O ofanzivi režima protiv nezavisnih medija, greškama opozicije i sadašnjoj saradnji sa njom, za NIN govori predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije

      Gordana Suša, dugogodišnji novinar RTS-a a zatim urednik nezavisne TV produkcije VIN, od pre nekoliko meseci je i predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Udruženje pruža moralnu, finansijsku i pravnu pomoć svojim ugroženim članovima (nažalost, sve ih je više), a pokrenulo je niz akcija na animiranju i javnosti i novinara u borbi protiv Zakona o informisanju i narastajuće represije prema medijima koji nisu pod kontrolom vladajuće koalicije. Ovih dana, NUNS će objaviti obimnu publikaciju "Dosije o represiji nad medijima" koji će jezikom činjenica pokazati poguban godišnji učinak Zakona o informisanju.
      
       Gospođu Suša upitali smo najpre odakle joj energija, ima li straha.
       - Niko se ne boji jer suština našeg posla je da kroz informacije razbijamo strah koji pokušava da nametne ova vlast.
      
       Na čemu je zasnovana ta hrabrost?
       - O hrabrosti govori činjenica što nastavljamo da uporno i glasno govorimo o stvarima koje nisu mile režimu, bez straha od rizika koji posle ovog nasilja koje se desilo na Studiju B, postaje i fizičko. Zaista je teško predvideti šta će se desiti, jedino mi preostaje da verujem da će se predsednik Milošević, koji je u svom poslednjem govoru pominjao i reč razum, držati toga i neće izazvati nikakvu provokaciju koja bi mogla da dovede do nasilja. Govorim o režimu jer je jasno da je prvenstvena odgovornost za tako nešto na strani vlasti.
       Setite se, 1993. je polovina članova Udruženja, tada jedinstvenog, ostala bez posla kao navodni tehnološki višak. Gotovo dve i po hiljade ljudi. Posle deset godina vladavine ovog režima bavimo se odbranom prava koja smo nekada već osvojili, ponovo ulazeći u one elementarne stvari koje su normalne u svakoj civilizovanoj državi.
      
       Da li sada režim hoće da ponovi tu svoju operaciju i sve medije stavi pod svoju kontrolu, ili je u pitanju taktički potez da se zbog izbora privremeno utihnu neki mediji? Preti li nam opasnost da se ponovi priča, da hiljade ljudi ostane bez posla?
       - Bitna razlika je što je onda režim imao veliku podršku građana Srbije, to je bila populistička faza. Nije bilo preteranog uzbuđenja u javnosti kada je 1 150 ljudi sa državne televizije ostalo bez posla jer se nisu slagali sa uređivačkom koncepcijom i upozoravali da će takva politika dovesti do ovoga gde smo sada. Režim je bio dovoljno snažan i mogao je da dopusti stvaranje mreže nezavisnih medija, i kad se sve sabere ima oko 300 radio i TV stanica koji su van njegove kontrole. Sada je situacija drugačija, po svim anketama ogromna većina stanovništva ne daje podršku vlastima, i to je razlog zašto se ovaj režim oseća ugroženim.
       Takođe, neko vreme režim je koketirao sa Zapadom pa je računao da će postojanjem mnoštva nezavisnih medija popraviti svoj imidž. Sada je izgubio iluziju da će biti partner Zapada i nema više potrebe za tom "šminkom". To je pitanje koliki je uticaj međunarodne zajednice, novinarskih asocijacija, kako oni mogu da pomognu. Ne mogu nikako, jer kako spolja pomoći zatvoreniku, jer mi smo svi u zatvoru, u duploj izolaciji - i od strane sveta, i od strane režima.
       Režimu najviše odgovara totalni mrak - lopovi najlakše kradu u mraku. Jedini način da se sakrije surova istina o pogubnosti politike ove vlasti jeste da se pogase svi koji plasiraju informacije. Režim sada ide do kraja, na uvođenje čvrste diktature i ne bih se iznenadila da uvede vanredno stanje, pod bilo kojim izgovorom.
      
       I mnogi novinari su često menjali dlaku, šurovali sa Miloševićem. Recimo, slučaj "Novosti". Uživaju li novinari dovoljno simpatija u narodu da bi ih on branio?
       - Građani veruju nezavisnim medijima. Tiraži štampe koja nije pod režimskom kontrolom daleko su veći od tiraža "Borbe" i ostalih državnih medija.
       Državna televizija je izgubila kredibilitet na bezočnim lažima, državna agencija Tanjug takođe jer nije slala vesti nego komentare. Za razliku od onih u svetu, naši lokalni mediji, osim onih važnih sitnih svakodnevnih gradskih tema, pružaju i globalne informacije, umreženi su i zato informišu građane celovito. Građani se sve više vezuju za svoje lokalne medije i spremni su da ih brane, što se videlo u Požegi, Ćupriji. Time oni brane svoja ljudska prava, pravo na informaciju.
       Uostalom svaki čovek vidi svoj džep, zna da jedva preživljava sa dve marke dnevno, i priče o švedskom standardu više ne mogu proći. Zato je i izmišljena priča o patriotizmu, da bi se našao novi način homogenizacije. To je model kojim se želi raspolutiti Srbija, uvesti govor mržnje. Uvek je posle govora mržnje u medijima sledio krvavi raspad.
      
       Pre devet godina, 9. marta 1991. godine, stotine hiljada građana izašlo je da protestuje protiv državne televizije. Sada u javnosti nema pritiska prema državnim medijima. Režim je prebacio loptu na ovu stranu terena, neki nezavisni mediji su već ugašeni. Ne dovodi li ta ofanziva u pitanje vašu ocenu da je režim sada slab?
       - Ne mislim da je ova druga, demokratska Srbija u defanzivi. Najava opozicije da će u slučaju preuzimanja Studija B biti organizovan veliki miting i događaji u nekoliko gradova u Srbiji su ohrabrujući. Činjenica je da režim ide korak napred, kao i da on ima i mehanizme za takve korake kao što su vojska, policija i najmoćniji medij - državna televizija, čiji je rejting opao ali još ima dosta gledalaca. Neka vrsta defanzive ovog drugog dela i čitave opozicije je razumljiva jer ko bi mogao da preuzme na sebe odgovornost da se reprizira 9. mart?
       Moja teza je da građani ipak nisu nemoćni. To se pokazalo u Ćupriji, u Kraljevu gde su građani odbranili televiziju, pa u Kragujevcu. Mediji su odbranjeni golim telima, jer mi ne možemo da ih branimo puškom, već samo javnošću. Bez obzira što režim ima na raspolaganju represivne mehanizme, on je svestan raspoloženja javnosti, i svestan da se igra buretom baruta. Tu postoji neka vrsta ravnoteže straha, sada se ipak procenjuje odgovornost, i verujem da su svi svesni da je dovoljna samo iskrica da se zapali plamen.
      
       Ne mislite li da je opozicija propustila da učini nešto pre nego što smo dospeli u ovakvu situaciju?
       - Nažalost, živimo u pretpolitičkom društvu. Bilo je tu raznih uspona i padova u uređivačkom konceptu Studija B, nema razloga da prećutkujemo činjenicu da je u jednom trenutku pored Bastilje napravljeno i TV Bastiljče. Onog trenutka kada je Studio B počeo da se otvara, počela su i ometanja. Režim time nedvosmisleno kaže šta mu smeta: otvorenost, objektivnost.
       Ne bih htela naročito da branim opoziciju jer je i deo nje imao prilično ignorantski odnos prema medijima, čak je nekada preuzimao model ponašanja koji praktikuje vlast. Neki nisu razumevali prirodu nezavisnih medija, nego su želeli svako svoje parče pod potpunom kontrolom, jer su smatrali da to što vladajuće partije zloupotrebljavaju državne medije i njima daje za pravo da medije koriste za svoje ciljeve. To je bila posledica i izvesne kohabitacije te iste opozicije sa režimom.
       Ali što je bilo - bilo je. Do crte se došlo, opozicija je postala svesna da bez medija ali i bez ostalih segmenata civilnog društva ne može ništa samostalno da uradi. Opozicija se sada drugačije ponaša, kada je reč o Zakonu o informisanju apostrofirala je upravo NUNS kao partnera u razgovoru o toj temi, što je logično jer mi najbolje znamo situaciju. Mi radimo na predlogu novog zakona o informisanju, očekujemo i sastanak sa predstavnicima opozicije i tek tada ćemo videti stvarnu demokratsku orijentaciju pojedinih partija.
      
       Da li NUNS, na čijem ste vi čelu, sebe vidi kao deo opozicije?
       - Nije prirodno da mi kao novinari budemo u savezu sa ovom ili onom grupacijom. Ali pošto je ovo potpuno razoreno društvo, bez pravnih normi ponašanja, sada smo usmereni jedni na druge samo zato što se zalažemo za promene. Režim nas je bukvalno strpao na jednu stranu, proglašeni smo izdajnicima i stranim plaćenicima. Posle ovog govora mržnje postali smo žive mete na koje se može povući oroz.
       Mi nismo opozicija, ali smo, kao i nevladine organizacije, deo demokratskog procesa, ciljevi su nam u ovom trenutku isti. Postoji nova energija, ja sam optimista jer je veoma mnogo urađeno u poslednja dva meseca dogovorom opozicije i njenom saradnjom sa svim ostalim segmentima civilnog društva. Optimista sam jer su demokratske promene neminovne. To ne znači da neće biti novih zatvaranja i kažnjavanja, ali na duži rok naša energija će nadvladati i strahove i režim.
      
       S. NIKŠIĆ S. ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ