Da li je direktor Beobanke Zlatan Peručić, koji već godinama vodi rat sa predsednikovom omiljenom bankarkom, ovoga puta zaista - pušten niz vodu? Zašto su svi dosadašnji pokušaji da se nasilnim udruživanjem banaka sve pare stave na gomilu bili neuspešni?

      Treći pokušaj da se dobar deo jugoslovenskog bankarstva objedini u konglomerat nazvan Beogradska bankarska grupa, opet je neslavno propao. Nije trebalo biti veliki finansijski stručnjak pa predvideti da ovakav sistem od dvadeset dve banke, formiran na način kako je to (da li) zamislila i potom provela Borka Vučić, mora doživeti sudbinu kakvu je doživeo, a to je opšti haos: dve banke volšebno su izuzete iz sistema (Eksim i Mega Euro banka); jedna se grčevito bori da se oslobodi smrtonosnog zagrljaja Grupe (AIK banka Niš); tri direktora naprasno su smenjena (Beobanke, Investbanke i Agrobanke), a jedan od njih (Zlatan Peručić, direktor Beobanke) ne priznaje tu okolnost. Generalno, sve banke iz Grupe, uključujući i samu Beogradsku, permanentno su nelikvidne (govori se o dnevnoj dubiozi od 150 miliona dinara) i nisu u stanju da finansiraju ni tekuće potrebe privrede i gradova u Srbiji koje treba da "prate".
      
       Prinuda
       Da sada, sa dijagnoze stanja, pređemo na njegove uzroke, odnosno na pitanje kako je do svega ovoga došlo. Još 22. maja 1997. na skupštini Beogradske banke formirana je pomenuta Grupa, uz kolektivno (nema hoćeš-nećeš) potpisivanje pristupnica. Izvukao se samo Zlatan Peručić koji se baš u tom trenutku izgubio iz sale i direktor Agrobanke Žarko Sekulić. Nikola Stanić, tadašnji direktor Investbanke, prvo se tom prigodom potpisao, da bi sutradan uslovio potpis "nekim razjašnjenjima", pre svega o pitanju platnog prometa sa inostranstvom. Ovaj sistem podrazumevao je, sledeći logiku "sve pare na gomilu", da takozvano veliko ovlašćenje za platni promet sa inostranstvom zadrži samo Beogradska banka.
       Dve godine se Borka Vučić mučila da ovaj njen koncept (ili domaći zadatak, videćemo kasnije) zaživi, a onda je došlo famozno bombardovanje. Što u miru ne može milom, u ratu može silom - 4. aprila prošle godine doneta je odluka o integraciji dvadeset dve banke u Beogradsku banku dok traje rat, da bi i posle njega ova odluka ostala na snazi. "Postavlja se pitanje koji je to kriterijum naveo guvernera Dušana Vlatkovića da baš ove dvadeset dve banke od stotinak u zemlji podvede pod uredbu, a ne sve, kad je smisao valjda bio da se objedine sva raspoloživa sredstva u zemlji", kaže za NIN advokat Sava Anđelković, zastupnik AIK banke Niš u sporu sa Beogradskom bankom, i napominje da su svi direktori "bili ucenjeni da potpišu rešenje i odmah ga pošalju faksom". O prethodnoj (inače obaveznoj) proceni kapitala svih učesnika u pripajanju nije bilo ni reči, kao ni o ugovoru obe zainteresovane strane, umesto samo jednostrane izjave direktora pripojenih banaka.
       Kako je bilo ratno stanje, pa nije bilo poželjno zanovetati, a pretpostavilo se da se Borka Vučić, kao druga zainteresovana strana slaže, predsednik Privrednog suda u Beogradu Milena Arežina donosi odluku o upisu pripajanja u sudski registar. Pošto je već uobičajeno, napominje Anđelković, da baš ona sudi u svim politički škakljivim predmetima i presuđuje "kako treba", začuđuje obrt: kad je naknadno, na svoje zaprepašćenje, utvrdila da su dve banke Mega Euro i Eksim banka pripojene na osnovu fotokopija, a to nije po zakonu, brzo ih je o ovoj okolnosti obavestila i ostavila rok od dva dana (posedujemo svu dokumentaciju za slučaj da nekom padne na pamet da se posluži Zakonom o informisanju) da donesu originalna dokumenta. Kako one to nisu učinile, bila je prinuđena da donese rešenje o brisanju sa spiska banaka u sastavu Beogradske bankarske grupe. Laik bi se zapitao kako ih je onda, baš sudija Arežina, prethodno upisala na osnovu nepropisne dokumentacije i, drugo, ako to važi za ove dve, zar nije ista pisma trebalo da pošalje i na adrese ostalih dvadeset banaka iz sistema.
       Tu dolazimo do već uobičajenog kreativnog tumačenja svih mogućih propisa u ovoj zemlji i njihovog tretiranja kao kaučuk-odredbi. O razlozima da se baš ove dve banke izuzmu (zlobnici kažu spasu) iz Grupe može samo da se nagađa, pa se u bankarskim krugovima to i čini: bile su, navodno, ipak potrebne bar dve likvidne banke, preko kojih će se završavati poslovi, a ko je bolji od Mega Euro banke, koju je prethodno osnovala baš Beogradska banka, i Eksim banke, koju je osnovala Investbanka. Spekuliše se i o tome da pojedina zvučna imena imaju neke poslovne interese u ove dve banke, pa nisu baš rada (ta imena) da se one potope.
       I advokat Anđelković tvrdi da je namera da se ove dve banke drže likvidnim i obavljaju poverljive poslove za vlast, kad već Beogradska banka to više nije u stanju. I tu je, napominje Anđelković, prekršen zakon - kao što je guverner NBJ dao saglasnost za spajanje, tako je sad morao da je da i u slučaju izdvajanja ove dve banke. Umesto toga, on je samo obavešten. Preciznije, prema dostavljenoj nam dokumentaciji, Borka Vučić obavestila je viceguvernera Iliju Petrovića.
      
       Sporovi
       Sva ova nagađanja mogu pasti u vodu ako, na primer, gospođa Arežina prosto nije stigla još da pregleda dokumentacije ostalih dvadeset banaka. Kad to učini, i one mogu dobiti ista pisma kao i ove dve pomenute.
       Treća AIK banka imala je taj maler da potiče baš iz opozicionog Niša, da je vrlo brzo opasno finansijski ojačala, da se povezala sa tamošnjom privredom (a izgleda i sa gradskim vlastima). Zato njeni akcionari koji nisu bili radi da pristupe BB grupi, ali nisu ni konsultovani, još prolaze mukotrpan put kroz institucije sistema, ne bi li dokazali da je pripajanje sprovedeno nezakonito. Trenutno se vode sporovi pred saveznim sudom za poništaj rešenja guvernera o pripajanju, zatim pred Vrhovnim sudom Srbije za reviziju i pred Ustavnim sudom SRJ za otklanjanje posledica ratne uredbe. Sad se čeka izjašnjavanje Skupštine Jugoslavije. Dosad je postignuto toliko da je stopirana zamena akcija AIK banke akcijama Beogradske banke.
       Sada dolazimo do slučaja koji je manje bitan za sudbinu Beogradske bankarske grupe, ali, po običaju, više zaokuplja pažnju javnosti. Borka Vučić, odnosno Upravni odbor BB grupe, doneo je krajem februara odluku o smeni direktora Beobanke Zlatana Peručića, Investbanke Branka Tokovića (formalno, prestao mu je šestomesečni v.d. mandat) i Žarka Sekulića, direktora Agrobanke. Mada je sednica Upravnog odbora bila zatvorena, vest je brzinom munje obigrala Beograd. Sutradan su sekretarice u sve tri banke, ni krive ni dužne, stavljene u poziciju da nasrtljive novinare uveravaju kako o tome ništa ne znaju i kako je stanje uobičajeno. Tokom sledeće nedelje potonja dva direktora ustupila su mesto novopostavljenima: u Investanku je došao Vlado Linčevski (bio finansijski direktor HIP Pančevo, pa prešao u JIK banku, potom u Beogradsku banku, pa u predstavništvo u Njujorku, potom u banku na Kipru i, na kraju, u London u Anglo-jugoslovensku banku, na mesto posle skandala smenjenog direktora Ljibiše Igića). Dakle, čovek od poverenja Borke Vučić. U Agrobanku je iz Beogradske banke otišao Dragiša Mitrović, takođe poverljivi kadar. Jedino Zoran Marković (iz Beobanke 1990. povučen u Beogradsku banku u vreme tadašnje holding-integracije) nije zauzeo fotelju i kabinet u Beobanci, prosto zato što ih Zlatan Peručić još smatra svojima.
       Za razliku od dvojice svojih sapatnika, on ima političku podlogu za to - još od 1997. traje njegovo, blago rečeno, neslaganje sa Borkom Vučić i otpor da pristupi BB grupi. Drugo, bije ga glas da je on kadar ženskog dela vladajuće koalicije, nasuprot Borki Vučić, koja je osvedočeni bespogovorni službenik muškog koalicionog partnera. I, treće, upravo je u SPS strategiji "juriša na Beograd" njemu kao novom predsedniku stranke u Paliluli povereno da ovu opštinu vrati na pravi put.
      
       Sistem
       Pojedini bankari, naši sagovornici, zaključuju da mu ovim postupkom nimalo nije pomognuto. Naprotiv - izgleda kao da je po oba osnova (i bankarskog i opštinskog) pušten niz vodu. Drugi naši sagovornici, pak, misle da je Peručić samo "deakumuliran", ali na prilično nespretan način. On sam je, tvrde oni koji ga poznaju, vrlo uvređen, prvo, zato što je uopšte smenjen "kao da je sam kriv za propast Beobanke", a drugo, što je to učinjeno tajno i u paketu sa još dva direktora, što mu, valjda, umanjuje značaj. Neki ugledni beogradski bankari smatraju da je jedino pitanje kojim se ovde uopšte treba baviti to zašto nije smenjen ranije; idu i korak ranije - kad je već bez dana bankarskog iskustva, na početku "godina raspleta", postavljen za direktora najveće banke u zemlji. "Banka je u krizu ušla sa ogromnim potencijalom, a izlazi praznih džepova", kaže jedan od naših sagovornika. Očekivalo se, kaže, da će kriza trajati kraće, pa je sa taktikom "poluhladnih mašina i polusitih ljudi" banka mogla da izdrži godinu-dve da ne načne supstancu. Kako se kriza baš odužila, i supstanca se pojela.
       Pogotovu što je, tvrde u ovoj banci, Peručić bio vrlo "predusretljiv" prema političkim moćnicima - dok je imalo, kredite im je velikodušno davao. Kad je presušilo, ti isti ljudi su, vođeni željom da ne vrate pare, "krenuli na njega". Na sednici Upravnog odbora na kojoj je smenjen, tvrde naši izvori, a vođen je i zapisnik, predsednik Upravnog odbora Dragan Kostić, direktor EPS-a, podržao je smenu zbog loših poslovnih rezultata, kao da baš njegova firma nije jedan od glavnih dužnika Beobanke.
       Upravo zbog toga, ne sporeći Peručićevu odgovornost, pojedini bankari smatraju da je ovaj potez pokušaj da se "đubre istovari pred tuđa vrata" i pokažu krivci za propast poduhvata ukrupnjavanja banaka. To, doduše, jeste svetski trend, kao što neumorno tvrdi Borka Vučić, ali se tamo udružuje kapital radi većeg profita, a ne dubioze radi zajedničke propasti.
       Jedna od verovatnih varijanti jeste da će Peručić otići na neku zvučnu (ali ipak samo formalnu) funkciju baš u Beogradsku banku. On se, doduše, kako izgleda, sprema na okršaj sa Borkom Vučić, pošto se upravo vratila iz Kuvajta. Naši sagovornici prognoziraju ishod opaskom da "iz sukoba sa njom još niko nije izašao kao pobednik". Pogotovu što ona malo šta (ako išta) radi na svoju ruku. Do sada se pokazala kao bespogovorni izvršilac naloga Slobodana Miloševića i jedna od retkih preostalih osoba od njegovog poverenja. Dovoljno je podsetiti na to da je na početku ratova i tokom hiperinflacije upravljala sklonjenim jugoslovenskim parama preko COBDž banke na Kipru. Na to mesto vratila se iz penzije. Otkad je došla nazad u Jugoslaviju, upravlja državnim parama i poslovima u zemlji, ali i sa inostranstvom, odnosno zemljama koje još sa nama hoće da komuniciraju. Mada se nalazi na spisku funkcionera bliskih režimu kojima je zabranjen ulazak u veliki broj zemalja, ona neometano obavlja dužnost ministra u saveznoj vladi za odnose sa međunarodnim finansijskim organizacijama.
       Na kraju, nameće se sasvim razumno pitanje, iako na njega nema takvog odgovora - zašto je, posle propalog ujedinjavanja u Udruženu beogradsku banku osamdesetih (kad je na njenom čelu bio baš Slobodan Milošević), zatim novog propalog pokušaja početkom devedesetih, holdinga Beogradske banke iz koje je, posle samo devet meseci, prva izašla baš Beobanka, da bi je sledile i ostale banke "kćerke", sada po treći put pokušan isti koncept? Jedni to tumače sklonošću jugoslovenskog predsednika ka velikim bankarskim sistemima, a drugi više namerom da se sve raspoložive pare i poslovi drže pod čvrstom kontrolom. Jednog od naših sagovornika, bankara starije garde, skoro da je ovo pitanje iznerviralo: "Kakvu zdravu logiku vi uopšte možete naći u potezima koji su od famozne Osme sednice do dana današnjeg povlačeni. Zašto bi samo banke bile izuzetak?"
      
       BILjANA STEPANOVIĆ