Kako je jedna pozorišna predstava postala prvorazredni društveni događaj u varoši za koju njeni stanovnici u šali kažu da bi je i car Lazar prepoznao da nešto kroz nju prođe

      Prvi put sam pozorišne amatere u Ražnju gledao 1986. Umalo da ih ne vidim. Pamtim dobro datum: 13. januar. Do poslednjeg časa nije se znalo da li će premijere biti. Posle je Dušan Duka Jovanović, reditelj predstave "Pismo/glava", dramatizacije Selenićevog romana, pričao kako je na kraju mučne rasprave sa načelnikom SUP-a potegao glavni argument: "Igraju se predstave i u Beogradu, i u Kruševcu." "Da - odgovorio je načelnik - "ali se tamo predstave igraju svaki dan. Vi igrate jednom godišnje, pa baš ubodoste trinaesti januar!" Lokalna vlast posumnjala je da su amateri namerno za premijeru izabrali veče uoči pravoslavne Nove godine. Pod sumnjom je bila i poslepremijerna večera za učesnike i goste. U svakom slučaju, predstave je bilo, ali je večeru u deset minuta pre ponoći prekinulo uniformisano lice strogom zapovešću: "Razlaz!"
       Četrnaest godina kasnije, 10. marta, premijera "Mrešćenja šarana" održana je u drugačijoj, svečanoj atmosferi. Mesni zvaničnici zauzeli su mesta u prvom redu, pristigle su za ovu priliku delegacije amatera iz Aleksinca, Brusa, Varvarina, došli su glumci i prijatelji iz Kruševca. U dvoranu Doma kulture, koja ima 310 sedišta, unete su pomoćne stolice, a neki su morali da stoje. Glumci su, na završetku, tri puta izlazili pred publiku koja se, u dobrom raspoloženju, još dugo nije razilazila. "Ja sam od sinoć drugi čovek", izjavio je sutradan, nimalo patetično, Života Kitanović, penzionisani šef pisarnice Opštinskog suda. Radivoje Rakić, advokat, šef odborničke grupe SPS-a u opštinskoj skupštini, razumeo je da je osnovna poruka predstave da postoje samo dobri i loši ljudi, a da su sve druge podele, uključujući i političke, manje važne. Stojadin Jovanović, sudija Okružnog suda u Nišu, jedan od osnivača Kulturno-umetničkog društva u Ražnju, ne vidi nijedan razlog zbog kojeg je pre petnaest godina u Pirotu "Mrešćenje šarana" zabranjeno. To je, veli, bila dirigovana odluka. Da li takvih odluka ima i danas? "Desi se." Car Lazar bi ga prepoznao, vole Ražanjci da se našale na svoj račun, kada hoće da kažu da se njihovo mesto vekovima ne menja.
       Varoš sa jedva tri hiljade stanovnika, tik uz Autoput Beograd - Niš, koja je za grad proglašena 1975, zaista ostavlja tu sliku. Ražanj leži na temeljima vizantijskog vojnog utvrđenja Arsene, a bio je nekada važna stanica na čuvenom Carigradskom drumu Via militaris. Danas je središte jedne od najmanjih opština i Srbiji. Do pre desetak godina u opštini je živelo 18 000 ljudi, u međuvremenu se taj broj smanjio za trećinu. Kaja Nikolić-Stojanović, iz Zavoda za zdravstveno osiguranje, navodi podatak da je od prošlogodišnjeg bombardovanja u celoj opštini rođeno jedva petnaestoro dece, a samo u jednom danu zabeleženo je sedam smrtnih slučajeva. Mnoge škole su opustele, sve je više neoženjenih momaka.
       Kraj nije pasivan, ali je u krugu nerazvijenih. "Mi smo svuda, a nigde nismo", kaže Vita Dobrosavljević, agilni direktor Doma kulture. "Uvek smo na nekom kraju." U raznim administrativno-teritorijalnim podelama Ražanj je često menjao "gazdu". Sad je u Nišavskom okrugu. Branislav Rakić, potpredsednik opštinske skupštine, primećuje lakonski: "Ko se seli, taj se ne veseli." Od Rakića saznajemo da je za ražanjsku kulturu, a to će reći za Dom kulture i biblioteku, prošle godine izdvojeno 300 000 dinara. Sve je u toj sumi: plate, materijalni troškovi, programi. Ono malo privrede tavori, nema se odakle uzeti. Kako se živi u Ražnju? "Nikako", odgovara Zvonko Mihajlović, službenik, Laza u predstavi "Mrešćenje šarana".
       Razumeće se zašto je premijera Popovićevog komada bila više od kulturnog događaja. Reditelj je ponovo Dušan Duka Jovanović, dugogodišnji glumac Kruševačkog pozorišta, koji voli da sarađuje sa ražanjskim amaterima zato što rade "sa dušom i entuzijazmom". Zašto je izabrao baš "Mrešćenje"? (uzgred, prvi ga je postavio na scenu, u Paraćinu, 1984, pre Beograda). "Gledajući politička zbivanja i egzekucije koje su se kod nas događale, shvatio sam da je priča vrlo aktuelna. Pre 16 godina to je bila farsična igra, a danas je drama sa primesama satire. Vidi se ko smo i kakvi smo. Lako se preokrećemo, lako zaboravljamo, lojalni smo vlastima preko svake mere. Zakratko se sjedinimo, a jako dugo se jedemo." I sada, kao svojevremeno u Paraćinu, pomalo je strepeo kako će vlast videti njegovu režiju. Nije mu ništa, bar javno, zamereno, ni onda ni sada. Jovanović nema golootočka iskustva u porodici, ali poznaje ljude koji su stradali. On sam imao je neprijatnosti zbog toga što mu je ocu, učitelju, prikačena etiketa da je četnički nastrojen. ("Nije bio ni protiv komunista, ni za četnike. Komuniste je, jednostavno, ignorisao. Potpuno apolitičan čovek.")
       Loša karakteristika nije Jovanoviću dozvolila da se upiše na Pozorišnu akademiju. Ivici Iliću, službeniku, koji u predstavi igra ulogu Vase Vučurovića (a glume i njegova dva sina, blizanci), stric je bio u četnicima, pa mu je otac posle rata "silom prilika otišao u komuniste", bio republički poslanik i predsednik opštine, a onda napustio i Partiju i politiku. "Društvo te natera da radiš neke stvari mimo savesti, da bi mogao da opstaneš", kaže Ilić koji u Vasi vidi tragičnu ličnost. "Zalutao je, nije se snašao." Razume ga, ali misli da njega, Ilića, Goli otok ne bi promenio kao što je Vasu. Pri tom dodaje da nikakve sličnosti sa tim likom nema. To tvrdi i Zvonko Mihajlović za svoga Lazu, ali i Budimir Nikodijević, lekar, za profesora Borka: "Borko je lađa bez motora. Ja imam svoj motor, samo je slab, a talasi su veliki." Nikodijević je, stupajući na dužnost predsednika opštine 1992, parafrazirao Dobricu Ćosića: "Prihvatam ovo mesto dok ne dođe neko bolji od mene." Događaji su njegov četvorogodišnji mandat skratili na šest meseci. Kuma Svetu igra Radoslav Stojanović, elektrotehničar, Mitu Samir Stević, učenik Ekonomske škole, Micu Marija Živić, učenica Ugostiteljske škole, Bosu Marija Marković, učenica Ekonomske škole, Gospavu Snežana Radovanović, domaćica, četnika Dragoslav Milkić, učenik Poljoprivredne škole. Pomoćnik reditelja je Miroljub Radovanović, direktor Javnog komunalnog preduzeća.
       Predstava je spremana izuzetno dugo, puna dva i po meseca. Zvonko Mihajlović je za to vreme smršao šest i po kilograma. Radilo se trudbenički, priznaje reditelj Jovanović. Živićeva i Markovićeva, šesnaestogodišnjakinje, tumače likove znatno starije od svojih godina, k tome još u ljubavničko-preljubničkim odnosima. Kada se Marija Živić na jednoj probi pred majkom ustezala u slobodnijim scenama, majka joj je pripretila: "Hajde, bre, nemoj se ja ukačim da ti pokažem!" Popovićevo se "Mrešćenje" u Ražnju na razne načine uplelo u živote onih koji u njemu učestvuju.
      
       FELIKS PAŠIĆ