Miloje Dončić iz Prištine jedini je srpski pesnik koji je sa dve zbirke pesama postao vlasnik međunarodnih nagrada - Lorkine i Apolinerove

      Za pesnika Miloja Dončića (37) malo ljudi u Jugoslaviji zna. Objavio je samo dve zbirke pesama. Nije dobio nijednu od oko tristotine književnih nagrada koje se kod nas dodeljuju. A nije ni nametljiv sa svojim stihovima.
       Do 20. jula prošle godine radio je (i živeo u kancelariji) u Narodnoj i Univerzitetskoj biblioteci "Ivo Andrić" u Prištini. A kada je postalo jasno da je rizik od boravka u ovom gradu isto što i odlučiti se na samoubistvo, sklanja se u Niš. Pošto poslednji napušta biblioteku, pripala mu je nezahvalna uloga da je baš on zaključa.
       Njegova pesnička sudbina slična je životnoj. Ono što kao pesnik nije postigao u zemlji, stekao je, sasvim spontano i neočekivano, u svetu.
       Prva njegova zbirka "Trošna katedra", objavljena 1987. godine, imala je sudbinu kao i većina prvih pesničkih knjiga nepoznatih autora. Uprkos visokim ocenama kritičara, na bolji prijem nije naišla ni njegova druga zbirka "Zobnica", objavljena 1996. u svega nekoliko stotina primeraka, u najskromnijem povezu. Kada je, posle nekoliko meseci, izgledalo da će i ona ostati nezapažena na knjižarskim policama, Dončiću stiže poziv da dođe u Trst da u Srpskom centru predstavi svoju zbirku. Zadovoljan što je neko uopšte primetio njegove stihove, otišao je u Trst, odakle se vratio u Prištinu još zadovoljniji, ne sluteći da će ta promocija biti uvod mnogo veće promocije.
      
       "Zobnica"
       Tri meseca kasnije, u aprilu 1997, stiže nova prijatna vest, obaveštavaju ga da je za zbirku "Zobnica" dobio nagradu "Zlatno pero Dragiše Vasića" od Srpskog kraljevskog kluba u Geteborgu. I dalje sve sledi kao u nekakvom snu. Izdavačka kuća Librairres Figaro iz Pariza objavljuje "Zobnicu" na francuskom, u tiražu od pet hiljada primeraka. Recenzent i urednik knjige, književni kritičar Alfredo Portodez napisao je da Dončić "u francusku književnu javnost ulazi svečano, carskim kočijama". Ubrzo ovo izdanje dobija nagradu za protestnu poeziju "Ploča Gijoma Apolinera".
       "Zobnica" nastavlja svoj put. Izdavačka kuća Dragomana Protića "Protis" iz Čikaga objavljuje ovu knjigu.
       Dončića zovu sa druge strane okeana da lično čita svoje stihove. Gostuje u 17 gradova SAD, Kanade, Brazila i Perua. Sve deluje nekako nestvarno. U Kampinasu, pred dvadeset hiljada Brazilaca i ponekog Srbina, kazuje stihove na srpskom. Emotivno temperamentni Brazilci upijaju stihove koje ne razumeju ali osećaju ritam. Slično je u Sao Paulu, u Limi...
       Još zbunjen od svega što ga je snašlo, vraća se u Prištinu, sa četiri i po hiljade dolara u džepu dobijenih na ime honorara za toliki tiraž i deset hiljada svojih knjiga, koje mu je takođe darovao izdavač. Nastavlja uobičajeni posao u biblioteci. Novac polako troši, knjige poklanja. Sa prijateljem koji drži prodavnicu poljoprivrednih alatki, više štosa radi, pravi razmenu: on trgovcu dve hiljade primeraka "Zobnice", a ovaj njemu dve hiljade sekira. Trgovac mušterijama uz kupljenu robu poklanja knjigu, a Dončić sekire. Kaže da je svakom piscu, slikaru i glumcu koji je došao u Prištinu ponudio na poklon po jednu sekiru i još napominje - sa držalicom!
       Rat provodi u Prištini a kad je došao mir, morao je da ide iz ovog grada. Na izbegličku adresu u Nišu ubrzo je stiglo pismo iz Sevilje u kome piše da je on, Miloje Dončić, dobitnik međunarodne nagrade za književnost "Zvezda Federika Garsije Lorke". Ovim pismom se i poziva da dođe na svečanu ceremoniju uručenja nagrade 13. oktobra 1999. Sve troškove snosi organizator. Nije mogao da poveruje u ono što piše. Nije mu bilo jasno kako je njegova knjiga uopšte dospela pred žiri sastavljen od uglednih imena sa raznih strana sveta, pa još i da bude proglašena za najbolju! Za svaki slučaj, proverava telefonom i uverava se da je tačno sve što je napisano.
       Predviđeno je da nagradu uruči gradonačelnik Sevilje. Dončić pravi "incident", odbija da mu nagradu uruči političar, već traži da to učini neko od umetnika. Ceremonijal se zbog toga odlaže za jedan dan. U ateljeu Salvadora Dalija pehar na čijem je vrhu sunce opervaženo lovorovim grančicama i na čijoj jednoj strani je Lorkin lik i novčani deo nagrade od 5 000 evra predaje mu predsednik žirija Karlos Saraga, profesor svetske književnosti na Madridskom univerzitetu.
      
       Muka
       Obrazlažući odluku žirija, Saraga kaže: "Ovaj temperamentni Srbin peva i gori, ali nikad ne izgori. Zato što iskreno peva. Kod Dončića pesma najčešće i ne stiže do usana, ona direktno iz srca kroz košulju udara u sluh slušaoca i čitaoca. Sa sigurnošću se može reći da Dončić spada među pesnike sa najsnažnijim slikama u književnosti..."
      
       Ovo visoko priznanje u zemlji je propraćeno tek sa nekoliko novinskih tekstova. Ništa više čestitki Dončić nije dobio ni od svojih kolega pisaca.
       - Ne pišem poeziju radi slave ili nečeg drugog, već da bih na taj način iskazao muku svoju i muku naroda svog - kaže Dončić. - Zato se puno ne obazirem šta će se o njoj i koliko govoriti. Ali, ipak, pomalo se čudim što me toliko bojkotuju domaći kritičari i mediji. Možda je to zato što ne volim i što neću nikog da vučem za rukav!
       Posle ove prestižne nagrade sa Lorkinim imenom, logično je što se "Zobnica" pojavljuje i na španskom jeziku. Na bugarskom je objavljena čim se čulo da je dobila tu nagradu. Štampana je u hiljadu primeraka, što je za bugarske prilike veliki tiraž. Promocije, uz učešće autora, održane su u Plovdivu, Staroj Zagori, Dimitrovgradu (bugarskom), Velikom Trnovu, Plevenu, a ovih dana slede i po još nekim gradovima.
       Dončić živi u iznajmljenom stanu, od preostalih para dobijenih uz književne nagrade. Trenutno, osim što sprema novu zbirku pesama o kosovskim stradanjima, ništa drugo ne radi. Niko mu ništa, kako kaže, nije ponudio. Ali, jesu u Plovdivu, pozvan je da radi na tamošnjem univerzitetu, na odseku za srpsku filologiju. Dali su mu i ključeve od stana koji može da koristi dok je tamo.
      
       JOVAN JANjIĆ