Kineski vremeplov (4)

      U Klubu stranih dopisnika u Pekingu održana je promocija knjige francuskog novinara i sinologa Patrika Leskota "L'Empire rouge" ("Crvena imperija"), koja je upravo objavljena u Parizu. Knjiga govori o Li Lisanu, jednom od najzanimljivijih i najkontroverznijih likova kineske revolucije, čoveku koga su surovo proganjali i Mao i Staljin i koji je svoj burni životni put prošao preko zvezda do trnja i okončao ga samoubistvom.
       Zanimalo me je da čujem kako se danas, kad je Kina toliko okrenuta budućnosti i kapitalističkim uzorima u privredi, gleda na njenu revolucionarnu komunističku prošlost.
       (Imao sam i dodatni, pomalo sentimentalni razlog: kao prvi predsednik Kluba stranih dopisnika, koji je osnovan pre dve decenije, želeo sam da vidim kako radi institucija na koju smo nekad bili toliko ponosni. Legalni status Kluba je i dalje sporan, jer po kineskim zakonima u Kini ne mogu postojati strane asocijacije. To praktično znači da se bilo koji problem između stranih dopisnika i kineskih vlasti rešava jedino na diplomatskoj "bilateralnoj osnovi", to jest, između kineskih vlasti i ambasade zemlje iz koje je dopisnik. Međutim, uprkos ovakvom statusu, Klub funkcioniše na zavidan "kineski način": prihvataju ga, posećuju i u njegovom radu učestvuju i kineski zvaničnici i istaknute javne ličnosti.)
       Pošto je Leskotova knjiga naišla na povoljan odjek u Francuskoj (uskoro se štampa englesko izdanje, a priprema se i scenario za film), pitao sam autora kako objašnjava relativno široko interesovanje za dosta usku temu. Opala je zainteresovanost za mnoge revolucije ovog veka, uključujući i Oktobarsku, a za kinesku, eto, postoji.
       On se i sam pitao za koga je pisao ovakvu knjigu i da li se veliki istraživački posao uopšte isplati. Odgovori su se u toku rada sami nametnuli: knjiga mora da bude triler, da je usredsređena na istorijske ličnosti i zakulisnu pozadinu velikih istorijskih događaja i da je, makar koliko ostala verna faktografiji, "fikšn", zahvalna filmska građa. Burna Li Lisanova biografija to sigurno omogućuje. Zajednički smo, možda prilično smelo, zaključili da će Holivud, ili bar holivudski manir imati presudan uticaj na vrednovanje velikih revolucija ovog veka.
       Tako će, recimo, i legendarni dugi marš kineske Crvene armije, prema kome je "Hanibalov pohod preko Alpa bio običan piknik", možda najbolje ostati u sećanjima budućih generacija ako neko o toj epopeji snimi skup, i svakako spektakularan istorijski film.
       U Maovo vreme Kinezi nisu mnogo oko toga lupali glavu. S jedne strane, živeli su u izolovanoj zemlji, koja je imala slabe kulturne veze sa svetom, pa se nisu ni trudili da svoju revoluciju predstave i na umetnički način. Mao je bio i dosta nemaran prema višku istorije, čega je Kina uvek imala u izobilju, pa nije tražio Ričarda Bartona da ga pred svetom predstavlja kao velikog vojskovođu.
       S druge strane, zbog Maovog pojednostavljenog i surovog podređivanja književnosti i umetnosti propagandnim zahtevima revolucije, Kina je dočekala svoju veliku istorijsku pobedu kulturno osakaćena. Najmnogoljudnija revolucija za koju svet zna nije imala svog Šolohova ili Babelja, pa ni Branka Ćopića ili Dobricu Ćosića. Nakon "procvata stotinu cvetova", u pedesetim godinama, pokošeni su svi cvetovi osim napadno crvenih. Takvo stanje je u "kulturnoj revoluciji" još više radikalizovano i trajalo je sve do Maove smrti, pa i godinama posle toga.
       Danas kineske stvaraoce mnogo ne privlače vulgarizovane revolucionarne teme. Zanimljivo je da ni "kulturna revolucija" nije velika inspiracija književnicima i umetnicima, iako su ljudska stradanja bila užasna. Stiče se utisak da pisci i ne žele da kažu o tome više od onoga što je, u negativnom smislu, rukovodstvo Komunističke partije Kine već reklo početkom osamdesetih godina i da se čitav period polako predaje zaboravu kao ružan san. Izuzetak predstavljaju pisci koji su, kao mladi ljudi, bili iz gradova raseljeni na selo. Njihova su svedočanstva potresna, ali već poznata.
       Uočljiva je, međutim, potraga za uspostavljanjem kontinuiteta sa dorevolucionarnom kulturnom baštinom, i to u skladu sa modernim izrazom po uzoru na zapadne književne ili filmske trendove.
       Pri tom se kineski stvaraoci, posebno filmski - koji su svojim delima privukli veću pažnju međunarodne kulturne javnosti, nego, recimo, književnici - na čudan način suočavaju ponovo sa politikom. Oni često žele da je zaobiđu, jer im je nje dosta bilo u prošlosti. Ali, Zapad pokazuje interesovanje prevashodno za dela koja kritički govore o sadašnjem kineskom sistemu i na filmskim festivalima prednost daje političkim ili politizovanim filmovima. Neki od tih filmova se prikazuju na Zapadu, ali ne i u Kini. Događa se nešto slično onome što se svojevremeno događalo sa kinematografijom crnog talasa ili samizdat-literaturom iz Istočne Evrope, na veliko ogorčenje mnogih kineskih umetnika.
       Druga nezaobilazna politička oblast sa kojom se ne samo kineska kultura i umetnost nego i čitav kineski sistem suočavaju u otvaranju prema svetu jeste ideologija ljudskih prava. Postavlja se, naime, pitanje koliko jedna zemlja može ili treba da saobrazi svoje ekonomsko otvaranje prema svetu sa svojim političkim i kulturnim otvaranjem da bi bila međunarodno priznata - a to pre svega znači priznata na Zapadu - kao zemlja u kojoj se poštuju savremeni principi demokratije, ljudskih prava i slobode.
       Pitanje se postavilo još pre dve decenije, kad su SAD podržale ekonomske reforme Denga Sjaopinga. One su, međutim, razvoj i intenzitet svojih političkih odnosa sa Kinom vrlo oštro uslovile primenom i uvažavanjem ljudskih prava u svakodnevnom životu kineskih građana. Od toga je zavisilo, i zavisi i dalje, mesto Kine u savremenom demokratskom svetu.
       Za kinesko poimanje ljudskih prava donekle je već oveštala, ali je ostala nezaobilazna anegdota o Deng Sjaopingu u Sijetlu 1979. Bombardovan kritičkim pitanjima američkih novinara zašto se u Kini krše ljudska prava, on je, glumeći naivčinu, tražio da mu se objasni šta se pod ljudskim pravima podrazumeva. Kad su mu rekli da Kina, pored ostalog, ne dozvoljava svojim građanima da slobodno putuju u inostranstvo, on je upitao: "A koliko želite Kineza ovde za koji dan, pedeset ili šezdeset miliona?"
       Kad su tada prihvatili Dengovu duhovitost, Amerikanci su prećutno prihvatili i činjenično stanje o specifičnostima i složenostima Kine. Nije bilo realno očekivati da se u Kini američki koncept ljudskih prava na isti način uvažava kao u Evropi, recimo, ali to nije značilo i da će u demokratskom svetu biti razumevanja za ignorisanje i obezvređivanje samih principa.
       Onda se, 1989, dogodio masovni masakr na trgu Tjenanmen. Deng je bunt ugušio tenkovima, surovo i bezobzirno, sa ukalkulisanim političkim rizikom da će svet jedno vreme galamiti, a onda će trgovina odneti prevagu nad politikom. Kina se našla u nemilosti sveta duže nego što je Deng možda očekivao i bila je prinuđena da se javno izjasni oko ljudskih prava.
       Krajem 1991. objavljena je "Bela knjiga" kineske vlade u kojoj je gledanje na ljudska prava nesumnjivo bilo liberalnije od stavova Kine u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim organizacijama u toku hladnog rata. Ti stavovi su tada, kao, uostalom, i stavovi nekih drugih komunističkih zemalja, bili dosta ideološki obojeni ."Bela knjiga" je pisana na osnovu pouka i s Tjenanmena i iz Istočne Evrope, u kojoj su se komunistički režimi već bili urušili.
       Kineska vlada je hvalila Opštu deklaraciju o ljudskim pravima i u prvi plan je isticala pravo čoveka na opstanak, obrazovanje, rad, zapošljavanje, jednakost pred zakonom, štrajk, kao i na sve građanske slobode, uključujući i slobodu govora i udruživanja, veroispovesti, kulturnog stvaranja. Zanimljivo je da se nije previše naglašavalo pravo na rad kao nekad, jer su ekonomske reforme već tada nagoveštavale da je egalitarističkom sistemu došao kraj i da će se desetine, pa i stotine miliona ljudi iskazati kao višak radne snage.
       Naglašavalo se, međutim, da evolucija u primeni ljudskih prava zavisi od istorijskih, društvenih, ekonomskih i kulturnih uslova svake zemlje. Uprkos svom međunarodnom aspektu, pitanje ljudskih prava spada pod suverenost svake zemlje. "Otuda, stanje ljudskih prava u jednoj zemlji ne može se procenjivati mimo njene istorije i nacionalnih uslova, niti se sme vrednovati na osnovu uzora i uslova druge zemlje ili regije." Drugim rečima, ono što važi za Ameriku ili Evropu ne mora u potpunosti da važi i za Kinu. I to ne isključivo zato što Kina ima drukčiji društveno-politički sistem od Zapada (iako i marksizam ima svoje viđenje ljudskih prava, po kome ona nisu buržoaski izum), nego ponajviše zbog toga što su kineska tradicija, istorija i sadašnje prilike vrlo specifični.
       Dr Sja Jung, istraživač iz Akademije društvenih nauka u Pekingu, posebno se bavio odnosom između univerzalizacije ljudskih prava i kineske tradicije.
       "Duh humanizma i harmonije je vrlo prisutan u kineskoj tradiciji - kaže on. - Humanizam je osnovno obeležje kineske civilizacije. U kineskoj kulturi su uvek zagovarani moralni zakoni i jednakost među ljudima. U konfučijanstvu, taoizmu i budizmu naći ćete puno dokaza za takvo poimanje ljudskih sloboda. Jedan od razloga drukčijeg poimanja ljudskih prava proizilazi iz drukčijeg poimanja individualnih sloboda i obaveza pojedinca prema društvu. U kineskoj tradiciji akcenat je na vladavini moralnih normi, dok se zapadno demokratsko ustrojstvo temelji na vladavini prava."
       Za dve decenije reformi u Kini doneseno je više značajnih zakona, saobraženih zakonodavstvu u savremenim demokratskim društvima, nego u toku prethodnih osam decenija, ili čak u toku nekoliko prethodnih vekova. Razvija se i pravosuđe, iako se stiče utisak da njegova strogost - osobito u kažnjavanju disidenata, separatista među predstavnicima nacionalnih manjina, ili čak običnih kriminalaca - privlači na Zapadu veću pažnju nego njegova brza evolucija.
       Tragajući za novim dometima u osavremenjivanju Kine, odnosno za pokazateljima da je otvaranje zemlje otvorilo i običnog čoveka, najviše sam bio impresioniran napretkom u iskazivanju jedne vrste slobode koja se u globalnoj ideologiji ljudskih prava više podrazumeva nego pominje. To je sloboda kretanja.
       U onoj anegdoti o Dengu Sjaopingu u Sijetlu pominje se pravo kineskog građanina da slobodno putuje u inostranstvo. Sve je, naravno, više Kineza koji, u poređenju sa stanjem pre otvaranja, lakše i slobodnije putuju u inostranstvo, ali je sudbinu običnog čoveka mnogo više izmenilo njegovo pravo da se slobodno kreće po sopstvenoj zemlji.
       Da bi se to bolje razumelo, mora se objasniti raskid sa jednim izuzetno važnim nasleđem Maove Kine.
       Svako od nas veliki deo života ili radnoga veka poistovećuje sa svojim radnim mestom. U Maovoj Kini je to poistovećivanje bilo mnogo izraženije nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Seljak je bio vezan za zemlju i selo i nije mu bilo dozvoljeno da izađe iz okvira svoje brigade ili komune, a radnik je bio često izgubljen i gotovo potpuno obespravljen van svog radnog mesta.
       To čudo se zvalo dannjei (radna jedinica) i predstavljalo je izum nove Kine. Od tradicije su bile preuzete vezanost čoveka za mesto u kome se rodio i u kome će provesti ceo život, kao i stalna pripadnost kolektivu, odnosno u prošlosti velikoj patrijarhalnoj porodici ili veleposednikovom imanju. Revolucija je dala mnoga nova imena, pa su u gradu jedinica a na selu brigada proizašle iz vojne terminologije da bi označile stepen organizacionog ustrojstva i neku vrstu gerilske usmerenosti na samodovoljnost.
       Građanin Maove Kine je prilikom zvaničnog predstavljanja često navodio svoj dannjei pre svog imena. Što važnija radna jedinica - to važniji i čovek. Nije to bilo samo radno mesto, nego i mesto na kome su se dobijale "tačkice" za racionisanu kupovinu hrane ili pamučnih tkanina, kuponi za kupovinu bicikala (na jaki "feniks" se čekalo i po tri godine, a sad je ta fabrika bankrotirala i na tržištu su novi bolji dvotočkaši, bez čekanja), potvrda o upućivanju na službeni put, bez koje se nije moglo rezervisati mesto u avionu ili soba u hotelu.
       U radnoj jedinici su počinjale sve političke kampanje, svi mitinzi kritike i samokritike i sve nedaće "kulturne revolucije". Od rukovodstva radne jedinice Kinezu je zavisilo da li će se oženiti ili da li će moći da ima drugo dete (ako mu je prvo umrlo ili bilo hendikepirano). Tu se vodila briga o planiranju porodice uz nepojmljivo poniženje čoveka: na javnim fabričkim tablama, na kojima su pohvaljivani dobri i kritikovani loši radnici, isticani su i spiskovi žena mlađih od 40 godina sa precizno označenim menstrualnim ciklusom svake od njih i naznakom najčešće korišćenih sredstava za kontracepciju. Ako su u planiranju porodice bili nemarni supružnici, nije smeo da bude nemaran dannjei.
       Bila je to i radna jedinica i politička, a u znatnoj meri i zatvorenička ćelija. Nije se mogla lako promeniti, jer se teško menjalo i radno mesto. Tek sa početkom reformi mladi čovek je dobijao pravo da bira posao koji će raditi. Dotle je naprosto bio upućivan ili raspoređivan. Slobodna potraga za poslom u drugom gradu ili provinciji nije postojala, a horizontalna migracija stanovništva - osim ako nije bila planska i zvanično podstaknuta, kakvo je bilo upućivanje mlađih stručnjaka u zaostalije krajeve - običnom čoveku je bila uglavnom nerazumljiva.
       I sad je cela ta priča o čoveku broju i čoveku sužnju iz industrijalizovanog feudalizma prestala da postoji. Dve decenije ekonomskih reformi izmenile su iz osnova čovekovu sudbinu. Dvadesetogodišnjaci, ispisnici reformi, i ne znaju koji je njihov dannjei, a poneki ne znaju ni šta ta reč znači. Oni se slobodno kreću po ogromnim prostranstvima Kine za poslom, ili u potrazi za poslom. Ne uvek legalno, ali tako masovno da se toj pojavi nekom strogom primenom starog propisa i ne može lako stati na put.
       Nekad vrlo oskudan i namenjen samo privilegovanim kadrovima, međugradski autobuski saobraćaj postao je vrlo intenzivan, osobito na novim autoputevima sa šest kolovoznih traka. Kako se geografske razdaljine u međuvremenu nisu smanjile, koriste se autobusi sa ležajevima, televizorima i frižiderima.
       U brzom vozu zvanom "metak", koji saobraća između Nankinga i Šangaja i ide brzinom od 180 kilometara na sat, još ima dosta putovanja nevičnog naroda, sa silnim paketima, korpama i bambusovim obramicama, ali i puno samouverenog poslovnog sveta sa obaveznim mobilnim telefonima, nesumnjivim simbolima prestižnog društvenog statusa. U vozu putnike poslužuju ljubazne stjuardese, ali će vas policajac podsetiti na to da svako lice ima i svoje naličje: bolje je da sako okačite o kuku na zidu ispred sebe, a ne iza sedišta.
       Avionske linije su takođe krcate. I tu su glavni putnici mladi poslovni ljudi već privikli da let koriste i za poslednje iščitavanje nacrta ugovora pred nove pregovore. Ako indiskretno zavirite u njihove papire, prva stvar koje postajete svesni jeste revolucija koju su u poslovnom svetu izvršili kompjuteri, najpre time što su olakšali komuniciranje složenim kineskim ideogramskim pismom. Nekad se sve pisalo rukom ili brojčanom šifrom. Nije čudo što je Kina postala jedan od najvećih svetskih proizvođača kompjutera i što škole prelaze na obaveznu upotrebu kompjutera u svojim nastavnim programima.
       Iako zatrpan svim ovim saznanjima, koja najbolje sama po sebi govore šta se izmenilo u položaju čoveka na radnom mestu, želeo sam da izbliza osetim kako izgleda preostali dannjei u sredini koju sam nekad dobro poznavao. Izbor je pao na jednu veliku robnu kuću u glavnoj pekinškoj trgovačkoj ulici Vangfuđing. Ulica je u pešačkoj zoni. Trotoari se peru deterdžentom i ribaju rotacionim četkama, a kazna za bačeni opušak ili papir je rigorozna - 50 juana (11,5 maraka).
       Pre četvrt veka ova robna kuća me je impresionirala time što ste u njoj mogli kupiti samo jednu, recimo levu, cipelu ili patiku ili samo jedan štapić za jelo, ako ste drugi polomili. Bila je to lucidna trgovinska uslužnost u siromaštvu.
       Sad ta trgovina najviše liči na bogatu robnu kuću u Hongkongu i zapravo nema dannjei. Pojedini odeljci ili čak samo tezge su iznajmljeni privatnim prodavcima koji robu prodaju uz samo njima poznati postotak od cene i koji se nadmeću u ljubaznim ponudama. Pa šta je ostalo od pregalaca, udarnika i junaka socijalističkog rada?
       Jednom takvom posleniku postavljena je bista ispred robne kuće, na mestu ranije obično rezervisanom za Maoa. Zvao se Džang Bingui, bio je uzoran radnik i umro je 1987.
       "Poznavao sam tog čoveka - reče jedan prolaznik. - Prodavao je bombone."
       Čovekova sudbina se zaista izmenila kad se spomenici više ne podižu prodavcima revolucionarnih parola nego prodavcima bombona.
      
       (Kraj)
      
      

Dragoslav Rančić, ugledni novinar NIN-a i "Politike", proveo je deceniju (1974 -'84) u Kini. U tom periodu je okončana Maova era; veliki vođa je umro 1976. Kao novinar Rančić je prisustvovao i poslednjim ispraćajima velikih revolucionara Džu Dea i Džou Enlaja.        Krajem sedamdesetih počela je Dengova era. "Nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe", govorio je Deng i time odredio smisao promena. Novinar Rančić se susretao sa glavnim protagonistima reformi: Deng Sjaopingom, Hu Jaobangom, premijerom Džao Cijangom...        Pre nego što je 1984. pošao iz Pekinga, Rančić je već javljao da je počela slobodna prodaja bicikala, da su se pojavile prve pijace, da su retki mogli imati traktor u privatnom vlasništvu, da su u domaćinstva ušli prvi televizori i kućanski aparati, da su vidljive promene u odevanju: skinute su "maovke", pojavile su se devojke u suknjama, obavljena su prva venčanja u venčanicama, momci su počeli da vezuju kravate.        Krajem prošle godine, petnaest godina kasnije, Dragoslav Rančić je ponovo boravio u Kini. NIN će u nekoliko nastavaka objaviti njegovo viđenje Kine na kraju II milenijuma.