NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Sladak poraz

Generalni sekretar PSOE Almunija: "Mi, socijalisti, nismo uspeli da uverimo građane u naš projekat o budućnosti, zato sada obavezno moramo da razmislimo o uzrocima i posledicama ovoga poraza i da odatle krenemo u obnovu koju sam ja započeo ali koja zahteva mnogo više impulsa kako bismo u novi vek ušli sa novim projektom, novim idejama i novim ličnostima"

      (Specijalno za NIN iz Madrida)
      
       Generalni izbori održani 12. marta doneli su vladajućoj partiji desnog centra veliku, istorijsku i neočekivanu pobedu. Veliku, jer je Partido popular (PP) osvojio apsolutnu većinu u Parlamentu, istorijsku, jer nijedna partija u proteklih dvadeset pet godina španske demokratije nije na izborima dobila više glasova od Partido popular i neočekivana, jer su prognoze govorile o apsolutnoj nemogućnosti osvajanja većine bilo koje partije u Parlamentu.
       Zbrajanje glasova nedvosmisleno je pokazalo da se u španskom biračkom korpusu dogodio prelom bez presedana od uspostavljanja demokratskog sistema vlasti. Partido popular od juče ima uza sebe 44,5 odsto glasača što znači više od zbira koji su osvojili njegovi najveći rivali; PSOE - socijalisti - 34,1 odsto i Ujedinjena levica (IU) 5,4 odsto. I to je nezabeležen slučaj u istoriji Španije o čijem se izbornom telu govorilo kao o uglavnom levom centru, posebno posle izbora od pre četiri godine na kojima su leve snage dobile ukupno 12 miliona glasova. Danas su, međutim, stvari sasvim drugačije; levica je izgubila gotovo tri miliona glasača a desni centar je dobio neočekivanih 10,2 miliona. Između ovih najvažnijih partija Španije, od juče stoji provalija od preko milion simpatizera. Njene razmere se najbolje mogu uočiti ako se zna da je prethodne izbore Partido popular dobio sa tri stotine hiljada glasova više od rivala. A sama pobeda desnih snaga koje predvodi dosadašnji predsednik vlade Asnar veća je po broju osvojenih glasova čak i od one Gonzalesove iz 1982. kada su socijalisti takođe osvojili apsolutnu većinu u Parlamentu. Istine radi, treba reći da je tada biračko telo imalo oko 26,7 miliona ljudi a da danas ima gotovo 34 miliona.
      
       Raspevane pristalice
       Ako ostavimo statistički lavirint proteklih izbora koji će svakako biti predmet podrobnih analiza u kojima će svako, shodno svojoj ideologiji a i željama, pronaći razloge grandiozne pobede ali i "slatkog poraza" i pređemo na njegove tvrdoglave rezultate, videćemo lako da će u naredne četiri godine u španskom parlamentu sedeti 183 poslanika Partido popular, 125 članova PSOE, osam Ujedinjene levice, 15 CiU (nacionalisti Katalonije), sedam PNV (nacionalisti Baskije) i još 12 poslanika drugih partija koje nisu stigle do pet poslaničkih klupa kao minimuma za stvaranje poslaničke grupe.
       U svom prvom obraćanju hiljadama raspevanih pristalica i španskoj javnosti, pobednik izbora je rekao; "Španski birači su bili danas blagonakloni prema nama i mi ćemo za tu naklonost zahvaliti radom, zalaganjem i saradnjom. Jer, svi treba da sarađujemo i svaka pomoć je potrebna, posebno na kapitalnim državnim poslovima. Buduća vlada će biti otvorena za dijalog sa političkim i socijalnim snagama jer smo za progres Španije svi potrebni." Njegove poslednje reči su bile pozdravljene ovacijama i pesmom koja se razlila ulicama Madrida i trajala sve do ranoga jutra.
       Sasvim druga slika se mogla videti ispred sedišta PSOE, slika rezignacije i neverice koja sama po sebi najbolje govori o razmerama poraza socijalista. Pred saznanjem da je njegova partija izgubila 16 poslaničkih mesta i više od milion glasača, generalni sekretar PSOE Almunija nije imao drugog izbora nego da prizna poraz: "Mi, socijalisti, nismo uspeli da uverimo građane u naš projekat o budućnosti. Zato sada obavezno moramo da razmislimo o uzrocima i posledicama ovoga poraza i da odatle krenemo u obnovu koju sam ja započeo ali koja zahteva mnogo više impulsa kako bismo u novi vek ušli sa novim projektom, novim idejama i novim ličnostima." I u nastavku, iznenađenje za sve i možda početak stvaranja novog političkog kapitala: "Takođe najavljujem svoju neopozivu ostavku na mesto generalnog sekretara partije." Socijalistima, dakle, predstoji izbor novog prvog čoveka, novi kongres i najvažnije, nove ideje i novi projekti kako bi opet bili važna politička snaga Španije. U protivnom...
       Strane investicije
       U sedištu Ujedinjene levice sve sama tuga i drvena lica. Poraz takvih dimenzija, u jednom trenutku čak i mogućnost da komunisti izgube pravo na stvaranje parlamentarne grupe, nije ništa drugo ni mogao da donese njenim liderima. Zaključak Frutosa, prvog čoveka levice, da se u "društvu konsolidovao konzervativizam, u kulturnom, političkom i socijalnom smislu", jeste tačan onoliko koliko je i zakasnio. Šta se to zapravo dogodilo i kako se mogu objasniti ovako neočekivani rezultati? Neočekivani, utisak je, ne samo za poražene već i za pobednika. Pre svega, pobedila je ekonomija. Španija već četvrtu godinu uzastopno beleži opšti ekonomski rast, inflacija ne prelazi tri odsto godišnje a nezaposlenost je sa 14 odsto aktivnog stanovništva za pet godina pala na oko 10 odsto.
      
       Strane investicije
       Uz sve to ekonomski pokazatelji najavljuju dalji rast, dalji razvoj društva i nove i krupne strane investicije. Pa iako sve to nije rezultat samo četvorogodišnje vladavine desnog centra biračko telo se u ovakvim ekonomskim uzletima teško odlučuje na promene. Pravo je reći da je Partido popular u proteklom mandatu vrlo mudrim potezima nezabeleženi ekonomski rast zapadnih demokratija uspeo da prenese i na špansko društvo i time ne samo obezbedi sebi izbornu pobedu već i da stvori solidnu bazu za dalji razvoj. Ono što predstoji je neminovni dalji rast zaposlenosti, posebno mladih i obrazovanih, obaranje inflacije i podizanje najnižih penzija, što su neki od obećanih ciljeva u toku predizborne kampanje. Sve to će Partido popular od sutra morati da učini sasvim sam jer više nema koalicionih partnera na vlasti na koje bi mogla da padne krivica za eventualne neuspehe. Za ostvarenje svojih državnih projekata desni centar je od birača tražio apsolutnu većinu i danas je ima. A da li će onaj paradoks o velikom poverenju kao velikoj opasnosti umeti da savlada i prevaziđe, ostaje da se vidi.
       Poraženi, socijalisti i komunisti, posle decenijskog razlaza, pre samo nekoliko nedelja uspeli su da sklope dogovor o budućoj zajedničkoj vlasti ali su izbori pokazali da je taj pakt bio zakasneli pokušaj, nedovoljno jasan, i možda najteže, nije predstavljen na zajedničkoj kampanji već u odvojenoj borbi za glasove, što je sve navelo na rezignaciju među levim snagama i prema pokazateljima, njihovo veliko odsustvo sa birališta. Za neke je sve bilo više poraz levice nego pobeda desnice. Ali, ono što predstoji za obe ove važne političke snage je njihova unutrašnja reforma. Najpre personalna koju je sam lider socijalista Almunija započeo svojom časnom ostavkom u noći poraza, a zatim i programska i idejna jer dovoljno je pogledati samo strmoglav pad njihovih izbornih rezultata da bi se zaključilo da su stigli na kraj svojih istrošenih programa.
       Na kraju, treba pomenuti i nacionalne partije Katalonije i Baskije. Njihovi izborni rezultati su uglavnom isti ili čak i bolji nego na prethodnim izborima ali sama činjenica da je desnica osvojila većinu u Parlamentu, govori da za njih više nema mesta u koalicionim vladama u kojima su donedavno imale presudnu ulogu. Kako status autonomija garantuje Ustav, tu ne treba očekivati nikakve promene ali će verovatno izostati sve one naizgled male ali za svakodnevni život važne koristi koje su ove partije u pritiscima na manjinske vlade, za svoje pokrajine ostvarivale.
      
       BRANISLAV ĐORĐEVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu