Spremaju se za izbore; opasni su, nervozni su, spremni na sve. Imaju skinhedse entuzijaste, raspoložene da ulete u svaku gužvu. Razboriti su oni koji savetuju opreznost pri uličnim protestima ili masovnim mitinzima; režimu su potrebne provokacije. Ni teror, iz definicije o diktaturi, ne može se sasvim isključiti...

      Šta bi s "Paukom"? Nije li špijun Jugoslav Pantelić, plaćen da u paketu nasrne na funkciju Slobodana Miloševića i na život Vuka Draškovića, propevao nešto novo? Narod koji se o tome pita ostaje bez odgovora, ministri za informisanje i istražne radnje ne stižu da kažu dokle se stiglo, druge su sada njihove teme i drugi zadaci, zavera je širih razmera. Radi se na izdajničkoj opoziciji, koja je produžena ruka NATO agresora, i o takozvanim nezavisnim medijima, koji su prsti produžene ruke.
       Svi su odreda, i jedni i drugi, strani plaćenici.
       Odseći te prste, i tu produženu ruku, prvorazredni je patriotski zadatak, kad se imaju u vidu predstojeći izbori i šta bi se na njima moglo dogoditi.
       Izbori su legitimacija svake vlasti, narod je opravdanje za razrednog starešinu naroda.
       Događa se u nekim vremenima i u nekim državama da vladar dobre ćudi svoju neograničenu moć izloži proveri kod naroda čiju je volju unapred oblikovao (plebiscitarni cezarizam Napoleona I i Napoleona III); onda se poziva na narod. Volja se oblikuje terorom. Češći je savremeniji slučaj da se nosilac totalitarne vlasti proglašava vođom jedine elitne grupe u zemlji, u strogo organizovanoj partiji koja svoje postupke podvodi pod ideološke stavove i sebe vidi kao ključ za razrešenje svih problema. Tu su još oligarhijske partije, manipulisani masovni pokreti i formalno pozivanje na aklamaciju celog naroda. Zapaža se, u tim prilikama, odsustvo srednjeg, građanskog sloja.
       Parlamentarizam je privid, ukras, a neuspeh parlamentarnog sistema opravdava i učvršćuje autoritarizam; partija na vlasti proglašava sebe legitimnom i iz toga crpi svoju legitimnost. Sredstva su joj sugestija, agitacija, teror i permanentna mobilizacija...
       Potčinjenost svake opozicije podrazumeva se...
       Ovo je definicija diktature prema Brokhausu, knjiga četvrta, strana 744. Da li vam se nešto od toga čini poznatim?
       Jedinstvo je osnovno pogonsko gorivo, kaže Šainović. Monolit ideal!
       Smetnja monolitu su oni koji drukčije misle i govore - opozicija i mediji. Opozicija se ne može ugasiti, ali se može satanizovati, narodu ogaditi, lažima kompromitovati. Mediji se mogu okupirati ili ugasiti. Pristupilo se i jednom i drugom. Smišljeni su takvi zakoni, često u koliziji sa ustavom i civilizovanim principima, ali se - ističe jedna oligarhijska partija - i takvi "zakoni naše otadžbine moraju poštovati svidelo se to nekom ili ne". Oni koji su s viškom patriotizma izgubili sve što se moglo izgubiti, optužuju trezveniji deo opozicione mase za manjak patriotizma!
       Dve stvari se stavljaju na savest opoziciji: da hoće vlast i da deluje pod plaštom demokratije. Vlast, prirodno, neće da vlast još neko hoće. Zato opoziciju naziva takozvanom. Što se demokratije tiče, za aktuelnu vlast nema čiste demokratije, demokratija je uvek pod plaštom. To, valjda, iskustvo govori. Narodna vlast konačno bi trebalo da kaže kakvu opoziciju želi! Ili je ne želi?
       Biće da ne želi. I ono što se u začetku ovog režima predlagalo, jednopartijski pluralizam, ne odgovara ovom režimu. Svedoci smo diskretnog čišćenja svega i svakoga ko tako miriše u njihovim redovima.
       Režim se razmeće onim čega nema, i suprotni tonovi mu smetaju u oblikovanju naroda. Naša vojska je tamo gde mi hoćemo, kaže (opet) Šainović. Ostvarujemo najvišu stopu rasta u Evropi, dodaje Mirko Marjanović. Imamo najbolju vojsku u istoriji, skromno primećuje novi načelnik Generalštaba Nebojša Pavković, smeštajući, posle mesec dana načelnikovanja, vojvodu Putnika u suteren istorije.
       Spremaju se za izbore; opasni su, nervozni su, spremni na sve. Imaju skinhedse entuzijaste, raspoložene da ulete u svaku gužvu. Razboriti su oni koji savetuju opreznost pri uličnim protestima ili masovnim mitinzima; režimu su potrebne provokacije. Ni teror, iz definicije o diktaturi, ne može se sasvim isključiti...
       Šta ako ipak izgube izbore za koje se temeljno kadrovski i propagandno organizuju, i koje, kažu, moraju dobiti? Šta ako narod pobedi strah? Neće se dati; prvi pesnik JUL-a je izjavio(la) da su vlast osvojili krvlju i krvlju će je braniti. Čijom krvlju? Izgubljeni izbori, međutim - to je ipak druga situacija. Jednom su je već imali...
       Da bi se dobili izbori koji se moraju dobiti važno je ućutkati nerežimske medije; u tom cilju režim krši sopstvene propise (što je još jedan znak njegove slabosti), poseže za drakonskim novčanim kaznama, finansijskim nametima i ogoljenim nasiljem. Izvršioci gušenja medija su fanatično odlučni, ne kriju samozadovoljstvo u agresiji; kad bi ih video. Lombrozo bi imao šta da kaže...
       Agresija tek predstoji...
       Tiražniji listovi i elektronski mediji koji nisu pod striktnom kontrolom režima pripajaju se takozvanim osnivačima - to je omiljena kvazizakonska podloga okupacije. Šešelj ističe da se time štiti državna imovina, iako sami "osnivači" osim budžeta i milosti režima nikakvu stvarnu imovinu nemaju. Pa kad se sve vraća osnivačima, samog Šešelja bi trebalo vratiti Fakultetu političkih nauka u Sarajevu, gde je (Šešelj) osnovan!
       U tunelu u koji nas režim gura sija još samo petokraka na državnim simbolima.
       Očekuje se da u mraku narod ne vidi kuda ide.