo prisustvo naših ljudi. Zato nam i nije bila potrebna ničija pomoć. Uz to, imali smo u emigraciji i odnose sa svim KP, zatim sa socijalističkim liderima iz mnogih zemalja, sa levim snagama i masama uopšte. Zbog svega toga, uprkos frankizmu, demokratske ideje u Španiji se nikada nisu ugasile, ni u najtežim trenucima. Tu bih opet pomenuo Tita i jugoslovensko rukovodstvo koji su nam bili moralna i politička podrška.
      
       Kakva je uloga pojedinaca i uloga masa u tranziciji?
       - Uloga pokrenutih masa u španskoj tranziciji bila je izuzetno velika. Misliti da je demokratski preobražaj našeg društva delo nekoliko genija koji su učinili čuda, bilo bi veoma pogrešno. Pokreti masa, njihova organizovanost, pravac njihovih želja, mnogima koji su se dvoumili, dali su potporu da se sa reformama ide dalje. To je, van svake sumnje, bio značajan, gotovo ključni element tranzicije.
       Ulogu pojedinca vidim, pre svega, u ličnosti kralja Huana Karlosa koji je vizionarski osetio suštinu trenutka u kome se nalazila Španija, podržao odlučno demokratske promene i time poništio opasnosti po Španiju koje nisu bile male ni naivne. Zatim Suares. Neumoran i čestit u pregovorima sa svima, hrabar u odlukama i istrajan u namerama. I onda ostale ličnosti, svi koji smo, shodno vremenu i zahtevima i mogućnostima, dali svoj doprinos tranziciji.
       Svima nama, kao i najvećem delu naroda, pred očima je bila stalna i vrlo realna opasnost novog građanskog rata. I baš to, novi razdori u Španiji, novo prolivanje krvi, bilo je ono što niko, apsolutno niko od političara, bez obzira na položaj i ideologiju, nikako nije hteo da prihvati. Nikada više građanski rat u Španiji, to nam je svima bila osnovna ideja, osnovni zahtev i polazna tačka u svakom pregovoru.
      
       Da li je od španske tranzicije prošlo mnogo ili malo vremena da bi se njena prava vrednost videla? Da li se više potrošila ili tek počinje da vredi?
       - Za proteklih 25 godina u Španiji su se dogodile neverovatno velike promene i to u svakom smislu. Ekonomski rast je nezabeležen u našoj istoriji i živi se dobro, demokratija je stabilna. Ipak, ima još siromašnog sveta, siromašnog za doba u kome živimo i veliki broj nezaposlenih. Tu bi današnje vlasti morale mnogo više da rade i da pokažu mnogo više solidarnosti. Ali mislim da oni za tako nešto nisu spremni. Ne koriste naš veliki ekonomski uspon kako bi svima u Španiji bilo bolje.
       I same leve snage su danas znatno izmenjene. U mnogim evropskim zemljama na vlasti su socijalisti, sami ili u koaliciji sa sličnim pokretima, ekološkim, zelenim.. A vidite, često donose odluke tipične za liberale. A ja ne verujem da se sve može rešavati samo na tržištu i na berzi. I to je velika šteta jer ni u Evropi ni u Španiji nije iskorišćen opšti ekonomski razvoj kako bi se i leve snage razvile i svet još bolje živeo.
       Među masama, međutim, demokratske leve snage su vrlo žive, posebno među mladima. Videli ste kako su studenti sa belo obojenim rukama i u tišini osudili ubistvo profesora Tomasa i Valijentea. Pa to je najdublji mogući protest i najjasnija osuda terorizma! Ono što nedostaje, to su novi impulsi, nove progresivne ideje, novi entuzijazam jer zato postoje i uslovi i podloga. Možda tu treba promeniti današnji oblik partija i zalagati se za internacionalizaciju levih snaga.
       Ova postojeća Socijalistička internacionala je sve manje značajna. Treba ući u studentske i intelektualne slojeve, u ekološke pokrete ali samo sa novim idejama i novim entuzijazmom. Vidite, socijalisti i komunisti su nedavno potpisali ugovor, kasno i nedovoljno jasno a desnica je zbog toga u velikom strahu pred ove izbore. Prići ozbiljnom dogovoru levih snaga sa jasnom vizijom o budućnosti, to je danas neophodno i u Evropi i u svetu. Verujem da će se nešto tako vrlo brzo i dogoditi.
      
       BRANISLAV ĐORĐEVIĆ
      
      

       Jugoslavija je isuviše dobra

"Ono što se sa Jugoslavijom dogodilo, to je strašna tragedija. Odlično sam poznavao vašu zemlju, vaš vredni i hrabri narod i za mene je bilo veoma bolno razaranje vaše zemlje. To nema opravdanja. Kako se samo lako zaboravilo da je Jugoslavija bila na strani antifašističkih snaga, na strani progresa i za to dala velike žrtve? Znam da ste u svojim skupštinama imali probleme među republikama ali to nikome spolja ne daje pravo da ratuje i bombarduje i rastura zemlju. I kakav je uopšte to rat kada se samo bombarduje i uništava bez ikakvog rizika za napadača? To je zločin i velika tragedija... Da, da... Pazite, Jugoslavija je isuviše dobra. Zato je izgleda i morala da strada."


      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu