Znate šta, uzmite ovo, ovaj poslednji primer na Torlaku. Čuvar Beogradskog vodovoda je imao oružje. Njemu su u susret krenula petorica naoružanih ljudi. Šta bi se desilo da je on upotrebio to oružje? Vi ste videli da je posle premlaćivanja ostala velika lokva krvi, da je krvi bilo svuda po toj prostoriji. Sasvim je jasno, oni bi ga ubili. Čak i da imamo deset ljudi gore pod oružjem, oni bi poslali trideset ljudi, pedeset ljudi. Znate, nije tu Studio B uopšte toliko bitan. Zaista nije toliko bitan. Bitno je da mi imamo direktnu provokaciju građanskog rata. Ne znam koliko ste pratili, ali ometanja su počela 30. avgusta. Već posle desetak dana upornog ometanja Studija B, rekao sam, iako je to teško reći građanima ove zemlje, da je to provokacija građanskog rata koja je sada na nebu i plašim se da će ta provokacija da se spusti i na zemlju

      Oko tri sata posle ponoći (kad vampiri kolo vode), grupa ljudi, obučena u specijalne policijske uniforme, upala je u torlačku vodovodnu stanicu, prebila čuvara vodovoda i čuvara televizijskog releja Studija Be, čiji se predajnik nalazio na istom mestu, kao predajnik Radio-stanice B2-92.
       Policija će, vrlo brzo, saopštiti da sa tim "nemilim događajem" nema ništa i da je (verovatno) reč o ljudima koji su se samo maskirali kao specijalni policajci. Možda zaista postoje ljudi koji imaju običaj da kad žele nekoga da prebiju, oblače policijska odela.Ali, šta to onda znači? Znači da naša policija može da bije kad joj se bije i da za to nikome ne odgovara i znači još i to da policijsku uniformu može da nabavi, kupi, sašije svaka budala i da izigrava policajca. Čudno je još i to da je saopštenje policije da sa slučajem prebijanja dvojice čuvara i odnošenjem i uništenjem elektronske opreme ove televizijske kuće stiglo gotovo istoga dana kada se pojavila vest da su to učinili policajci. Nisu bili policajci, zna se pouzdano, ali ne kaže se i ne sluti se ko je bio! Nikakva istraga nije završena (da li je i počela?), ali već se pominje varijanta da je Dragan Kojadinović, koji je na svojoj televiziji ispričao priču o ljudima obučenim u policijske uniforme, širio lažne vesti.
       Čitaoci se sećaju da je sredinom januara ove godine uništen predajnik Studija Be na Kosmaju. Dva meseca, više od polovine Srbije nije moglo da gleda vesti najveće i najpopularnije nezavisne televizije. Tada je bila zima, Kosmaj je bio pod snegom, pa je često pominjana jedna od naših najlepših narodnih izreka - Ne pada sneg da pomori svet, nego da svaka zverka pokaže svoj trag. Ovih dana, na Torlaku, nije bilo snega, ali je zver ostavila krvave tragove. Oni koji čine zlo, moraju znati: uvek iza njih ostaju tragovi i nema tragova koji se mogu potpuno izbrisati.
       Neko će možda reći i ovo: ova je vlast bila najsigurnija u sebe pre desetak godina (ili osam godina, svejedno), i tada je Srbija, ne računajući vreme kralja Petra Prvog, bila najslobodnija u svojoj istoriji. U parlamentu su poslanici govorili do mile volje, nezavisne novine pisale su i o danu i o noći na obalama Mlave (dok slavuji pevaju i cvrčci cvrče... "na čvoru crne smrče"...), bilo je mitinga, bilo je demonstracija.Niko nije hapšen, niti su televizijski releji uništavani. Danas se u zatvor ide za jednu reč, za plakat (primer urednika lokalne televizije Soko), novine i glavni urednici plaćaju milionske kazne, kad se to sudiji za prekršaje naredi, plene se stvari kad se kazna ne plati za dan i noć, od Srbije, ili Servije (kako ju je, ne bez gordosti, nazivao pisac Seoba), pravi se tamni vilajet. Posebno se vlast okomila na Beograd, u kome nema lokalnu vlast, pa naš glavni grad zaslužuje, danas, više nego ikada ranije, zaslužuje svoj Lament nad Beogradom.
       Ljudi, ponekad, suočeni sa silnim terorom i velikom mržnjom koja ovoga proleća cveta silno, veruju da je građanski rat u Serviji pitanje dana. Podsećaju, nas zaboravne, da je pre izbijanja rata u Sloveniji jugoslovenska vojska gađala (i promašila!), televizijski predajnik iznad Ljubljane, koji je širio laži o Jugoslaviji i bratstvu i jedinstvu. Možda su Slovenci i lagali, ali laž se kažnjava na drugi način, a ne bombardovanjem televizijskih antena. Priča se da su naši najpre zauzeli hrvatske TV repetitore blizu Belja, u Baranji - kod Vukovara, jer je tadašnja mlada tuđmanovska televizija mnogo lagala o Jugoslaviji i bratstvu i jedinstvu. Bilo je toga i u Bosni, gde su Karadžićevi najpre "oslobađali" TV repetitore... Prošle godine, rakete Severnoatlantskog pakta porušile su gotovo sve predajnike naše državne televizije (i to im je bilo malo, nego su kao poslednji zločinci gađali i zgradu gde je poginulo šesnaest ljudi), jer im se nije dopalo šta se tamo govori.
       Sve je manje ljudi koji žele izolaciju od sveta i zato je sve manje gledalaca državne televizije i njenih Potemkinovih sela. Baš je ovih dana jedno istraživanje javnog mnjenja pokazalo da je, kad je o informativnom programu reč, beogradska nezavisna televizija najgledanija u Jugoslaviji. O Beogradu da i ne govorimo. Kažimo: trideset i dva odsto građana Beograda veruje Studiju Be, devet odsto prvom i samo pet odsto drugom programu državne televizije. I nisu ti podaci samo danas takvi, Studio Be već duže vreme tuče državnu televiziju, pogotovo u gradovima. Sad je jasno zašto se našim vlastodršcima televizijske antene Studija Be čine kao opasna krila nekih vetrenjača i zato, poput onog mršavog nesrećnika, na još mršavijem Rosinantu, jurišaju na antene, kao da su stoglave aždaje.
       - Onog časa kada je grupa odbornika socijalista, julovaca i radikala počela voditi prenaglašenu bitku protiv finansiranja Studija Be, potvrđena je istina da je njima dovoljna samo njihova državna televizija. Hteli mi to ili ne hteli, oni se finansiraju po sili zakona, a sve čine da Studio Be više ne postoji. Ova je televizija imovina svih Beograđana i sve što čine, čine protiv samih Beograđana i Beograda. Naravno, na prvom mestu čine sve protiv istine, jer oni ne mogu da shvate da postoje i ljudi koji misle drukčije i koji smatraju da na to imaju pravo. I da im to pravo niko ne može oduzeti. Mi tražimo samo da koriste onaj jezik kojim su napadale Nato u vreme bezumnog razaranja telekomunikacionog sistema Srbije - kaže Spasoje Krunić, predsednik gradske vlade.
       Dan posle upada u prostorije torlačkog releja, Draganu Kojadinoviću, direktoru i glavnom uredniku Studija Be, stiglo je pismo od saveznog ministra za telekomunikacije mr Ivana Markovića. Piše mr Marković da je njegovo ministarstvo utvrdilo da se sa krova Beograđanke vrši "dotur slike", a za taj dotur nije data dozvola. I zato ministar mr Marković nalaže da se odmah, to jest ODMAH, prekine emitovanje na frekvenciji 1922,5 MHz, ili srpski rečeno, da se obustavi - dotur slike. Ali, kad lavina krene, kraja nema, jer se u istom pismu Studija Be traži da u roku od osam dana plati saveznoj državi gotovo jedanaest miliona dinara, za korišćenje privremene frekvencije. Ako se dug ne plati, slede zakonom predviđene mere.
       Čitalac primećuje da se kaže kako su frekvencije date privremeno i onda je jasno da mogu i da se ukinu. Kakva će biti sudbina Studija Be, pouzdano se ne zna.
       - Međutim, mi ćemo sve ovo izmiriti. Platićemo. Ali, po stoti put poslaćemo im otpozdrav na pismo i podsetiti ih da savezna država duguje Beogradu pola milijarde dinara. Nismo mi na Kalenićevoj pijaci i nećemo se hvatati za svaki gram i pogađati. Neka plate dinar po dinar i po ili dva, ali nećemo ih više izdržavati. Kažu meni neki: nećete, valjda, isključiti vodu bolnicama? Nećemo bolnicama, kažem, ali nekima hoćemo. Pa ćemo se razgovarati na sudu - kaže predsednik Krunić.
       Onog dana kad se pročulo da su maskirani ljudi (zvanična verzija) pretukli čuvare i odneli opremu, svi su se lideri opozicije našli u redakciji ove televizije i odlučili da se beogradska nezavisna televizija brani. Kako? Nijanse ne kriju, ali računa se na pomoć naroda, koji je, kao što je poznato (na osnovu naučnog ispitivanja), najhrabriji na svetu.
      
       PETAR IGNjA
      
      

Hronika siledžijstva               Studio B        28. mart 1990 - Posle 50 minuta emitovanja prekinut TV program. U pratnji policije došli inspektori iz Savezne uprave za radio-veze predvođeni inspektorom Tomom Pavlovićem i zapečatili predajnike. Emitovanje nastavljeno 16. novembra.        9. mart 1991 - Više od 50 policajaca u civilu i uniformama, došlo i zadržalo se nekoliko dana u prostorijama televizije.        Januar 1993. godine - Odmah po ulasku u SRJ, u razbojničkom napadu otet kamion sa TV opremom u vrednosti oko 208 hiljada dolara.Oprema nije pronađena.        Januar 1994. godine - Na samom graničnom prelazu Kelebija pokušaj otimanja radijskog predajnika iz Italije. Prerušeni policajci pratili kretanje pošiljke, sticajem srećnih okolnosti izbegnuto najgore.        15. februar 1994 - Nepoznati počinioci pucaju u antene TV Studio B na Goču, upadaju u prostorije u kojima se nalazi oprema a greškom umesto repetitora ove TV stanice razbijaju skupe uređaje EPS. Zavaralo ih je to što je oprema Elektrodistribucije bila obeležena slovom B.        Februar 1996. godine - Poništava se vlasnička transformacija i Skupština grada kojom vladaju socijalisti uzima Studio B.        1999-2000. godina - Nakon bombardovanja NATO-a, počinje svakodnevno ometanje TV programa koje traje već sedam meseci. Nepoznata lica upadaju 16. januara u građevinski kontejner na Kosmaju i kradu deo opreme koja je vredna između 90 i 100 hiljada maraka.               Radio B 92        9. mart 1991 - Oko 19 sati sedmorica ljudi u civilu(perjane jakne, patike), predstavljajući se kao pripadnici MUP-a, prekidaju program bez naloga, obećavši da će nalog obezbediti. Prekid programa je trajao 24 sata, da bi posle toga program bio nastavljen jer se nije "pojavio nikakav papir".        3-5. 12. 1996 - "Ušla voda u koaksijalni kabl" pa programa nema u etru. U istom trenutku iz Saveznog ministarstva za saobraćaj i veze stigao faks da program emituju nelegalno i da nisu registrovani. Prisutni ponovo u etru 5.marta posle 19 časova.        23-24. mart 1999 - Skinut dekoder sa predajnika na Domu omladine. Nastavljen rad preko Interneta i satelita. U tri sata ujutro 24.marta, policija vodi Verana Matića, glavnog urednika programa, na informativni razgovor koji nije obavljen. Osam sati proveo u ćeliji, a zatim pušten.        2. april 1999 - Odlukom Privrednog suda B 92 "preuzima" Omladinski savet Beograda.               Radio Indeks        Jul 1994.godine - Tadašnji rektor BU Dragoljub Veličković najavio preuzimanje ovog radija od strane "osnivača".        Decembar 1996. godine - Nakon "vode u koaksijalnom kablu" čuli su se u prečniku od 300 metara sa predajnika na Zvezdari. To je trajalo 24 sata.        10. oktobar 1998. godine - Ugašen Radio Indeks. Jovan Jovanović i Dušan Kostić, inspektori iz Saveznog ministarstva za telekomunikacije sa dva policajca u pratnji oduzeli predajnik. Pre toga agenti SDB-a pretili direktoru Nenadu Cekiću.               S.N. - V.M.