NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Cega se plaši Cukci

Zna se ko će pobediti (Vladimir Putin, Jeljcinov "princ prestolonaslednik"), zna se i ko bi hteo da mu zagorča pobedu (lider komunista Genadij Zjuganov, koji je "kriv" bar za jedan Jeljcinov bajpas, pre četiri godine), ali se ne zna da li će uslediti i njihov direktan duel, to jest drugi krug glasanja

      (Od stalnog dopisnika NIN-a iz Moskve)
       U najnovijem, predizbornom ruskom vicu glavni favorit vanrednih predsedničkih izbora Vladimir Putin je samo indirektno glavni junak, jer je na muci, formalno, tradicionalni junak najvećeg broja viceva u Rusiji (kao Mujo u nas, pardon, u bivšoj Jugoslaviji), Čukči. Dakle: Čukči je, na dalekom, krajnjem severoistoku ogromne Rusije, dobio paket od nepoznatog pošiljaoca - svežanj novina, televizor, radio i konzervu. Pogleda Čukči novine, u svima na prvoj strani - Putin. Uključi televizor - opet Putin. Uključi radio - Putin. I sad ne zna šta će biti ako otvori konzervu...
       Dileme nema, zna se šta će se dogoditi kad se u nedelju otvori "konzerva" vanrednih predsedničkih izbora. I novine, i televizori i radio-aparati neće imati izbora - Putin će u svima biti u prvom planu. Putin je postigao takav, unapred poznat, ishod zahvaljujući tome što je za princip svoje predizborne kampanje izabrao odricanje od svake agitacije - ni reklamnih spotova na televiziji, ni dopadljivih fotografija, pogotovo "u krugu srećne porodice", još manje TV nadmetanja sa suparnicima. On se čak odrekao "besplatnih termina" na TV i radiju, a naročito izbegava da učestvuje na masovnim skupovima - da bi zaigrao u "narodnom oru" ili u modernom tancu sa lepuškastim meštankama, čemu su upadljivo skloni njegov glavni suparnik, lider komunista Genadij Zjuganov i autsajder Vladimir Žirinovski.
       Uzgred, kad namrgođeni komunistički vođ igra tvist više liči na antireklamu nego na predizborno osvajanje biračkih simpatija. Od jedanaest ostalih kandidata, predizbornu kampanju u pravom smislu vodi jedino lider liberala, protivnik ne samo Kremlja (bilo da je tamo Jeljcin ili neko drugi) nego i svih ostalih konkurenata, Grigorij Javlinski. On se svojski trudi i, izlazeći pred birače lično ili na spotovima na svim TV kanalima, nudi svetle perspektive, pod parolom Pamet, volja, rezultat. Motajući se po preglednoj Rusiji ili motreći sa plakata, izlepljenih i u bespuću, glavni čovek nepomirljivog Jabloka baš hoće da bude mužik nove ere, ozbiljan i odlučan političar, sposoban da prevede Rusiju u 21. vek.
       Nažalost ili ne, izgleda da je Rusija izabrala svog putovođu ne samo u idućem veku već i u novom milenijumu još pre nego što će se Čukči rešiti da otvori svoju konzervu.
      
       Putin: U očekivanju heroja
       Putinova (formalna) propaganda je takoreći asketska, čak i njegovi protivnici smatraju da je skromna, što im ne smeta da se na njega obruše iz svih raspoloživih oruđa jer ga, kao u vicu na početku teksta, svugde i u svako vreme ima. Njegovu ekipu brinu tri brige: slab odziv birača, masovno glasanje protiv svih i mogućnost da kandidat broj jedan ne uspe da već u prvom krugu osvoji više od polovine glasova. Iako se analitičari obavezno bave svim trima, realna je samo poslednja. Pri tome, kao nepovoljna strana eventualnog drugog kruga glasanja za ključne ljude u Kremlju i samog Putina nije u tome što će se zvanje vršilac dužnosti produžiti još tri nedelje, već u tome što će sigurni pobednik morati da se i licem i grudima okrene regionima, gubernatorima. Iako oni ne smeju da mu odreknu podršku, da se potajno ne bi okrenuli crvenom kandidatu očekuju da i Putin njih podrži. I to će biti jedina obećanja koja će on, u tom slučaju, morati da dâ.
       Psihološki gledano, glavna Putinova prednost je u tome što se potpuno razlikuje od svog pokrovitelja Jeljcina koji ga je, pre pola godine, doista nepoznatog, izabrao za svog naslednika. Jeljcin je, hteo to ili ne, bio predvidljiv u svojoj permanentnoj nepredvidljivosti. Putin je potpuno drugačiji. On se, nesklon eksponiranju, čini nepredvidljivim, ali nije. Jeljcin je sve vreme demonstrirao ličnu vlast u atmosferi opšteg bezvlašća, dok Putin nameće pojam mašine vlasti, to jest da svaki delić državnog mehanizma treba da radi kao podmazan.
       Zjuganov: Za dobro Rusije
       Pred izbore, u nedelju, Putinovi kritičari su prestali da se vajkaju kako je on nepoznat. U igri je nova floskula: zna se ko je i kakav je, ali se ne zna šta će on uraditi s rodnom Rusijom. Istina, niko se ne usuđuje da prognozira da će Rusiji, s Putinom, biti još gore nego što je bilo s Jeljcinom.
       To je formula koja se primenjuje i na komunističkog pretendenta Zjuganova. I oni koji ga ne žele odbacuju mogućnost da bi on, u slučaju da bude izabran za predsednika, radio protiv Rusije. Neki analitičari to vide čak kao realnu mogućnost, pozivajući se na nepredvidljivo promenljiva raspoloženja nacionalnog elektorata (kao što se dogodilo pre četiri godine: Jeljcin je, na početku predizborne kampanje 1996, vredeo tek deseti deo Zjuganovljeve popularnosti, a na kraju ga je ubedljivo nadigrao).
       Iako prilično obeshrabren i zbunjen Putinovim visokim rejtingom koji mu garantuje sigurnu pobedu, zbog čega pravi grube greške (kao kad optužuje Kremlj da je organizovao razaranja stambenih zgrada, odnosno pogibiju desetina nevinih ljudi da bi izazvao podršku operaciji Pitonov protiv čečenskih separatista i terorista), Zjuganov nastoji da se prikaže liberalnim. Između ostalog, ako bi postao predsednik, njegov premijer ne bi bio iz redova KP. Naravno, ne bi to bio niko tipa Jegora Gajdara ili Grigorija Javlinskog, ali bi se moskovski gradonačelnik Jurij Luškov ili njegov politički partner Jevgenij Primakov (obojica javno sumnjičeni da su naklonjeni levici i šurovanju sa Zjuganovom) sasvim lepo mogli uklopiti u tu ulogu.
       Sve takve kombinacije, u vidu odgovora (koji ne obavezuju) na pripremljena usputna pitanja, očigledno su motivisane potrebom da se krug sigurnih glasača popuni pristalicama tog dueta. Istovremeno, međutim, to predstavlja i znak da Zjuganov-predsednik ne bi pokušao (pitanje je da li bi bilo mogućno i ako bi hteo) da vrati Rusiju u totalitarnu prošlost, jer niko u njemu, ni najverniji sledbenici, ne vide ni Lenjina, ni Staljina u novom izdanju. Takođe, malo je verovatno da Zjuganovljev prenaglašeni patriotizam predstavlja siguran znak da bi on, kao šef države, krenuo stazom radikalnog nacionalizma.
      
       Javlinski protiv svih
       Druga je stvar kakav bi lom nastao u aparatu vlasti, i horizontalno i vertikalno, pošto je jasno da bi Zjuganov, postavši predsednik, morao da razmesti na razne položaje od vrha do dna desetine hiljada sledbenika koji su mu verno služili u borbi protiv Jeljcinovog antinarodnog režima. Bio bi to svojevrstan revanš nomenklature koja je sa dolaskom Jeljcina i početkom njegovih reformi izgubila pozicije, i životni oslonac, i koja je spremna na osvetu, bez obzira što su se mnogi među njima lepo snašli i u tom nenarodnom režimu. Već samo to je dovoljno da se moćnici, na vlasti ili izvan nje, udruže i repriziraju dramu od pre četiri godine kada je takođe bio sklopljen pakt, ne toliko u Jeljcinovo korist, koliko protiv Zjuganova.
       Nije sigurno da će od deset autsajdera ovih vanrednih predsedničkih izbora baš lider pokreta Jabloko biti treći i da će od toga kome će od prve dvojice, za drugi krug, pokloniti glasove svojih pristalica, zavisiti ko će biti novi, drugi predsednik Rusije. Takva hipotetička vrednost Javlinskog je sporedna budući da na njegovu podršku ne mogu da računaju ni Putin ni Zjuganov, jer ako će neko biti protiv svih, a pogotovo protiv njih dvojice, onda će to biti Javlinski. Ali, on se iz te autsajderske desetine izdvaja time što ga bukvalno svi analitičari i prognozeri vide kao jedinog u celoj kandidatskoj kavalkadi kao pametnog, poštenog i obrazovanog, uz to doslednog i vernog programu čije je obrise ponudio još pre deset godina, kao politički žutokljunac, kad je odbijao ponude da uđe u prvu vladu Jeljcinovog, postgorbačovskog perioda.
       Javlinski nema izgleda ni da se približi Kremlju, a kamoli da ga osvoji kao predsednik, ali je njegova draž u tome što mu se veruje kad tvrdi da bi, na primer, prekinuo praksu koja je počela s tom vladom u koju je odbio da uđe i koja se zasnivala na receptu rešavanja svih ekonomskih teškoća na račun socijalnog položaja stanovništva.
       Lider Jabloka je, međutim, hendikepiran, i to dugoročno. Otkako je ušao u aktivnu političku bitku, pred parlamentarne izbore 1993, on je osuđen na takoreći istu sudbinu kakva je posle pada komunizma bila dodeljena njegovim reinkarniranim sledbenicima, novim komunistima: U to vreme, demokratske snage su se podelile između Izbora Rusije Jegora Gajdara i Anatolija Čubajsa i njegovog Jabloka. Za Gajdarom su krenuli oni koji su u poslednjem komunističkom parlamentu, doprineli rušenju dominacije KPSS i njenoj zabrani (za vreme Gorbačova) i koji su uspeli da se prilagode uslovima njegovih paklenih reformi (ili su se nadali da će to moći), dok su se kao jablokovci opredelili pripadnici struje koja je u principu odbacivala komunizam, ali je istovremeno i sama nastradala kad je nastupio njegov krah.
       Ali, sve to će, na kraju, malo značiti, još manje vredeti. Za utehu, Javlinski može da se diči da je zaista bio glavni junak cele kampanje. Potisnuo je čak i Žirinovskog. Ako je Putina bilo svugde, po službenoj dužnosti, Zjuganova je bilo još više kao kandidata: ručao je sa vojnicima u kasarnskoj trpezariji, dobrovoljno davao krv, dokazivao na TV drugim kandidatima koliko oni nisu u pravu i koliko on jeste, a jednom je prenosio i neku fudbalsku utakmicu. O tome da je stizao i u najzabitije delove Rusije ne treba ni govoriti. Svega toga će se dobri ljudi možda sećati, kad dođe vreme neke nove trke, a on sam na to može da gleda kao na dobru investiciju. Nikad se ne zna. Sem onoga što će se znati kad Čukči u nedelju otvori svoju konzervu.
      
       BRANKO STOŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu