Svi koji na ovaj ili onaj način stradaju kao marionete u dijaboličnoj ovozemaljskoj igri mogu se nazvati žrtvama

      U svom prvom romanu "Poslednja šansa" Vladimir Kecmanović (28) (izdavač "Svet knjige", Beograd) veći deo radnje smestio je u istoimenu poznatu beogradsku kafanu za vreme NATO agresije na SRJ. Junaci "Poslednje šanse" su, kao i autor, pripadnici još jedne u nizu od ovdašnjih "izgubljenih generacija" rođenih početkom sedamdesetih, koji su sazrevali uz raspad bivše države i prateće ratove. Uz njih, u romanu se pojavljuje i grupa američkih pilota iz NATO baze u Avijanu.
       - Ne osećam se junakom svog dela. Moji junaci su se obreli u "Šansi" u proleće, kada se sedi u bašti ove zgrade koja je mnogo prijatnija od njene unutrašnjosti - kaže na početku razgovora za NIN Vladimir Kecmanović.
      
       Od prestanka napada NATO avijacije do danas prošlo je skoro godinu dana, a pojavilo se nekoliko proznih dela koja obrađuju tu temu. Tolika ekspeditivnost budi sumnje vezane za mogućnost uspostavljanja poetske distance.
       - Što se poetske distance tiče, mogu da odgovorim, i to delimično, samo u svoje ime. Uložio sam znatan napor da, koristeći se iskustvom koje je, slobodno ću parafrazirati Danila Kiša, tek počelo da se taloži, izbegnem zamke koje njegovo literarno transponovanje sobom nosi. O tome da li je taj napor urodio plodom, naravno, nije moje da sudim. A pošto ostale romane čija se radnja odvija u vreme minulog bombardovanja sticajem okolnosti još nisam pročitao, ne mogu da sudim ni o njima. Međutim što se prvog dela važe opaske tiče, uopšteno govoreći, ta začuđujuća ekspeditivnost - za koju, smatram, nije toliko sporna činjenica da se obrađuju događaji koji su se odigrali pre samo godinu dana, koliko saznanje da su romani nastali kao rezultat tog postupka napisani i za manje od pola godine. Ta brzina pisanja koja, sama po sebi, ne mora da bude loša, ali koja često ukazuje na površnost i nedostatak autorske samokritičnosti, mogla bi da se objasni na dva načina. S jedne strane, već smo niz godina svedoci pojave hiperprodukcije znatnog broja savremenih pisaca.
       S druge strane, kada se govori konkretno o romanima koji tematizuju poslednji od nekoliko ratova vođenih na području bivše Jugoslavije, brzina njihovog nastanka mogla bi se objasniti tako što je strahota koja nas je nedavno zadesila samo jedan, nadajmo se i poslednji, u nizu užasa koje već godinama proživljavamo. Prema tim užasima pisci su imali dovoljno vremena da izgrade etički i estetski stav. Iskreno verujem da u mom slučaju i slučaju ostalih romana o bombardovanju iza brzine kojom su napisani stoji dugotrajno sazrevanje literarne vizije, krunisano sablasnim fijucima iznad naših glava.
      
       Rodili ste se i odrasli u Sarajevu, gradu poprištu jednog od mnogih užasa o kojima govorite. Šta mislite o ratu u Bosni kao literarnoj preokupaciji?
       - Bombardovanje Beograda prekinulo je moj rad na jednom pozamašnom projektu, u kom sam nameravao da obradim istoriju raspada Jugoslavije, države čija su rogobatna stvaranja i krvava rasturanja ispunila minuli vek. Kao i junaci "Poslednje šanse" i ja sam do marta 1999. mislio da je rat konačno za nama i da je vreme kad valja pokušati da se prohujalom haosu suprotstavi poetski sklad. Međutim, prošlog proleća se pokazalo da nisam bio u pravu. Sledeći rat me je zaustavio, a kada je potpisan mir, moje stare preokupacije i novi doživljaji isprepleli su se u strukturi jednog drugačijeg dela. Imam nameru da se skoro vratim na taj nedovršeni rukopis, sada obogaćen još jednom tragičnom epizodom. Sa pustom nadom da je ta epizoda poslednji čin tragedije u kojoj već dugo živimo i da će drame koje su pred nama biti manje surove.
      
       U svom delu tvrdite da je vreme privid i kako poslednja šansa upravo otkucava, kao što se i apokalipsa odigrava u ovom trenutku. Ako je vreme privid, kako da ga se oslobodimo?
       - Vreme jeste privid, ali privid koga ne možemo da se oslobodimo. To su intuitivno naslutili, na nivou apstraktnog mišljenja spoznali, pa čak i matematički dokazali neki od najvećih umova u istoriji čovečanstva. Albert Ajnštajn je pokušao da dođe do formule kojom bi se ušlo u trag korenima te varke, ali se suočio sa činjenicom na koju je ukazao još Imanuel Kant. Naime, iako ne postoji kao apsolutna kategorija, vreme postoji kao sastavni deo ljudskog bića, duboko ugravirano u naš genetski, pa samim tim i u mentalni kod. Tako duboko da matematika, kao izraz čovekovih intelektualnih moći, može da utvrdi njegovo nepostojanje, ali uprkos tome ne može da ga odbaci. Vreme je utvara sa kojom smo prinuđeni da živimo, rvući se sa njegovim zamkama i sizifovski pokušavajući da ga pobedimo. Književnost, kao temporalna umetnost, jeste jedan od vidova te borbe.
      
       U "Poslednjoj šansi" đavo se pojavljuje kao simbol grešnog dela čovekove duše, ali i kao literarni lik.
       - Da, kao plod mašte jednog junaka, koji se oslobodio, stekao ljudski oblik i počeo neposredno da izaziva zlo, odvlačeći time deo fabule u sferu fantastike.
      
       S tim u vezi nameće se pitanje o uzorima. U delu se direktno upućuje na klasike, kao što su Gete i Dostojevski, ali i na ostvarenje novije holivudske produkcije, na film "Đavolov advokat"?
       - Parodija holivudskog obrasca prisutna je u romanu, kao i pozivanje na klasike. Ali, ako govorimo o uticajima, oni su mnogobrojniji. Uticaj hispanoameričke proze iz njenog zlatnog doba, na primer, na koji se direktno ne upućuje ali je verovatno najsnažniji, utkan je u najrazličitije segmente strukture. Tu i tamo iskorišćeni su i obrasci preuzeti iz moderne angloameričke književnosti. Pa uticaj Bulgakova na koji se direktno ukazuje, a preko Bulgakova i uticaj Gogolja...
      
       Roman je posvećen žrtvama. Ko su žrtve?
       - Svi koji na ovaj ili onaj način stradaju kao marionete u dijaboličnoj ovozemaljskoj igri. Oni koji nevini stradaju pod ruševinama kuće na koju se sručila bomba, oni koji bacaju bombe jer nemaju snage da odbiju ulogu koja im je dodeljena, oni koji naivno i lakomisleno postajući đavolovi šegrti gube dušu... Sve đavolove žrtve čiji je spisak verovatno beskonačan.
      
       VLADIMIR SUDAR
      
      

Knjige pišem i prodajem        Vladimir Kecmanović rođen je 1972. godine u Sarajevu, gde je završio Prvu gimnaziju, školu koju su pre njega pohađali Ivo Andrić i Gavrilo Princip. U vreme njegovog školovanja ta škola se zvala "Revolucionari i narodni heroji Prve gimnazije" i kako on smatra, "sam naziv škole anticipirao je buduće ratove za jugoslovensko nasleđe". Za svoj prvi objavljeni rad, kratku priču "Histerija", na konkursu sarajevskog "Oslobođenja" dobio je nagradu "Ivo Andrić" 1990. godine. "Histerija" je proglašena najboljom kratkom pričom u bivšoj Jugoslaviji te godine.        Posle odsluženja vojnog roka 1991. godine otišao je u SAD. "Tokom boravka u Njujorku iskoristio sam priliku da se napijem sa jednim pitoresknim likom, koji me danas neodoljivo podseća na Kventina Tarantina", kaže Kecmanović. Osnovano sumnja da je čuvena priča o Madoni sa početka filma "Ulični psi" nastala kao produkt tog kratkotrajnog druženja, tako da se smatra njenim koautorom.        Kada je izbio rat u BiH, seli se u Beograd gde završava Filološki fakultet, odsek Opšta književnost sa teorijom književnosti. Autor je studije "Mrtve duše Nikolaja Gogolja - ep 19. veka" kao i eseja o Katulu, Šekspiru, Kamiju i Hemingveju. Već pet godina bavi se prodajom knjiga, pa je, kako kaže, upoznao naličje svoje profesije. U štampi mu se nalazi poema "Oda Milošu Crnjanskom".        Vladimir Kecmanović se amaterski bavi slikarstvom, uzori su mu Đorđo de Kiriko i Voja Stanić, muziku sluša "samo slučajno", nema hobi i "ne voli baš sve što vole mladi". Alkohol voli "od malih nogu", što je verovatno i razlog da od svih živih domaćih pisaca najviše ceni Radomira Belaćevića.