Danas uz režim više nije nijedno spisateljsko ime od ugleda, što najpre govori o tome kakav je režim, a valjda su i pisci konačno nešto naučili. Moja generacija se nije politički kompromitovala

      S tri knjige izašle u 1999. godini - naučnom studijom "Modernističko pripovedanje" (nagrada "Đorđe Jovanović"), zbirkom priča "Sedmi dan košave" (nagrada "Branko Ćopić") i trećim nastavkom kritičko-esejističke hronike "Aleksandrijski sindrom", Mihajlo Pantić dostigao je skor od devetnaest objavljenih knjiga. Dvadeseta je u štampi. To je više od običnog povoda za razgovor sa ovim, dugi niz godina u književnom životu vrlo prisutnim kritičarem, proznim piscem i predavačem na beogradskom Filološkom fakultetu.
      
       Dvadeset knjiga za dvadeset godina, to u našoj književnosti nije baš uobičajena pojava. Ako srpske pisce bije glas da nisu naročito produktivni, za vas se to ne bi moglo reći. Zašto toliko pišete?
       - Zato što u međuvremenu nisam smislio šta bih drugo pametnije mogao da radim. Šalu na stranu, ne mislim da pišem previše. Evo, knjigu priča obično objavim na svake tri ili četiri godine. Znači, napišem tri do četiri priče godišnje, a to nije mnogo. Na drugoj strani, kritika je moj zanat.
      
       Dugo vam je trebalo da ubedite književnu javnost da ste istovremeno i pisac priča i književni kritičar.
       - Posle nekoliko proznih knjiga izgleda da sam se ipak nekako izborio za pravo da pišem priče, a kritičare u ovoj književnosti ionako smatraju nužnim zlom. Dobri su samo dok hvale, makar šta pričali, a ako, ne daj bože, kude, onda su ili korumpirani, ili neznalice, ili eksponenti suparničkih klanova, ili neuspešni pisci.
      
       Prvi ste u našu književnost uveli prostor Novog Beograda. Mada važite za postmodernističkog pisca ili, barem, za glasnogovornika postmodernističke književnosti, to je prilično "stvarnosna" osobina, da od zavičaja pravite književni svet.
       - Svejedno je šta je pisac po svom poetičkom liku; važno je da li je to što piše dobro ili nije dobro. A Novi Beograd je stvarno moj zavičaj, tamo preko reke proveo sam ceo svoj dosadašnji život. Pamtim ga iz vremena kada je između naselja "Šest kaplara", gde sam odrastao, i Studentskog grada, bila ogromna, močvarna peščara. Sada je tu grad, neka vrsta postmoderne replike mita o Vavilonu. Svaki pisac u osnovi piše o onome što najbolje zna, a ja najbolje znam Novi Beograd, godinama gledam kako se tu živi. Ne mogu reći da mi Novi Beograd ne odgovara, ima savršeno nebo i Dunav. Konačno, čovek je u njemu tako blaženo anoniman, sveden na božansku meru sopstvene beznačajnosti. Zapravo, i posle svih godina provedenih u njemu nisam siguran da li Novi Beograd postoji kao grad.
       On je nastao kao realizacija jedne ideološke fantazme koja je trebalo da svedoči o tome kako će u budućnosti svi biti srećni i imati dvosobne stanove. To mi se čini prilično književno upotrebljivim, pa u određenoj meri i postmodernim: izmišljati nešto što je već samo po sebi izmišljeno. Moj Novi Beograd je književni, izmišljeni grad, kao što je to, uostalom, bilo koji grad u bilo čijoj priči, Borino Vranje ili Markesov Makondo.
      
       Govorite o anonimnosti i o ideološkoj uslovljenosti prostora na kojem živite, što se, na neki način, pokazalo i prilikom proslave pedesetogodišnjice izgradnje Novog Beograda. U odboru za proslavu nije, naime, bilo nijednog umetnika iz Novog Beograda. Ni vas nisu zvali, mada ste napisali "Novobeogradske priče". A na čelu tog odbora bila je Gorica Gajević, iz Raške...
       - Pa zar je moglo biti drukčije. U Kraljevu ljudi znaju ko je Goran Petrović, u Lajkovcu ko je Radovan Beli Marković, u Arilju ko je Dobrilo Nenadić, u Vranju ko je Cera Mihailović. A Novi Beograd je Vavilon, uskomešani mravinjak u kojem ljudi i dalje žive pod protektoratom jedne u svetu davno završene priče. Koga briga što na Novom Beogradu stanuju Svetlana Velmar Janković ili Radoslav Petković, a doskora je tamo živela i Vida Ognjenović, o brojnim slikarima ili profesorima univerziteta i da ne govorim. Masovnost obezličuje, a grad, ako je pravi grad, čine individualizovani ljudi. Već sam vam rekao da Novi Beograd nije grad, nego privid grada, istina, opipljiv privid, tako da izlazi da ja pripovedam o prikazama koje se kreću po prividu, kao u nekom pozorištu senki. Tako sam zadovoljan što me nigde nisu zvali, morao bih da smišljam izgovor zbog čega ne mogu da dođem.
      
       "Sedmi dan košave" je nastavak "Novobeogradskih priča".             Da li slutite trenutak kada ćete izaći iz tog kruga?
       - Samo delimičan nastavak. A iz novobeogradskog kruga tema verovatno nikada neću izaći, bar mi se tako čini iz ove pameti. Mada sam u izvesnoj meri već izašao, završne priče knjige zbivaju se u čistoj prirodi. Malo rusoovskog mira kao protivteža urbanom haosu.
      
       Dvadeset godina pišete književnu kritiku. Svake godine po nekoliko desetina tekstova. Prilično dobra kondicija. Kod nas se dnevna kritika smatra lakoatletskom disciplinom. Traje kratko i njeni učinci, osim u retkim slučajevima, nisu na naročitoj ceni?
       - Najbolje je da vam odgovorim ovako: negde početkom 80-ih, mislim 82. ili 83, nije važno, uglavnom, tek sam bio počeo da objavljujem kritike, sretnem se jednom u Institutu za književnost, gde sam tada radio, sa mojim starim profesorom Dimitrijem Vučenovim, za koga kažu da je "vo vremja ono" bio ideološki vrlo rigidan, a ja sam ga, kao student njegove poslednje generacije, zapamtio samo po dobru. "E, Pantiću", - kaže on meni - "čitam ja vaše tekstove, i pitam se koliko će vas to držati. Znate, kritičari se brzo potroše. Mihiz je, znate, aktivno pisao samo pet godina. A Mihiz je, posle Skerlića, jedini kritičar u istoriji srpske književnosti čije ime je postalo sinonim za pojam kritičara, za kritičarski autoritet izvan uskih književnih krugova." Tako mi je govorio pokojni Vučenov. Prošlo je od tada već četiri puta po pet godina, koliki je, izgleda, rok trajanja književnih kritičara, ne samo po Vučenovu, a ja nemam utisak da sam se potrošio. I nisam umoran. Naprotiv, ponekad se osećam kao da sam na samom početku.
      
       Jednom ste napisali da vaša književna generacija nije u srpskoj književnosti dočekana dobrodošlicom. Objasnite nam zašto?
       - Nemam razloga za lično nezadovoljstvo. Uostalom, koja je to književna generacija dočekana dobrodošlicom. Setite se Vaska Pope i Miodraga Pavlovića, pa malo posle toga Miodraga Bulatovića, pa onda "crnog talasa" sa kraja 60-ih, sve sami književnoistorijski "slučajevi", kako to voli da kaže moj prijatelj Gojko Tešić. Zašto bi moja generacija bila izuzetak. Za svoje mesto se valja izboriti, treba proći purgatorijum negativnih reakcija, treba se nametnuti unutrašnjom snagom onoga što imate da kažete, ako imate nešto da kažete.
      
       Izgleda da izbegavate ili, barem, relativizujete odgovor. Činjenica je da prema postmodernističkoj književnosti, ma kako tumačili taj pojam i pisce koji joj pripadaju, postoji u javnosti priličan animozitet. Ni oni, međutim, ne praštaju drugima.
       - Naravno da ima i toga, i te kako ima, samo mi je već, dosadilo da uvek pričam jednu te istu priču i da pojmove objašnjavam uvek iz početka. Pa dobro, ako se nekome nešto ne dopada, šta se tu može? Negativne reakcije na moju generaciju, mada ja više ne znam šta je to moja generacija, bile su više usmerene na našu duhovnu poziciju, nego na ono što smo pisali, jer hvala bogu, ovde niko ništa ne čita. Jednom me izvesni kritičar, ne bez ugleda, sada je nažalost pokojni pa mu ne pominjem ime, prostosrdačno pitao: "Je li, bogati, kako piše taj tvoj Pekić?" A Pekić, ako ćemo pravo, nije bio moj, nego njegov, bili su ista generacija. Tako da te negativne reakcije, te osude i omraze, vidim donekle kao prirodne, mi smo, naprosto, bili sve ono što su naši pseudokritičari želeli da budu.
      
       Šta, recimo?
       - Recimo, obrazovani. Sa završenim školama, uglavnom književnosti. I bili smo nezavisni, kako god razumeli tu reč. Mi smo, zapravo, prva generacija koja je shvatila da pisac može živeti i mimo politike. Sa njom kao sudbinom, ali ipak mimo nje. Ej, nije tu sva pamet sveta, pre će biti da je tu skladište gluposti i konformizma, sa tragičnim ishodima u šta smo se uverili prošle godine. Naši prethodnici, među njima bilo je zaista sjajnih pisaca, na primer, Vasko Popa, pa Davičo, pa u novije vreme Miodrag Bulatović ili Vidosav Stevanović, bili su privrženi režimu, neki su u njega izgleda i verovali, a neki su mu bili odani zato što je to bio najlakši način da se socijalno promovišu. I sa prividnom promenom režima, krajem 80-ih, mnogi su pretrčali na novu stranu, ali su se brzo otreznili, i danas ne vole da im se to pominje, danas uz režim više nije nijedno spistaljesko ime od ugleda, što najpre govori o tome kakav je režim, a valjda su i pisci konačno nešto naučili.
       Nema potrebe da bilo šta glorifikujem; jednostavno, činjenica je da se moja generacija nije politički kompromitovala, od prvog trenutka razumeli smo o čemu je reč, i nismo pravili kompromise, makar po cenu socijalne marginalizacije ili emigracije. Mnoge moje kolege su, nažalost, već odavno u inostranstvu.
      
       Vašu generaciju kritičara, međutim, optužuju da je, i bez političke potpore, uzurpirala književnu moć, da manipuliše književnim životom, da je klanovski organizovana, generacijski isključiva, da odlučuje o svemu.
       - Znate, ja na fakultet sa Novog Beograda dolazim gradskim prevozom, ne mogu da uzurpiram ni suprugin "jugo" star dvanaest godina, a nekmoli književni život. A nemam ni vozačku dozvolu. Od svih žirija kojih u ovoj zemlji ima koliko i dana u godini, trenutno sam, jedino, u žiriju "Zmajeve" nagrade. Pozvan sam u taj žiri, nisam se utrpavao. Pišem o srpskoj književnosti, od Dositeja Obradovića do Vuleta Žurića. Sa nekim ljudima iz moje generacije ponekad se čujem telefonom, ponekad zajedno govorimo na nekoj književnoj večeri, što je danas, uzgred budi rečeno, basnoslovno unosan posao, neke od njih nisam video mesecima. Sa Basarom se, recimo, poslednjih godina viđam obično na sajmu knjiga. Pričamo o deci, nikad o knjigama. A kada me pitate za moć, ponoviću vam rečenicu koju sam čuo od Petra Džadžića: "Kakav je to kritičar koji nema moć!?" Zacelo je mislio na moć prosuđivanja, na moć sugestivno i umesno izgovorene reči.
      
       Ipak, u onoj polemici između tradicionalista i postmodernista vođenoj pre nekoliko godina prilično ste ustalasali javnost. Čak vas je i Dobrica Ćosić, na zadovoljstvo dobrog dela književne čaršije, nazvao netalentovanom grupicom arivista?
       - Mislim da je Dobrica Ćosić do izvesne mere hotimično isturen u toj polemici, kao neka vrsta zaštitnog znaka, autoriteta ili najreprezentativnijeg imena onog drugog načina mišljenja u toj famoznoj i nažalost, ne baš naročito produktivnoj raspravi. U "Književnim novinama" tražili su da se jedino o njegovim knjigama eksplicitno izjasnimo. U stvari, kada se pogleda sa distance, ta polemika je malo uzrujala duhove, unela je malo interesovanja za "mlade" pisce (čuj, mlade!, uskoro ćemo imati pedeset), i malo je provetrila vazduh, ali niko nije suštinski promenio mišljenje. A zašto bi ga i menjao?. Svako se sam nosi sa sopstvenim mišljenjem i sa svojom biografijom, pa i Dobrica Ćosić, čije će delo ostati u istoriji srpske književnosti. Ta istorija će i prosuditi njegovo delo.
      
       Njemu je, izgleda, podjednako stalo da u srpskom Panteonu ostane i kao intelektualac, politički najuticajniji u svom vremenu...
       - Nisam se previše udubljivao u Ćosićevu političku biografiju; ionako mislim da je priča o uticaju intelektualaca na oblikovanje političkog javnog mnjenja u Srbiji prenaglašena. Pisci i ostali intelektualci se poslovično upinju da formulišu neku politiku, svejedno da li je negiraju ili se pribijaju uz skutove vlasti, ali obrni-okreni, oni na kraju ispadnu njene žrtve. Politika je u Srbiji, nažalost, po tradiciji antiintelektualna, i danas se to jasno vidi. Tako da tu Ćosićev slučaj nije usamljen, nego je samo tipičniji od ostalih. Međutim, gledano sa stanovišta književnog života, on je dugo vremena proglašavan za književnog lidera, a takva pozicija nužno čini sumnjičavom svaku razložnu kritičku misao. Manje je važno šta je on rekao o postmodernistima; očigledno, nije ih čitao, možda stvarno nije razumeo o čemu je reč, možda se osećao napadnutim i uvređenim. Mislim, u stvari, da on na pisce koji su mlađi od njega gleda onako kao što ja gledam Kineze na buvljaku - svi su mi isti. A oni, de fakto, nisu isti.
      
       Na šta konkretno mislite?
       - Dobrica Ćosić je pisac iz komunističke epohe koja je hipostazirala ideju da se književnošću ali i socijalnim delovanjem književnika može korigovati svet. On se tako ponašao čak i kada je bio protiv. To je plemenita namera, ali ona nije estetičke nego etičke prirode. Svet se kroz književnost može nekako razumeti, s tim da to razumevanje nema važnost božijeg zakona. Mene, u stvari, u celoj toj priči osetljivim čine njegove književne izjave, ne samo one o navodnoj netalentovanosti i arivizmu moje književne generacije. Ćosić, na primer, nije uvideo značaj antologije Miodraga Pavlovića, za Crnjanskog je rekao da je pisac bez misaone dubine, a koliko pamtim, a pamtim dosta dobro, nikada nije pohvalio nijednu knjigu nijednog mlađeg pisca. Što se mene tiče, dobro je da nije. Zar to ne govori dovoljno? Hoću da kažem, kako se ponašate prema drugima, možete očekivati da će se na sličan način i drugi ponašati prema vama. Pravo na osetljivost je univerzalno pravo.
      
       Ni Danilo Kiš, pisac koji za vašu generaciju znači više od drugih, takođe nije mario za postmodernizam. Vi ste, ipak, napisali knjigu o Kišu?
       - Tačno. Ali meni to nimalo ne smeta da u Kišovim knjigama vidim snažnu poetičku najavu postmodernizma. On je raskrinkao autoritet ideoloških i istorijskih priča. I to je dovoljno. A kada tome dodam superiornost njegovih autopoetičkih komentara, onda je to i više nego dovoljno. Na kraju krajeva, u književnosti svako sam bira svoje preteče, nekome je to Danilo Kiš, nekome je to Mir-Jam. I te se preteče stalno menjaju. Ja bih, recimo, voleo da pišem kao Čehov.
      
       Kako komentarišete nove vidove organizovanja pisaca?
       - Mislim da je prirodno da se pisci udružuju u razne organizacije, i po političkim i po poetičkim afinitetima. Ono prema čemu sam u takvim slučajevima načelno skeptičan, jeste samoproklamacija pozicije moralnog arbitra, mada i to donekle razumem. Mi ne prodajemo pljeskavice nego pišemo knjige. To je gotovo ništa, ali je ipak nešto.
      
       Na Filološkom fakultetu pored Istorije srpske književnosti predajete i Hrvatsku književnost. Kako je sada na fakultetu i šta biste odgovorili onima koji se pitaju treba li srpskoj kulturi hrvatska književnost?
       - Na jedvite jade završila se jedna od najmučnijih godina u istoriji Filološkog fakulteta, i sada sve teče svojim uobičajenim akademskim tokom, premda Zakon o univerzitetu, donet pre svega sa namerom da se univerzitet kontroliše iz vladajućeg političkog centra, nikoga ne ostavlja spokojnim. Za tren se sve može promeniti i te opasnosti su svesni i zakonodavci i profesori. Profesori su i nezadovoljni i poniženi, i to nezadovoljstvo tinja. A hrvatska književnost je, to stalno ponavljam, potrebna srpskoj kulturi, kao jezički i istorijski srodna književnost u kojoj su i Srbi ostavili traga, i obratno. Te činjenice ne može poništiti nijedna istorijska ili politička sumanutost. Da bi se tenzije smanjile, potrebno je poznavati drugu stranu, pa ako studirate srpsku književnost, nije naodmet znati ponešto i o Matošu, Ujeviću ili Krleži.
      
       Šta sa danas zbiva sa književnom kritikom? Čini se da je u defanzivi?
       - Za dvadeset godina, koliko se bavim kritikom, toliko sam se naslušao genijalnih prigovora da sam u jednom trenutku prestao da se na njih obazirem. Već mi je mučno da stalno iznova objašnjavam da kritika ne može da bude kriva za stanje u književnosti, jer je, naprosto, ona samo refleks toga stanja, racionalna supstancijalizacija ideja i postupaka koji u nekoj književnosti vladaju. Nije kritičar kriv ako je pisac netalentovan. I nije kritika ni u kakvoj krizi. Društvo je u krizi, institucije su u krizi, pravni i politički sistem su u krizi, na kraju krajeva, novine i časopisi su u krizi.
      
       Imamo li mi uopšte kritiku?
       - Relevantna kritika sa kakvom-takvom javnom akustikom piše se danas u Srbiji samo u "Danasu" i, delom, u "Politici". Književne časopise gotovo više niko ne čita, mada, recimo, "Letopis Matice srpske" ima dobru kritiku. I u časopisu "Reč" negovana je zanimljiva kritika, tu se pojavio niz novih imena kojima je trebalo dati svaku podršku, ali se i taj časopis ugasio. A i tamo gde izlazi, kritika se objavljuje reda radi, na smanjenom prostoru koji se i dalje smanjuje. Recimo, dogovorim se sa jednim urednikom da pišem za njegove novine tekstove sa tačno određenim minimumom redova potrebnim da o knjizi ipak nešto kažete. Posle nekoliko priloga, sa pažljivo brojanim redovima, kao da sam apotekarski pomoćnik a ne kritičar, urednik mi kaže: "U redu je, ali ako možeš još kraće." E, neću kraće, zato što kraće ne može. Nedelju dana čitam roman od trista-četiristo strana i onda se od mene očekuje da energiju romana pa i moju energiju čitanja sabijem u nekoliko rečenica. Kako je krenulo, počeću da šaljem kritike telegramom. "Izašla je nova knjiga toga i toga. Stop. Nije postmodernistička. Stop. Liči na toga i toga. Stop. Junak se ubija. Stop. Nije dosadna. Stop. Kupite ako imate para. Stop."
      
       SAVA DAUTOVIĆ