NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Neće to narod pozlatiti

Porodicama poginulih najpre su uskraćeni telegrami saučešća a danas se njihovi zahtevi za odštetu nazivaju nepatriotskim

      Četrdeset jedna porodica u Kraljevu priprema se da krajem marta i početkom aprila obeleži godišnjicu smrti svojih članova, poginulih u poslednjem ratu. Kraljevčani kažu da su čak šesnaestorica bila mlađa od dvadeset godina. Porodice poginulih odlučile su da tuže državu i Vojsku Jugoslavije i da na sudu pokušaju do izbore ono što im po osnovu pogibije najbližih, veruju, garantuju najviši zakoni zemlje.
       U ulici simboličnog naziva Obilićevoj, nalazi se nova, tek useljena zgrada u kojoj su smeštene tri porodice palih ratnika. Ovi stanovi solidarnosti dodeljeni su im po dogovoru firmi u kojima su radili poginuli, ili rade članovi njihovih porodica, i gradske vlade Kraljeva. U stanu broj sedam odnedavno živi porodica Dušana Vukovića čiji je sin Aleksandar poginuo, prošlog proleća, u Kiseloj Banji kod Podujeva. Vuković je pre nekoliko meseci, javno, pred televizijskim kamerama odbio da primi orden koji je njegovom mrtvom sinu namenio predsednik države, a potom je državu tužio i na ime odštete traži pedeset miliona dinara (Zastupa ga saradnik Helsinškog odbora za ljudska prava u Beogradu advokat Milan Stanić.) Izračunao je, kaže, da bi toliko koštala izgradnja mosta preko Ibra, koji bi posvetio uspomeni na svoga sina i ostale izginule Kraljevčane.
       O tome kako je odlučio da odbije orden i to na način koji će ostati upamćen, Vuković, danas aktivista Udruženja učesnika rata 1991-99, priča: "Kada sam video kako se u Beogradu svečano dodeljuju odlikovanja generalima, pomislio sam da i ja zaslužujem da se pojavim na televiziji. Otišao sam u našu, kraljevačku, nezavisnu televiziju i saopštio im da me je vojska pozvala da primim orden predloživši im da pođu sa mnom. Niko od njih, a ni prisutni oficiri, nisu znali šta ću ja da kažem."
       Posle ovog nastupa Vukovićima se javljaju roditelji poginulih vojnika iz cele Srbije. U svesci u koju Dušan pedantno beleži svaki poziv nalaze se imena ljudi slične sudbine iz Niša, Sombora, Kragujevca, Beograda, Valjeva, Vladičinog Hana, Leskovca, Lazarevca, Vranja, Čačka..."Od države ne tražim ništa za sebe. Tužim ih jer i ja imam neka prava. Ako je moga sina otadžbina zvala neka mu se sada otadžbina i oduži. Nekorektan i arogantan stav njegovih starešina iz kasarne 'Stevan Sinđelić' iz Niša, kao i različite verzije njegove pogibije naterali su me da tužim državu, Vojsku i sve koji su doveli do ove tragedije."
       Dušanu i Snežani Vuković pridružiće se i ostali Kraljevčani a njihov dom postaće neka vrsta kriznog štaba u kome se može dobiti koristan savet, podeliti gorčina i breme velike nesreće koja je snašla ove ljude. Roditelji i porodice poginulih bili su najpre iznenađeni a potom ogorčeni činjenicom da na njihove adrese nije stigao nijedan telegram saučešća sa državnog ili vojnog vrha. Pričaju da im je teško, nemoguće, da se tako hitro, u tempu koji diktiraju dnevnici državne televizije, naviknu na "trijumf i pobedu" ili vrate svakodnevnom životu jer takav za njih više ne postoji.
      
       Srećna Nova
       Ove ljude pogađa zaborav u koji su, veruju prebrzo, poslati njihovi najmiliji, u šta se uklapa i odbijanje njihovih zahteva za odštetu koje vlast vidi (čak i u saopštenjima nekih političkih stranaka) kao "nepatriotske" pokušaje da se nešto ućari i zaradi na nesreći koja im se dogodila.
       Porodica Milosava Jošovića, poginulog na graničnom prelazu Morine, očekuje, ovih dana, početak spora sa državom. Tužbu su podneli roditelji, sestra i brat. Ova porodica na ime odštete traži pet miliona dinara, kojim će, nadaju se, obezbediti uslove za školovanje Milosavljevih sinova Miloša i Aleksandra. Osim toga, porodica će na sudu nastojati da utvrdi na koji je način stradao njihov sin i brat, budući da o njegovoj pogibiji za sada postoje tri verzije. Prema zvaničnoj, Jošović je stradao u napadu terorista.
       "Njegovi saborci su nam ispričali da je stradao od naše artiljerije, greškom. Imam svedoke i sve ću ih pozvati na sud" priča brat Života, koga je naročito pogodio susret sa pretpostavljenima iz jedinice svoga brata koji su odbili da porodici isplate Milosavljeve zaostale ratne dnevnice rekavši da ga nemaju na spisku! "Nije to upaljač pa da se izgubi, nego čovek, i to čovek koji je poginuo boreći se za ovu zemlju."
       I mada su telegrami sa izjavama saučešća izostali, Vojska se kasnije ipak oglasila: Jošovići i Vukovići dobili su krajem decembra čestitke u kojima im 125. motorizovana jedinica, odnosno Treći korpus, žele "srećnu Novu godinu", Vukoviću još i "dug život u miru i slobodi"! Ožalošćeni se pitaju da li je baš ovo bio način da se izraze simpatije i oda pošta poginulima.
       Uvređeni, Jošovići su odlučili da odbiju orden koji je i njihovom Milosavu posthumno namenjen. "Mi smo prvi u Kraljevu obavešteni da je Milosav odlikovan ali je sticajem okolnosti Vuković pre nas pozvan na uručenje. Međutim, posle tog incidenta pred kamerama, Vojska je prestala da poziva ljude u kasarnu a ordenje su počeli da donose na kućne adrese. Inače, hteli smo da uradimo isto što i Dušan, da javno odbijemo odlikovanje", priča Života i priseća se da je na plaketi uz orden ime njegovog brata čak bilo i pogrešno napisano.
       U stanu na spratu iznad Vukovića, Ordenom za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti - Prvog stepena, igra se jednoipogodišnji Aleksandar, sin Zorana Gavrilovića, rezervnog starešine koji je prošlog maja poginuo u Likošanima.
       "Najpre sam i ja htela da ga vratim ali sam ga uzela jer mislim da bi moj muž to voleo. Osim toga, njegovi iz jedinice su me lično, ljubazno pozvali a to je mnogo značilo i mom svekru (preminuo šest meseci posle pogibije sina). Ko zna, možda će moja deca, jednom, želeti da ga imaju", objašnjava Olivera, udovica u 34 godini. O mužu priča kao o patrioti koji je u rat otišao uprkos protivljenju svojih ukućana verujući da je Kosovo naše, da nije isto što i Hrvatska ili Bosna, i da se neće ponoviti tamošnji scenario.
       Deca Zorana Gavrilovića dobila su stan od opštine i njegovog preduzeća JP "Pijace". Porodica je ostvarila pravo na invalidninu koja iznosi oko 4 000 dinara. Deca su dobila i porodičnu penziju, i to po osnovu "povrede na radu" njihovog oca, kako piše u obrascima socijalnog, štampanim očigledno u mirnodopskim vremenima. Penzija iznosi 1 500 dinara mesečno (naravno, iz dva dela), od kojih se svakog meseca obustavlja po 150 dinara za obnovu zemlje! "Čula sam da ljudi pitaju šta još hoćemo kad smo dobili tolike pare. Ja ih podsećam da ono što smo mi izgubili ne može ničim da se naplati. Sve može ponovo da se izgradi samo Zorana nikada nećemo moći da vratimo a samo je to važno" kroz suze će Olivera o razlozima zbog kojih tuži državu. Njena porodica traži oko dva miliona, što bi pomoglo, veruje, da na put izvede svoju decu.
       Hod kroz trnje
       Jedan od prvih Kraljevčana koji je poginuo boreći se na Kosovu, kod Kline, bio je Ivica Maksić. Poginuo je naočigled svog jedanaest godina mlađeg brata Perice. Vest o pogibiji Maksića bila je verovatno jedna od prvih cenzurisanih ratnih vesti jer je odmah po njenom prvom objavljivanju Televiziji Kraljevo naređeno da smesta prekine emitovanje sličnih sadržaja.
       Majka Nevenka seća se poslednjeg poklona koji je dobila od sina - karanfila za 8. mart prošle godine. Ova otresita, rečita i duboko nesrećna žena tužbu, koju je sudu podnela njena snaja, vidi kao mogućnost revanša. "Kada bi mi danas rekli: Veno, bićeš predsednik, ne Srbije nego celog sveta, ja bih rekla - ne. Sve mi uzmite samo mi vratite moga Ivicu. Meni ničim ne mogu da nadoknade gubitak, ali ako neka nadoknada postoji onda je ona u revanšu, u osveti ovoj državi i ovom režimu! Sada je ovo za mene prokleta zemlja", jecajući priča Nevenka i ljuto reaguje na prazne priče o patriotizmu. "Ne interesuje me šta će ko za nas da kaže. Nama je, uostalom, već sve rečeno i presuđeno."
       Ovoj porodici orden još nije nuđen, valjda neko naslućuje Veninu reakciju. "Odmah bih ga vratila: meni treba sin a ne gvožđurija"... Na tragediju Maksića reagovala je gradska (opoziciona) vlast zaposlivši Ivičinu ženu, sada samohranu majku osmogodišnjeg Ilije i šestogodišnje Teodore. Ona pokušava da ostvari pravo na vojnu penziju budući da je Maksić poslednje godine proveo u vojsci kao "ugovorac", ali im se to pravo osporava...
       Kako će se država i vojska ali i ovdašnje pravosuđe odnositi prema ovim tužbama (novinaru NIN-a objašnjeno je u službi za Informisanje VJ da se Vojska, za sada, neće generalno izjašnjavati o ovim slučajevima), pokazeće se vrlo brzo. Očekuje se da Opštinski sud u Nišu ovih dana donese presudu po tužbi Dušana Vukovića. Stručnjaci napominju da su procesi ove vrste dugi i često ih opisuju kao hod kroz trnje, uz podsećanje da se po sudovima još vuku sporovi koje su pokrenuli učesnici i porodice poginulih u ratovima u Hrvatskoj i Bosni.
      
       LjUBICA GOJGIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu